Nas i Rusa 200 miliona protiv Dunje Mijatović

Piše: Dragoljub – Draža Petrović

Sarajka Dunja Mijatović postala je arhineprijatelj srpskih vlasti samo zato što s vremena na vreme primeti da je stanje u medijima u Srbiji daleko od dobrog. Najnovija epizoda serijala “zvanična Srbija protiv Dunje” odigrala se baš tokom beogradskog samita Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju – srpskom premijeru Aleksandru Vučiću pridružio se i šef ruske diplomatije Sergej Lavrov, pa su zajednički, po sistemu “nas i Rusa 200 miliona protiv Dunje Mijatović”, kritikovali šeficu Odeljenja za medije OEBS-a, koja im nekako stalno visi nad glavom.

Lavrov je odgovarajući na njene kritike o kršenju slobode medija u Rusiji izneo stav da je to odeljenje “ispolitizovano, orijentisano na služenje jednostranih interesa pojedinih članica OEBS-a”, što je “u suprotnosti sa OEBS-ovim principima objektivnosti”.

Srpski premijer se obradovao zbog reči starijeg ruskog “velikog brata”, pa sve to potvrdio, dodavši kako on sa Dunjom “ratuje” još od majskih poplava prošle godine.

Pridružio se potom i šef srpske Ivica Dačić rekavši u jutarnjem programu Pinka da “stav Dunje Mijatović nije stav OEBS”, pa je ona u nedelju ujutru na svom Tviteru morala da razjasni ljudima koji su do pre neki dan predsedevali OEBS-om činjenice koje su morali znati i sami: “Moj stav je stav OEBS-ove predstavnice za slobodu medija, a ne stav Dunje Mijatović. Intervencije su u skladu sa mandatom OEBS”.

Jedno pitanje

Vlada Srbije, naime, sve vreme doživljava Dunju Mijatović kao neku zločestu ženu koja nema pametnija posla nego da ih stalno nešto kritikuje, a oni sve mogu da podnesu, osim da ih neko kritikuje. Paradoksalno, ali karakteristično za aktuelnu Vladu Srbije – time što svaku konstataciju Mijatovićeve doživljavaju uz lakši oblik nervnog sloma – zapravo potvrđuju ono što šefica OEBS zadužena za prećenje za slobode štampe redovno ponavlja: da su srpski mediji koji kritikuju vlast stalno pod nekom vrstom pritiska. Kao što je pod pritiskom i Dunja Mijatović, kad god kaže nešto što nije puko laskanje.

Grotesknost cele situacije videla se i kada je srpska vlast privatizovala samit OEBS, tako što je na zajedničkoj konferenciji za štampu Lavrova i Vučića, gde je bilo dozvoljeno da samo jedna medijska kuća postavi pitanje, tu privilegiju omogućila Televiziji Pink, privatnoj propagandnoj mašineriji srpskog premijera. Njihova novinarka postavila je očigledno naručeno pitanje o Kancelariji za medije OEBS i Dunji Mijatović. Pa su Lavrov i Vučić našli zajedničku temu.

Još prošle godine tokom katastrofalnih poplava u Srbiji, Dunja Mijatović je izrazila zabrinutost zbog okolnosti da „nepoznate sile“ ruše sajtove nevladinih medija. Taj slučaj ni do dana današnjeg nije rešen. Ispostavilo se da su svi ti sajtovi padali sami od sebe, te da to nikako nije deo nekog hakerskog napada u režiji vlasti.

Pre neki dan desio se i jedan bizaran slučaj: beogradski dvonedeljnik “Tabloid” na naslovnici je objavio tekst “Samo snajper Srbiju spasava”, ispod koga je slika premijera Vučića, na kome je nacrtana meta. Premijer Vučić je rekao: “Nije ovo prvi put da neko govori kako snajper nešto rešava u Srbiji i svi se prave blesavi… Kao što i danas ćute, sve Dunje, sva udruženja i svi ostali… I uvek će da ćute, jer je to borba za politički uticaj”, rekao je premijer, ne propustivši, naravno, da pomene i Dunju Mijatović.

Dvonedeljnik “Tabloid” je poznat po tome da je na isti način kako sad piše o Vučiću pisao i o svim prethodnim srpskim vlastima. Recimo, u vreme vlasti Demokratske stranke “Tabloid” je napisao: “Ako ne bude smaknut pre smrti, Boris Tadić i njegova kamarila pobiće u Srbiji mnogo ljudi“.

Taj list je pisao da je Tadić teško oboleo, da je homoseksualac, da bije ženu, da je srpski diktator, da može da završi kao Čaušesku i razne slične stvari koje nemaju nikakve veze sa novinarstvom. U to vreme, međutim, niko iz vlasti Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera nije tu štampanu stvarčicu, mizernog uticaja i nikakvog medijskog značaja, navodio kao primer velike slobode medija u Srbiji.

Niti su Tadić i njegovi ministri na zvaničnim konferencijama za štampu i u udarnim TV emisijama komentarisali pisanje ovog lista, niti su pozivali Dunju Mijatović, OEBS i novinarska udruženja da reaguju. Nisu tražili ni zabranu „Tabloida“. Jednostavno, ignorisali su list čiji glavni urednik se ponosi okolnošću da je u karijeru tužen za klevetu i uvredu čak 700 puta, a imao je i dve samostalne izložbe svojih zabranjenih tekstova. Glupo je davati značaj nečemu što nema nikakav značaj, osim u domenu medijskog fenomena, o čemu je čak snimljen i jedan dokumentarni film.

Izbjegla zamku

Što je najzanimljivije, ni Vučiću u ono vreme, kao opozicionom političaru, nije smetalo što „Tabloid“ piše da bi Tadića trebalo „smaknuti pre smrti“. Postoje očevici koji kažu da su ga takvi napisi veoma zabavljali.

Kao što mu nije smetalo ni kada su tadašnji radikali, čiji je bio generalni sekretar, najavljivali ubistvo Zorana Đinđića. I posle opravdavali to ubistvo podržavajući tezu Vojislava Šešelja da je Đinđić bio „mafijaški premijer“.

Dunja Mijatović, izgleda, odlično poznaje ne samo medijsku, već i političku scenu Srbije, pa se nije upecala u zamku u koju žele da je uvuku Vučić i njegova družina. Srpska vlast, naime, tretira Mijatovićevu kao političkog protivnika i lidera opozicione partije, koja se valjda zove Kancelarija za medije OEBS.

Međutim, pouzdano se zna da Dunja Mijatović nema nameru da bude lider srpske opozicije, niti da učestvuje ne predstojećim izborima u Srbiji, već samo radi ono što joj je u opisu radnog mesta. Jednostavnije rečeno: ličnim primerom pokazuje kako prolaze oni koji se usude da kritikuju srpsku vlast.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera