Ne lomite nam normalizaciju odnosa

Piše: Jelena Milić

“… Nikada zlotvora dosta / suša mi uništi bostan / i led se prospe pred žetvu /
 al’ led je led, a red je red… / I prekardašilo / 
im'o sam bagremovu šumu / 
tamo dole prema drumu / pa sam čekao / red je red…/ Polako komšije / ne može samo da se uđe / da se ruši tuđe / lepo sam im rekao… / ne lomite mi bagrenje…”

Ovako je još 1986. godine pevao Đorđe Balašević, a publika na njegovim novogodišnjim koncertima u beogradskom Sava centru ovacijama pozdravljala njegove usputne posprdne gestove kojima je aludirao da su “komšije” Albanci sa Kosova. Pesma “Ne lomite mi bagrenje” objavljena je na albumu “Bezdan”, a gotovo cela bivša Jugoslavija samo nekoliko godina kasnije upala je u dubok “bezdan bez dna”, iz koga se građani novonastaih država teško izvlače. Rupu je dobrano iskopala i srpska javnost, ne reagujući pravovremeno i adekvatno na “sitnice” poput Balaševićevih ispada, obožavajući, umesto da shvati zlo koje širi, Knjigu o Milutinu Danka Popovića.

Prateći logiku koju je Meša Selimović tako lepo sažeo u ‘bolje kraj užasu, nego užas bez kraja’, međunarodna zajednica je bombardovala SR Jugoslaviju 1999. godine.

Pred kraj tog bezdana, prateći logiku koju je Meša Selimović tako lepo sažeo u “bolje kraj užasu, nego užas bez kraja”, zapadna međunarodna zajednica je bombardovala Saveznu republiku Jugoslaviju 1999.  godine, zbog masovnog kršenja osnovnih ljudskih prava kosovskih Albanaca i prekomerne upotrebe sile zvaničnih oružanih snaga SR Jugoslavije.

Tadašnja SR Jugoslavija, a pre svega srpska republička vlada na čelu sa 2003. godine ubijenim premijerom Zoranom Đinđićem, pokazala je mudrost i seriju teških sukoba na jugu Srbije 2000. godine, uz pomoć Zapada, rešila i upotrebom sile, ali “po pravilima službe”. Usledio je vrlo spor pa zatim nešto dinamičniji proces uspostavljanja odnosa između Beograda i Prištne, koji je 2013. godine kulminirao “Prvim sporazumom o normalizaciji odnosa”.

‘Jesen stiže, dunjo moja’

Pre neki dan, u tehničkom dijalogu Beograda i Prištine o integrisanim administrativnim prelazima, dogovoreno je da se poveća broj prelaza na obe strane i da se izgrade novi stalni prateći objekti što je, po oceni Brisela, “pozitivan korak napred”. Ostaje da se vidi da li će i ovaj korak napred pomoći u rešavanju sistemskog problema “ilegalnih berača drveta”, kako je šumokradice simpatično opisao jedan vranjski rendžer.

Svake godine kad “jesen stigne, dunjo moja” ogoli se veliki problem između Srbije i Kosova – krađa drvne građe, verovatno za ogrev, sa srpske strane administrativne granice u Kopnenoj zoni bezbednosti. Vinovnici su najčešće čak i “kalašnjikovima” naoružani Albanci sa Kosova, koji se tom prilikom sukobe sa pripadnicima srpske Žandarmerije. Koordinaciono telo za jug Srbije više puta je, s pravom, upozoravalo predstavnike međunarodne zajednice na Kosovu i diplomatski kor u Srbiji i na Kosovu o ovom problemu. Ovo je velika tema kojoj kosovski organi i međunarodna zajednica moraju da priđu na sistemski i odgovoran način.

Svake godine kad ‘jesen stigne, dunjo moja’ ogoli se veliki problem između Srbije i Kosova.

U poslednjem takvom incidentu, krajem avgusta, nekoliko Albanaca je povređeno, a smrtno je stradao srpski žandarm Stevan Sinđelić. Beogradska novinska agencija Tanjug podsetila je tom prilikom na hronologiju ovakvih incidenata:

“Šumokradice iz Podujevske opštine pucale su 17. aprila ove godine u ataru kuršumlijskog sela Vukojevca na policiju. Niko nije povređen. U ataru kuršumlijskog sela Trpeze policija je 3. oktobra prošle godine uhapsila Albanca koji je nelegalno sekao šumu. Zaplenjeni su traktor i testera sa pratećim alatom. Nedelju dana ranije, takođe u ataru sela Trpeze, uhapšena su trojica Albanaca u nelegalnoj seči šume.Više kradljivaca drva pucalo je 8. jula 2013. godine u ataru sela Borovac na pripadnike Žandarmerije. Kosovska policija je navela da je pucano na ljude koji su otišli da seku drva ‘sa srpske strane’, kao i da je ‘povređeno šest osoba, kojima je pružena medicinska pomoć u Prištini’. Policija u Prokuplju uhapsila je 29. maja prošle godine dve osobe iz okoline Podujeva zbog bespravne seče i krađe šume na teritoriji opštine Kuršumlija. Oni su uhapšeni kod sela Mačja Stena, u blizini administrativne linije prema KiM-u. Nepoznati napadači su 8. novembra 2012. godine u regionu Gnjilana pucali na šestoricu Srba, koji su u sopstvenoj šumi sekli drva. Na patrolu Žandarmerije 29. avgusta 2012. godine pucali su lopovi, koji su krali drva iz šume u rejonu administrativne linije sa Kosovom. Povređenih nije bilo, a kradljivci su do dolaska Žandarmerije bespravno posekli 200 stabala…”

Šumokradice i(li) teroristi

Izražavajući saučešće porodici nastradalog Sinđelića, minister unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović je izjavio: “Republika Srbija neće tolerisati terorističke napade na svojoj teritoriji i policija će najoštrije odgovoriti na svaki napad. Zahtevaćemo da se počinioci terorističkog akta pronađu i najoštrije kazne.” Srpski premijer Aleksadar Vučić ocenio je tom prilikom da će Srbija umeti da zaštiti svoj narod i svoju teritoriju te dodao da će Žandarmerija dobiti novu opremu kako bi što efikasnije ispunjavala svoje zadatke, ali i da bi se bolje zaštitila.

“Životi žandarma i policajaca za nas su veoma važni i ne možemo da dozvolimo banditima i kriminalnim grupama da kradu i pljačkaju, da dolaze sa deset automatskih pušaka koje služe samo za to da se ubijaju srpske snage bezbednosti. To je organizovani kriminal, ali verujte da Albancima iz opštine Podujevo neće ubuduće padati na pamet da se takvim terorističkim aktima služe i da divljaju u okolini ove baze.” Vučić je ukazao da je pripadnik Žandarmerije Stevan Sinđelić, koji je “ranio albanskog teroristu”, tom prilikom deset puta viknuo: “Baci pušku!” “On deset puta nije hteo da baci pušku. Ubuduće neće više vikati Baci pušku!“, objasnio je Vučić.

Vrlo je opasno da premijer Srbije sam određuje kako pripadnici oružanih snaga treba da postupaju u određenim situacijama.

Iz Vučićevih izjava nije na kraju jasno da li država Srbija oružane incidente sa smrtnim ishodima smatra krađom šume, organizovanim kriminalom ili terorizmom, jer sve je termine spomenuo. Stefanović je tu bio eksplicitniji – pravo, pa terorizam. Vrlo je opasno da Vučič sam određuje kako pripadnici oružanih snaga treba da postupaju u određenim situacijama. Za to u uređenim zemljama, gde postoji demokratska kontola oružanih i obaveštajnih snaga, a ne partijska i lična kontrola kojoj je Vučić opasno sklon, postoje vrlo detaljno razrađeni protokoli o kojima raspravlja i stručna i šira javnost.

Imajući u vidu bremenitu istoriju srpsko-kosovskih odnosa te na veliki broj posmrtnih ostataka nestalih civila sa obe strane, stradalih neretko i zbog tanke linije između terorista, naoružanih seljana, upotrebe sile i prekomerne upotrebe sile, ovakve poruke srpskog premijera apsolutno ne doprinose preko potrebnoj normalizaciji odnosa. Kao ni one o tome da će Albanci sa juga Srbije dobiti (od njega) Ustavom garantovana ljudska prava tek kad plate struju.

A gdje je komunikacija?

Vučić nikad nije rekao da će nadležni organi Srbije prestati da viču “Baci pušku!” u drugim slučajevima organizovanog i individulanog privrednog kriminala, a ima ga suviše. Čine ga, po zakonu verovatnoće, najviše Srbi, kao većinski narod. Ni njegov režim, i pred nesnošljive halabuke koju pravi, nije ga sveo na podnošljive razmere niti je nekom srpske pripadnosti “obećao” ustavna prava tek kad plati dugovanja. Kad se bolje pogleda, spiskove najvećih dužnika državi Srbiji čine sve sami etnički Srbi.

Vučić kao da nije shvatio ili sistemski nastavlja da dezinformiše srpsku javnost, kao i mnogi pre i oko njega, zašto smo “izgubili Kosovo”. Ne zbog Vatikana, NATO-a, žena iz nevladinih organizacija, Bilderburške grupe, masona i biciklista, već zbog arbitranih surovih odluka kako postupati u najtežim okolnostima, pa i u borbi protiv stvarnih terorista, jer se i tad mora vikati “Baci pušku!” Prvo, zbog kršenja Ženevskih protokola u unutrašnjim oružanim sukobima, zbog masovnih grobnica u Batajnici, Rudnici i kojegde drugo.

Vučić nikad nije rekao da će nadležni organi Srbije prestati da viču ‘Baci pušku!’ u drugim slučajevima organizovanog i individulanog privrednog kriminala, a ima ga suviše.

Zbog ovog opasnog trenda, potrebno je da zapadna međunarodna zajednica Vučiću što pre podvikne da “baci zapaljivu retoriku” te da počne da insistira na početku normalizacije odnosa u jednoj važnoj oblasti koja Brisleskim sporazumom nije obuhvaćena – u oblasti bezbednosti. Za početak, pored mera koje Priština mora da preduzme da obuzda ovaj trend, potrebno je uspostaviti stalne kanale komunikacije jedinica civilne zaštite na obe strane administrativne linije i oformiti stalno zajedničko radno telo za rešavanja pitanja krađe drveta.

Potrebno je i da se srpska javnost (konačno) usprotivi ponovnoj sistemskoj satanizaciji Albanaca, koju je odlično opisao Saša Ilić nedavno na Peščaniku, u tekstu “Slika Albanca danas” (http://pescanik.net/2014/08/slika-albanaca-danas/). Prava je to slika, u stvari, Vučićeve Srbije. Zato je što pre potrebno viknuti jednom za svagda: “Ne lomite nam normalizaciju kosovsko-srpskih odnosa!”

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera