Nakon nestašice, u Srbiji inflacija dijaloga

U Srbiji donedavno bez trunke političkog dijaloga na vidiku, ovih se istovremeno raspravlja o čak tri. Dva o izborima i onom prekinutom, kosovskom, a svi više nego povezani.

Posle zimušnje nulte stope, kad je lično predsednik Vučić „krstio“ proteste rekavši da nema nameru da učini bilo kakve ustupke građaniima i opoziciji u popravci izbornih uslova pa makar da „ih se skupi i 5 miliona“, te kad je Ramuš Haradinaj nepravednim taksama podigao barijeru briselskim susretima, sad bi se moglo reći da preti inflacija dijaloga.

Taj mitski broj tri – „triput Bog pomaže“, srpski je triput se prekrstiti i pri susretu poljubiti – sad ipak mora de se pogleda i u svetlu mogućeg „šibicarenja“ dijalozima, pošto se i ono obavlja trima kutijama od palidrvaca. „Šibicari“, pak, ne naslućuju se samo u redovima vlasti, već i na suprotnoj, pa i na posredničkoj, međunarodnoj strani.

Za kraće od godine koliko je srpska politika uoči opštih izbora dogodine zabavljena lomljenjem ruku vlasti i opozicije o (zlo)upotrebi izborne regulative, dogodila se uz sve tipične paradokse ipak bitna promena. Da li na bolje, znaće se kad se vidi koliko je ona formalna, a koliko praktično moguća. Ipak, bar na rečima, vlast je denfovala gorepomenuti Vučićev inat, kao da „makar ih bilo…“ nikad nije izgovoreno.

Popuštanje ili kuglice za šibicarenje

Polubojkotovani okrugli sto na Fakultetu političkih nauka koji je, uz domaćina organizovao i Fond za otvoreno društvo, a sasluživale mu respektabilne nevladine organizacije za „merenje“ i posmatranje izbora ušao je u završnu fazu. I što je više opozicionih organizacija, uglavnom okretalo leđa slušaonicama FPN, to je više umerenog optimizma iznosio organizator.

A vlast je na poslednjim sesijama i „napismeno“ počela da prihvata pojedine sugestije tako da preostali opozicioni oprezno zaključuju jedan „da je prekomernno strpljenje na putu da urodi plodom“, a drugi da „ako  se ovako nastavi sigurno izlazimo na izbore“.

Treći ne kaže da neće, ali i dalje tvrdi da je „sve ludnica“. Jedna struja uz stav „prekasno je“ čvrsto stoji na opredeljenju za bojkot, ali „šmekuje“ razgovore i „oštri“ i varijantu za moguće iznenadne slučajeve.

Trima rečima – opozicija je podeljena, a u duhu ekonomske metafore kao i u svakoj inflaciji ponuda pojeftinjuje i obezvređuje se. U tom smislu opada i inadžijski ulog vladajućih struktura pa su na četiri kucane strane naobećavali, na primer „pristanak“ na zabranu zloupotreba javnih resursa u kampanji, na javnim skupovima neće biti blaćenja drugih opcija, popravljanje biračkih spiskova… Obećali su i dopunu spiska, a organizator – završne razgovore sa zaključcima.

Da li će to biti zaista tačke daljeg popuštanja – što i sam pristanak na razgovor jeste – ili potencijalne staniolske kuglice za šibicarenje, videće se.

U tom političkom trenutku dolazi na brzinu sazrela (berba najavljena već za 9. oktobar) inicijativa o novom dijalogu pod patronatom Evropskog parlamenta i uz zalaganje šefa njegovog spoljnopolitičkog odbora, Nemca, a Dejvida Mekalistera.

Mekalister u ‘Žan Mone formatu’

Sama najava posredništva EP, na svim stranama doživljena je ne kao prosti nastavak FPN medijacije, već kao potencijalno proširivanje i produbljivanje dijaloga uz povećanje broja učesnika i veći stepen zatvorenosti za javnost.

Javnosti je ponuđen još jedan „zakučasti“ način razgovora – „Žan Mone format“ iz koga najviše pažnje privlače pravila da „ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno“, da „nulti ishod nije opcija“ te da „ništa nije unapred dogovoreno ni isključeno“.

Oreol značaja istaknut je i time što većina medija već Mekalistera krsti posrednikom i samih razgovora, iako tako nešto nije zvanično potvrđeno, osim da ih je on isposlovao. Tome je svakako doprinela i zvanična slatkorečiva (moji Piroćanci bi rekli „usta voj se lepe“ dok priča) potvrda predsednice Skupštine Maje Gojković uz obnarodovanje i datuma početka „drugog dijloga“.

Ova svilena i meka najava bila je ukrašena i zanimljivim detaljem – stekao se utisak da neće biti pozvani samo svi opozicioni lideri, već i predstavnici onih (novih) stranaka koje sad nisu parlamentarne, ali u skupštini imaju zastupstvo iz redova „preletača“. (Npr. Đilasova Stranka slobode i pravde.)

Značaj „Mekalisterovog dijaloga“ ne treba ni precenjivati ni potcenjivati, ali već u ovom trenutku zapaža se da će on onoliko koliko produbljuje otvorene pred/izborne teme, verovatno produbiti i nedoumice i podele opozicije. Ili bar zakomplikovati političku paletu na osnovnoj liniji – bojkot ili pristanak na izbore, ako se nešto popravi i proceni da „nikad nije kasno“. Boje na toj paleti možda će biti izoštrenije, ali moguće da će partijski krejoni biti – zaoštreniji.

Naznake toga već su vidljive: raspoloženje da se priđe „žanmoneovskom Mekalisteru“ zasad je opšte. Podela se vidi već na pitanju ko je to isposlovao. Zasluge je spreman sebi da pripiše lider PSG Sergej Trifunović koji je npr. upadljivo prestao da psuje na Twiteru, dočim još ima bezobrazni niknejm (svirač …cu) a iz saopštenja mu proističe dobar rukopis stručnog tima. Jer, on je pisao Mekalisteru.

Drugi opozicionari ističu da su svi s njim razgovarali a potom i sa bivšim EU-parlamentarcima Kukanom i Flekenštajnom. Pritom je PSG odranije sumnjičen da je skloniji izborima, nego bojkotu. Deo opozicije koji se izjasnio za neizlazak sada upadljivo ističe tezu da bojkot nije cilj, nego sredstvo.

Kad se postavi pitanje da je zadati rok za obezbeđivanje uslova za fer izbore već protekao („već je kasno“) i da se uz Mekalistera termini dodatno skraćuju, čućete da oni neće samo tražiti pomeranje izbora. Već će dozvoliti da se „nepravedni“ i održe, ali će insistirati da se posle njih održe pravi i vanredni i fer. Da li će na to pristati oni među njima koji se opredele i za izlazak uz delimično popravljene i delimično garantovanu popravku uslova?

Nadalje, dok deo opozicionih pregovarača bez mnogo otpora sad pristaje na povratak u Skupštinu (gde je „dijalogu i mesto“) deo tvrdi pazar rečima da će doći na Mekalisterov, a ne poziv Maje Gojković, kao i da nije dovoljno da evropski parlamentarac samo sedi pored nje.

Akcelerator ‘trećeg dijaloga’

Internacionalizacija ovog problema kao dobar potez, dakle, preti mogućnošću daljih zaoštravanja. povrh toga, u pozadini Mekalisterove inicijative, ide i ono što i Evropa i SAD žele – da se izbegne bojkot i poveća legitimitet buduće skupštine za „treći“, kosovski dijalog. To je ono čime se pravda gorenavedena teška reč o „šibicarenju posrednika“.

Da ne pominjemo što na primedbu natpisnika ovih redova o blagotvornosti ove inernacionalizacije jedan stranački prvak kaže da je sve to navlačenje i kupovina vremena dodajući spekulaciju o prijateljstvu Mekalistera i Vučića koje se proteže do vinskog podruma ovog drugog.

Kad se podvuče crta, postoji naravno rizik da vlast da taktizira, mulja, dobija na vremenu ne ostvarujući obećanja. Ali i da opozicija nadalje bude podeljena u vezi sa bojkotom i njegovim „tajmingom“.

Nije, međutim, isključeno da akcelerator „trećeg dijaloga“ utiče i na izborno pitanje. Ono se, vidimo, internacionalizuje istovremeno sa nagoveštajem reanimacije dijaloga Beograda i Prištine promena njegovog formata uz širenje kruga pregovarača. U prvom redu sa izrazito pojačanom ulogom „novog Holbruka“ koji se sad zove Metju Palmer, „srednje slovo“ mu je specijalni izaslanik za (Zapadni) Balkan, dok mu „prezime“ ostaje nimalo formalno – zamenik pomoćniika državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja.

Ruku podruku tu je i Nemačka, bez koje ne može „ništa ni u EU ni sa Kosovom“. Ona evidentno nastoji da ojača svoju poziciju, bilo pojačanim stajanjem iza briselskog procesa, bilo u njegovom proširenom formatu.

Iako je jedan visoki funkcioner SNS, nimalo nesklon lupetanju, posle posete Ane Brnabić Berlinu „izanalizirao“ da je Angela Merkel „omekšala“ izjavljujući da je rok za „rešenje Kosova“ manje važan od samog rešenja, ono što će se desiti pre nego što ovi redovi ugledaju svetlost dana govori suprotno.

Iz samog poziva Merkelove Vučiću za „bilateralni sastanak“ tokom aktuelnog zasedanja Generalne skupštine OUN sa ciljem da mu poruči da dijalog ima da se nastavi odmah po kosovskim izborima vidi se – ubrzanje procesa. Kao i iz Palmerove najave da će insisirati na ukidanju prištinskih taksi, ali i da Srbija prekine kampanju za odustajanje od priznanja Kosova među zemljama koje su ga „overile“ kao državu.

Zato i dalje izgleda da su u izbornim rokovima važniji američki, nego kosovski i srpski izbori.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera