Ne, nije to Kosovo; djeca su srce Srbije

Nekoliko subota za redom majke beba otetih na porođaju na čelu su protesta #1od pet miliona. “Ko štiti bebi mafiju?”, “Gde su naša deca?” pitaju se roditelji u prvim redovima. Ostaju bez odgovora. Ostatak protestne kolone obuzet je državnim pitanjima, traži da se prekine diktatura, okupacija Srbije, da neznalice i lopovi siđu sa vlasti, da se kazne kriminalci, umesto što se unapređuju. Nekoliko hiljada ljudi gnevno uzvikuje “Vučiću, lopove!” Kolona je prošarana grupama demonstranata opsednutim “srcem Srbije”.

Već tridesetak godina se teritorija Kosova poistovećuje sa najvitalnijim ljudskim organom. Manji je broj mladih levičara koji zahtevaju da se proleteri svih (naših) zemalja ujedine… Iako su na čelu kolone, na roditelje otetih beba, slabo se obraća pažnja. Decu se još niko na ovim protestima nije setio da nazove “srcem Srbije”. Tako je bilo sve do pre neki dan, kad je film Šavovi stigao u bioskope i naterao publiku da im srce zakuca za otetu decu i njihove roditelje.

Scenario za Šavove inspirisan je svedočenjem beogradske krojačice Drinke Radonjić, koja već skoro dve decenije traži svog “mrtvog sina”. Ona se bori sa upravom bolnice, lekarima, policijom, sudovima, opštinskim zvaničnicima, državom… kako bi dobila dokument o smrti koji bi dokazao gde je pokopan njen novorođeni sin. Posle skoro 20 godina, ona veruje da je sina našla u prigradskom naselju udaljenom 15 kilometara od Beograda. Pre nego što je odigrala na filmu, Snežana Bogdanović dugo je odlazila kod Drinke, u malu zanatsku radnju, sprijateljila se sa ovom ženom, naučila da štepuje na staroj “singerici”, unela se u njenu priču…

Onda se rodilo saosjećanje

Film, u režiji Miroslava Terzića, po scenariju Elme Tataragić, premijerno je prikazan na Berlinalu, gde je dobio nagradu  za najbolji evropski film u programu “Panorama”. Potom se na beogradskom Festu Snežana Bogdanović, zajedno sa krojačicom Drinkom Radonjić. skromno poklonila pred prepunjenom dvoranom nekadašnjeg Doma sindikata. Bila sam na tom događaju, iz prve ruke svedočim kakvom sam neobičnom fenomenu prisustvovala. U tom trenutku, kada po običaju cela ekipa na pozornici prima aplauze, rodilo se saosećanje, čiji deficit osećamo na svakom koraku. Dok je potrešena publika ovacijama pozdravljala umetnike, u vazduhu  je treperila, mogla se opipati, ta davno uspavana sposobnost da se oseti patnja i bol drugih kao da su sopstveni.

Džabe su Domu sindikata promenili ime u Kombank dvoranu. Kako uopšte neka banka može da ima srce? Prostor renovirane Kombank dvorane dobio je onu svoju nekadašnju dušu. Tamo su se “pre ratova”, a posle Drugog svetskog rata, održavali jugoslovenski festivali zabavne muzike. Sluh tadašnje publike bio je operisan od nacionalne segregacije. Nagrade su odnosili i meksikanski, i makedonski melosi. Voleo se Lado Leskovar, neprevaziđenu popularnost imao je Đokica Marjanović, Gabi Novak je plenila svojim prefinjenim glasom, Dragan Stojnić gajio je našu empatiju izvedbom francuskih šansona sa primesama bosanske meditacije, sarajevski “Indexi” su nekrunisani svejugoslovenski avangardni hit…

Iskreno, nije nam film Šavovi vratio Jugoslaviju. Niti je uspeo da pronađe decu koja su oteta na rođenju. Strašan je to zločin koji se dešavao i dešava se u mnogim drugim zemljama, iako je Srbija među retkim državama gde nijedan od više stotina takvih slučajeva nije razrešen. Šavovi su nas podstakli da rasparamo neke od višedecenijskih laži i da ljudski provirimo kroz taj otvor. Nisu nas suočili sa masovnim ratnim zločinima koji su u naše ime počinili kriminalci, predstavljajući se kao srpske patriote. A krajnje je vreme da nad tom provalijom pošteno otvorimo oči. A kakva god da je ta rupčaga, nju danas pokušavaju da osvetle pojedini umetnici mlađe generacije, jer ne žele da ostave “teret” svojoj deci, uprkos agresivnoj propagandi državnog vrha, koji bi zločince da proglase patriotama, a istinoljubive izdajnicima.

‘Nacionalizmi završavaju u masovnim grobnicama’

Nedavno je, u istoj dvorani, premijerno prikazan film Teret mladog Ognjena Glavonića. Aplauz je bio iskren i snažan, iako je prikazan put kojim je stotine leševa albanskih civila prevoženo u hladnjačama i zakopano buldožerima u Batajnici. Teret je među mladom publikom u Domu sindikata shvaćen kao usamljeni spas od kolektivne amnezije srpskog društva. Dok su mediji tutnjali o antisrpstvu, o zaveri Zapada, o stranim plaćenicima, samo što nije pokrenuta odgovornost protiv onih institucija u Srbiji koje su za Teret dale neke sitne pare. U dvorani na nekadašnjem Trgu Marksa i Engelsa aplaudiralo se temi koju film obrađuje, ekipi koja je ceo projekat izgurala, tapšalo se, naravno, i dobroj umetnosti. Jer, kako je rekao reditelj, Teret govori o tome gde završavaju nacionalizmi: “Završavaju u masovnim grobnicama.”

Iz pojedinačnih sudbina ekipe koja je  izgurala Šavove može se naslutiti da se i oni bore sa posledicama ratova i da ne daju da im se duše opustoše. Nisu zaturili sećanje na nekadašnju zajedničku zemlju. Profesionalne i lične biografije povezane su im sa kolegama iz gotovo svih država bivše Jugoslavije. Snežana Bogdanović je udata za Uliksa Fehmijua, producenta Šavova, filmskog i pozorišnog glumca. Oni žive u Njujorku još od 1992. godine, imaju prelepu kćerku i pekaru, koja, kažu, dobro radi.

Scenaristkinja, profesorka, selektorka, rediteljka Elma Tataragić (43), dobitnica tridesetak nagrada ponetih sa najprestižnijih svetskih festivala, Sarajka je. Po njenim godinama može se zaključiti da je diplome stekla u vreme kad je život u Sarajevu bio ravan paklu. Pa ipak, iz regiona su na ovogodišnji Berlinale selektovana dva filma – Šavovi i novi film makedonske rediteljke Teone Strugar Mitevske. Zajednički imenitelj im je i scenaristkinja Elma Tataragić. Da umetnici lakše od samohvalisavih političara, u traganju za istinom, podstiču plemenita osećanja to je odavno poznato. Lekovitost angažovanog umetničkog dela ima svoje domete. Ne može da isceli bol, može da obnovi kolektivno sećanje, nema snagu da promeni smer zvanične politike ukoliko ne naiđe na masovnu podršku građana.

Kad će završiti prvi u Drugi svjetski rat?

Nagrađivani Pedro Almodovar učestalo poslednjih godina osuđuje kolektivnu amneziju španskog društva. Diktator Fransisko Franko je umro još 1975. godine, usledila je sveopšta  amnestija, aklamativno se prizivala budućnost i zakopavala prošlost. A kada je pre dve godine za film Hulijeta primao jednu prestižnu špansku nagradu, Almodovar je svoje ostvarenje opisao kao “jedan mali prilog u borbi za povratak pamćenja na stotine hiljada nestalih u našoj zemlji”.

Godinu dana kasnije, dokumentarac Ćutanje drugih, u produkciji Pedra Almodovara, govori o epskoj borbi žrtava Frankove diktature, koji do danas nisu odustali od potrage za svojom decom ili roditeljima. U filmu se dokumentuje odiseja porodica žrtava koje pokušavaju da, van Španije, organizuju suđenje za zločine protiv čovečnosti. Ćutanje drugih nagrađen je prošle godine na Berlinalu, u programu “Panorama”, istom onom u kojem je ostvarenje Miroljuba Terzića proglašeno za najbolji evropski igrani film ove godine. “Tek kad se otvore grobnice zatvoriće se rane i završiće se naš prokleti građanski rat”, poručio je Almodovar. Španski građanski rat trajao je od 1936. do 1939. godine, a pitanje je da li će Španija imati snage da ga u ovom veku završi. Po tumačenjima pojedinih analitičara, na prostoru bivše Jugoslavije još se nije završio ni Drugi, a ni Prvi svetski rat. Masovne grobnice nevinih žrtava iz ratova devedesetih se nisu otvorile.

Pred onim koje su iskopane zatvaraju se oči. Ima ovde još sličnosti sa Španijom, Kataloniju i Kosovo naročito vole da upoređuju ovdašnji znalci kad govore o dvostrukim aršinima većine zemalja Evropske unije, koja je priznala nezavisnost Kosova, a stavlja veto na pokušaje Katalonije da se otcepi. Veća sličnost je ona o kojoj govori jedna ličnost u španskom nagrađenom dokumentarcu. Haime Alonso, funkcioner u Fondaciji Fransiska Franka, bez ikakvog stida objašnjava zašto je Španija obavijena zaverom ćutanja kada se pokrene raskopavanje masovnih grobnica iz Frankove ere, ili se pođe u još jednu potragu za otetom i nestalom decom: “Franko je umro 1975. godine, ali većina aktuelnih političara proistekla su iz Frankizma.”

Aleksandru Vučiću smetaju ‘Teret’ i ‘Šavovi’

Šta da kažemo mi? Slobodan Milošević je umro 2006. godine, pre 13 godina, u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu. A danas vrhovi vlasti traže da mu se podigne spomenik. Neki od njih bili su na najvišim funkcijama u Miloševićevo vreme. Vredi li ponoviti po stoti put u zemlji koja pati od gubitka pamćenja: Aleksandar Vučić je bio ministar informisanja kada je ubijen Slavko Ćuruvija i kada su hladnjače sa stotinama albanskih civila istovarivane u razoranu zemlju nekoliko kilometara od centra Beograda.

Ne treba se onda čuditi što današnji predsednik Srbije ne voli ni da vidi, ni da čuje za Teret ili Šavove. On bi da se okrene budućnosti, da krene od nulte tačke, misli da su građani baš sve odavno zaboravili, pa sličan recept propisuje i Srbiji, po kojoj ovih dana šeta i obećava kule i gradove u budućnosti.

Trebalo bi da pročita i uvaži reči španskog sudije Baltazara Garsona, koji je, govoreći o otvorenim ranama Frankizma, kazao da se “ne možemo okrenuti budućnosti osim na temelju spoznate i zaceljene prošlosti”. U svakom slučaju, ne možemo to učiniti bez dostojanstva, dodaje Garson. Upravo takvo dostojanstvo koje nam nedostaje oličava krojačica Drinka i cela ekipa filma Šavovi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera