Nikolić će zbog Kosova odlikovati i ljudoždere

Piše: Dragoljub – Draža Petrović

Optuženi za genocid davnašnja su simpatija Tomislava Nikolića, još od kada je simpatisao Ratka Mladića u vreme njegovog skrivanja, ali niko nije načisto – kakve veze ima predsednik Srbije sa ratom u Sudanu? Jednim od retkih sukoba sa kojim Srbija nema nikakve veze, pa zbog toga ne moramo da brinemo, niti da, kao u slučaju Mladića, branimo “naše”, makar bili optuženi za genocid. Stvar se, međutim, ovih dana zakomplikovala, pa je Srbija rešila da se malo umeša i u sudanske političke prilike.

Predsednik te zemlje Omar el-Bašir dobio je Orden Republike Srbije na lenti “za zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa između Republike Srbije i Republike Sudan”. Evropska unija je zbog toga tražila objašnjenje od Nikolića, a javnost u Srbiji pala je na teme, jer Sudanac nije jedini “kontroverzni” šef neke države kojeg je Nikolić odlikovao zbog toga što zemlja koju predstavlja nije priznala nezavisnost Kosova. Bilo je tu raznoraznih diktatora ili poludiktatora, autokrata, kleptokrata, kojima je zajedničko bilo baš opiranje kosovskoj nezavisnosti.

Ono što Bašira posebno izdvaja je činjenica da ga je Međunarodni krivični sud, čija je članica i Srbija, 2008. godine optužio, a potom i stavio na poternice, zbog navodne umešanosti u ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid u Darfuru.

(O)čajna demokratija

I sve to zbog Kosova. Kosovo nema cenu – zbog dosledne politike oko Kosova, smatra Nikolić, valja otići na radni doručak kod ljudoždera i nazdraviti sa domaćinom uz povik “Kosovo je Srbija!” baš dok se servira specijalitet kuće. Zbog Kosova ne smete priznati da je kineska demokratija, zvana čajna demokratija, zapravo jedna očajna demokratija, pa je i u vreme prethodne vlasti srpskom predstavniku zabranjeno da prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir Liju Sjaobou, poznatom kineskom disidentu. Da ne kvarimo idilu sa Kinom.

Kada su srpske vlasti krenule u borbu za Kosovo, nismo imali pojma da u belom svetu živi tako mnogo čudaka, mnogo ludaka i raznih rasprostranjenih primeraka ljudske vrste, koje valja podmiriti bez obzira na njihov “lik i delo”. Tako je u vreme vlasti Borisa Tadića, recimo, u Ujedinjenim nacijama razmatran predlog rezolucije o stanju ljudskih prava u Iranu. Rezoluciju je predložila Evropska unija, a protivu nje su, osim raznoraznih egzotičnih i manje egzotičnih država, jedine iz Evrope, glasale Rusija, Belorusija i, treba li dodati – Srbija.

Dobro, rek'o bi neko, kome su to u Iranu ugrožena ljudska prava? Ono jest, i mi imamo uzrečicu ”ko prase u Teheranu”, zna se da se tamo prasad ne oseća baš najbolje, garant im manjkaju ljudska prava. Ali bih baš voleo da vidim prase koje tvrdi da se bolje oseća u Srbiji uoči Nove godine i Božića nego li ono teheransko.

Kao domaće prvenstvo

Stvar je, međutim, bila malko ozbiljnija. U tekstu predloga rezolucije tražili su se sledeći potezi od vlasti u Teheranu: ukinuti u zakonodavstvu kazne poput odsecanja delova tela, bičevanje i sve druge forme torture, okrutna i nečovečna postupanja; ukinuti praksu javnog izvršavanja smrtnih kazni; ukinuti mogućnost da lica mlađa od 18 godina mogu da budu osuđena na smrtnu kaznu; ukinuti mogućnost da kamenovanje može da bude metod izvršne kazne; eliminisati iz zakonodavstva i prakse sve forme diskriminacije i kršenja ljudskih prava žena i devojaka; eliminisati iz zakonodavstva i prakse sve vidove diskriminacije i kršenja ljudskih prava osoba koje pripadaju drugim verskim, etničkim, jezičkim ili drugim manjinama; prestanak progona i zastrašivanja političkih protivnika i boraca za ljudska prava, kao i osoba koje su uhapšene samo zbog izraženog političkog mišljenja…

Onda su Avganistan, Alžir, Azerbejdžan, Bangladeš, Severna Koreja, Eritreja, Kazahstan, Kuvajt, Kirgistan, Liban, Libija, Malezija, Mijanmar, Nikaragva, Niger, Oman, Pakistan, Somalija, Sudan, Tadžikistan, Tunis, Turkmenistan, Uzbekistan, Venecuela, Zimbabve… i, treba li dodati – Srbija, ukupno 51 država, digle ruku protiv. Faktički, digle su ruku da se u Iranu natenane nastavi odsecanje ruku do lakata. Da se nastavi sa praksom 80 udaraca bičem ako vas uhvate da konzumirate alkohol. Da vas javno kamenuju uhvate li vas u švaleraciji, javno linčuju, ako ste, na primer, razbili fudbalskom loptom prozor na džamiji. Hm… Osnovno pitanje je bilo – a što smo mi za ovo glasali?

U svetskim bilateralnim odnosima igra se k'o u domaćem fudbalskom prvenstvu – uzmete tri boda kod kuće, kad vama treba, a onda date njima tri boda u gostima, kad njima treba. Dve-tri ruke ili noge, otfikarene naravno, nisu ništa nasuprot našoj “pravednoj borbi za Kosovo”, kako se to tumači u srpskoj javnosti. Ili, eventualno, okolnost da je neko optužen za genocid. A mi mu okačimo orden na grudi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera