Netanyahuov rasistički zakon

Piše: Boško Jakšić

Tenzija koja se poslednjih nedelja širi Jerusalimom sve se više poziva na religiju, na često neizrečeno ali ponekad ispoljeno uverenje sledbenika Abrahamove vere, Jevreja, hrišćana i muslimana, da im Bog šalje poruke koji su oni obavezni da slede. Iako Bog ćuti, izraelski premijer Benjamin Netanyahu sam je dešifrovao poslednju poruku koju je primio i o kojoj nema kompromisa ili pregovaranja: Izrael treba definisati kao “nacionalnu državu jevrejskog naroda”.

Možda bi etnička čistota cionizma mogla da postoji da u Izraelu ne živi blizu 1.7 miliona palestinskih Arapa koji čine čak petinu stanovništva, ali Vlada to ignoriše.

Ugrožen opstanak vladajuće koalicije

Pripremila je ekstremistički predlog zakona koji ne samo da jevrejskom identitetu Izraela daje prednost u odnosu na demokratski karakter države, već predviđa ukidanje arapskog kao jednog od zvaničnih jezika i daje mandat za gradnju novih jevrejskih naselja bez da traži sličnu gradnju za Arape.

Kojoj “nacionalnoj državi” bi pripadali palestinski Arapi? Kojim jezikom bi govorili ukoliko se hebrejski proglasi za jedini zvanični jezik Izraela?

Oštrina formulacija predlagača zakona, poslanika desničarskog Likuda Zeev Elkina, jedan od premijerovih najbližih saradnika, ugrozila je opstanak vladajuće koalicije, izazvala negodovanje državnog tužioca i razbuktala nove polemike između jevrejskih konzervativaca i liberala.

Zakon je prošao kroz Vladu 15:6 posle izuzetno užarene Netanyahuove rasprave sa liderima dve centrističke stranke, ministarkom parvde Tzipi Livni (Hatunah) i ministrom finansija Yair Lapidom (Yesh Atid).

Premijer je za Livni rekao da je “slabić”, ona mu je uzvratila da “uništava zemlju”.

Lapid smatra da je prava svrha zakona priprema za izbore i nova vlada koju bi Netanyahu napravio sa svojim prirodnim saveznicima sa desnice i ultra-ortodoksnih Jevreja, Haredima, bilo da su Aškenaziji ili Sefardi.

Obrazlažući predlog Netanyahu je rekao da demokratija ne može da bude iznad judaizma, i obrnuto, i da zakon izjednačava oba principa.

Potom je jasno dao do znanja da “postoje nacionalna prava samo za jevrejski narod.Zastava, himna, pravo svakog Jevrejina da se useli u Izrael, i drugi nacionalni simboli”.

Upravo zbog ovake formulacije protivnici zakona tvrde da se njime podriva demokratski karakter Izraela, dok ga organizacije za ljudska prava označavaju kao rasistički.

To što “snaženje jevrejske komponente”, kako piše uvodničar desničarskog The Jerusalem Posta, nikako ne zvuči demokratski prema drugim državljanima Izraela koji nisu Jevreji, što deluje barem anahrono ako ne kao aparthejd, Netanyahua ne zanima.

“Primeri demokratskih zemalja”

Oni koji podržavaju zakon pozivaju se na različite primere demokratskih zemalja.

Navode da u Britaniji monarh mora da bude pripadnik Anglikanske crkve i da nosi tutulu “Branitelj vere i vrhovni vladar Engleske crkve”.

Pominju da ustav Grčke počinje rečima “U ime svete i nedeljive trojice” i da određuje da je “preovlađujuća religija u Grčkoj ona istočne pravoslavne crkve Hristove”.

Još dodaju da u ustavu Danske piše da “protestantska lutersnska crkva treba da bude uspostavljena crkva Danske i, kao takva, treba da ima podršku države”.

 “Ono što oni (protivnici) ne uspevaju da razumeju je da države, kao i ljudi koji ih čine, traže jasan osećaj identiteta, onaj koji ističe njihovu posebnost i individualnost. Činiti to nije ni rasistički ni antidemokratski. To je jedostavno ljudski – i jevrejski! – učiniti”, piše The Jerusalem Post.

Ovakva i slična tumačenja dodatno raspaljuju polemike.

Bivši ministar obrazovanja Yossi Sarid upozorava da je Izrael “dospeo do kraja našeg demokratskog konopca”, dok ministar nauke Yaakov Peri kaže da ga zakon podseća “na zemlje koje su sebi nametnule zakone šarije”.

Zahava Gal-On, lider socijaldemokratske, sekularne cionističke stranke Meretz, ide još dalje i tvrdi da se radi o “zločinu protiv izraelske demokratije” i “jedne od najtamnijih mrlja na izraelskim knjigama prava”.

Zašto je Netanyahu tako odlučno stao iza kontroverznog zakona koji preti da mu rasturi koaliciju?

Priprema za nove izbore?

Neki analitičari njegov potez tumače kao pripremu za nove izbore, pozicioniranje protiv Lapida i Livni, mada ne propuštaju da pomenu da je premijer, ako mu je već dosta ovakvih partnera u Vladi, mogao da nađe racionalniji, patriotsko-nacionalistički povod.

Mogao je, a nije, da pokrene pitanje zamrznutih pregovora sa Palestincima ili da se hrabro suoči sa ekonomskim problemima.

Drugi procenjuju da premijer nije kockar spreman na prevelike rizike ili neko ko bi bio srećan da skrati svoj treći mandat čija sudbina zavisi od glasanja o spornom zakonu u Knessetu.

Netanyahu se ne obazire na kritike, pa neće ni na obazrivo sročeno saopštenje State Departmenta u kome se kaže: “Izrael je jevrejska i demokratska država i svi njeni državljani treba da uživaju ista prava. Očekujemo da se Izrael pridržava demokratskih principa”.

Iako je glasanje u Knessetu odgođeno ne bi li se našle prihvatljivije formulacije, premijer kaže da je “odlučan” da zakon prođe, sa ili bez saglasnosti njegovih političkih partnera.

Bilo je za očekivati oštre reakcije Arapa.

„Demokratija jamči da svi građani imaju ista prava i jednaki su u očima države, ali ta rasistička modifikacija uvodi razliku na bazi veroispovesti“, upozorava Majd Kayyal iz Adalaha iz Pravosudnog centra za zaštitu prava arapske manjine.

Arapi tvrde da se tretiraju kao „građani drugog reda”, posebno od kako su izraelske vlasti na teritoriji Zapadne obale, okupirane u ratu 1967, naselile jevrejske imigrante i dok se jevrejska nasilja podižu po istočnom Jerusalimu koji Palestinci vide kao prestonicu njihove buduće države.

Palestinci istovremeno odbacuju Netanyahuov zahtev da priznaju Izrael kao jevrejsku državu, ističući da bi time bilo uskraćeno pravo na povratak palestinskih izbeglica koji su napustili domove u vremenima izraelsko-arapskih ratova.

Kada je 1948. stvoren Izrael, njen osnivač, David Ben Gurion, definisao je novu državu kao “ jevrejsku i demokratsku”, nadajući se da će pokrivati teritoriju biblijskog Eretz Israila.

Sva tri atributa su vremenom dovođena u pitanje.

Etnička čistota je neostvarljiva

Etnička čistota neostvarljiva je prisustvom palestinskih Arapa čija je stopa nataliteta viša od jevrejske.

Demokratski karakter je ne jednom narušavan brutalnim gušenjem palestinskih intifada i prekomernom upotrebom sile.

Uprkos okupacije arapske zemlje, neke biblijske teritorije, poput Jerichona ili Hebrona, grobnog mesta proroka Abrahama, predate su na upravu Palestinskoj vlasti.

Zadržan je Jerusalim koji je Izrael prvo anektirao a kasnije proglasio za “večnu i nedeljivu” prestonicu, suprotno međunarodnom pravu.

Palestinska država, kojoj je rezolucija UN 181 o podeli britanske mandatne teritorije Palestine iz 1947. u startu davala 42.4 teritorije, u međuvremenu je pala na manje od 22 procenta, a da nije ni stvorena.

Sada Netanyahu, želeći da istakne “jevrejstvo” Izraela, ne samo da preti da smanji taj procenat, već pokušava da sprovede institucionalnu diskriminaciju Arapa.

Zato je državni tužilac upozorio na opasnost davanja prednosti jevrejskim vrednostima, zasnovanim na religiji i istoriji, i zapostavljanju prava manjina.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera