Oglasi

Nije hrišćanski ćutati

Svi uposlenici SPC-a koji smatraju da je uloga Crkve da bude na strani ugroženih bez obzira na vjeroispovijest, imaju priliku da to i u praksi dokažu.
Fotografija učenika Prve osnovne škole u Srebrenici na kojoj veličaju četnički pokretAl Jazeera

Krajem januara meseca na Instagramu je osvanula fotografija učenika Prve osnovne škole u Srebrenici na kojoj se nalaze devetoro dečaka sa šubarama na glavi koji drže podignuta tri prsta, a iznad fotografije stoji natpis “braća Četnici”. Reagujući na dešavanja direktor škole Dragi Jovanović u izjavi za Radio Slobodna Evropa naveo je da ovakve ispade učenika pripisuje njihovom “neznanju i naivnosti”.

U sličnom duhu povodom incidenta odgovorio je i srebrenički protojerej Aleksandar Mlađenović koji se takođe pozvao na “neznanje” samo ovaj put na neznanje “bošnjačkih političara” koji “ne znaju značenje riječi četnik” kao ni njihovu ulogu tokom Drugog svetskog rata kada se ovaj pokret “borio protiv fašizma i sprečavo istrebljenje…srpskog naroda sa ovih prostora od predaka ovih koji danas osuđuju srpsku djecu.”

O protojerejevom (ne)znanju verovatno je uzaludno i raspravljati jer sudeći po tome da je u martu 2019. godine bio posetilac promocije knjige Bitka za Srebrenicu notornog negatora genocida Dušana Pavlovića, može se zakjučiti da je on osoba koja je očigledno odrasla na knjigama i literaturi koja nije tretirala četničke pokolje nad muslimanskim civilnim stanovništvom istočne Bosne i Sandžaka koji su više nego podrobno prezentovani u radovima Vladimira Dedijera i Antuna Miletića Genocid nad Muslimanima 1941-1945 Zbornik dokumenata i svjedočenja i nedavno objavljenoj sjajnoj studiji Milana Radanovića Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945).  

No, to da li su dečaci družine “braća Četnici” ogrezili u neznanje kako je to krajem januara cinično tvrdio direktor osnovne škole g. Jovanović jasno se pokazalo u četvrtak 20. februara kada je u Srebrenici grupa osnovaca srpske nacionalnosti napala bošnjačku devojčicu na njenom putu ka kući. Dečaci su joj preprečili put, verbalno je vređajući na verskoj i etničkoj osnovi. Takođe, fizički su je maltretirali tražeći joj da skine sa glave svoj hidžab. Hvala Bogu, devojčica je uprkos napadu stigla kući bez ozbiljnijih fizičkih povreda, ali vidno uznemirena i istraumatizirana, zbog čega po svedočenju njene majke nije mogla da spava čitavu noć. 

Milozvučne reči i gorka realnost

Samo nekoliko sati kasnije nakon napada na devojčicu, ne znajući za incident, 155 kilometara od Srebrenice, sedeo sam u prepunom amfiteatru Filozofskog fakulteta u Beogradu gde se već mesecima svakog četvrtka u nazad odvijaju tribine posvećene kritici aktuelnog režima Aleksandra Vučića pod nazivom Nije filozofski ćutati.

Ovog četvrtka tribina je nosila naziv Za društvo tolerancije i odgovornosti. Amfitetatar je bio prepun kao retko do sada, i to prevashodno mladim ljudima.

Razlog za tako nešto možemo da nađemo u tome što su govornici bili vladika Grigorije, profesor Rodoljub Kubat i otac Vukašin Milićević sa Pravoslavno bogoslovskog fakulteta u Beogradu što u značajnoj meri pokazuje koliki društveni i simbolički kapital u našem društvu imaju Srpska pravoslavna crkva i njeni predstavnici.

Sva tri govornika izneli su mnogobrojne inspirativne misli od kojih su neke bile atipične da se čuju od klerika poput one koju je izneo otac Milićević da “svaki hrišćanin mora da bude socijalista, ali da svaki socijalista ne mora da bude hrišćanin”. Govornici su se posebno skoncektrisali na ideju da bi crkva u modernoj državi trebalo da bude korektiv društva i uvek na strani onih koji trpe represiju i koji se nalaze u marginalizovanom društveno-ekonomskom položaju. U kontekstu crkve kao korektivnog faktora koja treba da vodi ka reformi društva na moralno-etičkom nivou vladika Grigorije je podvukao da bi prvi zadatak za svakoga od nas trebalo da bude sopstvena duhovna preobrazba. Po Grigoriju za početak “svako mora da nauči da svakoga dana drugome poželi dobar dan” i da uvek kada se na ulici susretne s drugom osobom da joj “ustupi prvenstvo prolaza”. No, i pored ovih milozvučnih reči, vladika Grigorije u svom obraćanju ipak nije uspeo da izostavi i (svetosavske) ekspanzionističke nacionalističke trope po kojima su srpske zemlje “Makedonija, Crna Gora, Kosovo i Bosna” kao ni to da je za njega način življenja ustanovljen na “kosovskom zavetu” koji je savremenu istoriju kosovskih Albanaca obojio krvlju. Takođe, vladika Grigorije se u jednom trenutku pustio da ga ponese i veoma “revolucionarni” duh kada je izjavio da bi Crkva pod njim kao patrijarhom bila uvek u opoziciji i ustajala protiv svake državne vlasti.

I upravo tu dolazimo do dva ključna pitanja. Prvo. Da li se možda vladika Grigorije trenutno nalazi u “revolucionarnom” raspoloženju isključivo zbog situacije u Crnoj Gori? To jest, drugim rečima, da li bi vladika ustajao i protiv onih državnih vlasti koje se “junački” bore za “srpske svetinje” i onda kada ispunjavaju “kosovski zavet” ili je pak spreman da pronosi revolucionarni duh isključivo u slučajevima kada su ugroženi interesi visoko hijerarhizovane institucije Crkve kojoj pripada? I drugo. Da li su vladika Grigorije, kao i svi drugi uposlenici Srpske pravoslavne crkve koji se (deklarativno) zalažu za zaštitu onih koji trpe represiju spremni da - ako je to potrebno - beskompromisno ustanu ne samo protiv državne vlasti već i protiv sopstvene institucije i u onim slučajevima kada oni koji trpe zulum nisu pravoslavne veroispovesti, kao što je to na primer slučaj sa napadnutom bošnjačkom devojčicom islamske veroispovesti u Srebrenici?

Sprovođenje reči u dela

Nažalost, do sada Srpska pravoslavna crkva je veoma retko koristila svoj već pomenuti društveni kapital u svrhu ostvarivanja društva zasnovanog na pravdi i pravima na različitost o kojima su sva tri govornika na tribini govorili, već ga je koristila samo onda kada su partikularistički interesi same institucije ugroženi o čemu između ostalog odlično svedoče trenutna dešavanja u Crnoj Gori. Pri čemu masovna održavanja “protestnih” litija u Crnoj Gori, savršeno dokazuju i to da kada Crkva nešto istinski želi i hoće ona može i te kako da mobiliše ne samo ogroman broj građana, već i da izvrši unutar same institucije snažnu sabornost u svrhu ostvarivanja željenoga cilja. 

Zato, svi oni uposlenici Srpske pravoslavne crkve koji istinski smatraju da je uloga Crkve da bude na strani ugroženih bez obzira na njihovu veroispovest, kao i da Crkva treba da bude vodilja društveno-etičkih reformi sada imaju savršenu priliku da to i u praksi dokažu, tako što će za početak javno osuditi napad na bošnjačku devojčicu i uputiti zajedničko otvoreno pismo srebreničkom protojereju Mlađenoviću u kome će ga podučiti lekciji o kojoj je vladika Grigorije tako glagoljivo zborio na tribini Filozofskog fakulteta - da je prvi, najelementarniji, korak u pravcu življenja u skladu s Hristovom porukom da se drugome ne preprečuje nasilno put ka njegovome domu i ne izliva patološka mržnja zasnovana na razlikama, već da se “poželi dobar dan” svakom ljudskom biću i s ljubavlju i osmehom “omogući prvenstvo prolaza” drugome.

Na ovakav čin predstavnike Srpske pravoslavne crkve koji se deklarišu da se vode “izvornom Hristovom porukom" obavezuje i jedno od fundamentalnih Hristovih učenja da u slučaju (bilo kakve) nepravde, nasilja i mržnje - nije hrišćanski ćutati.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.