Na egzistencijalnom dnu

Piše: Nadežda Gaće

Srbija danas ima 517 štampanih medija, 321 radiostanicu i 134 televizijske stanice. Iako medijsko tržište vredi blizu 150 miliona evra, svedoci smo svakodnevnog nicanja novih novina, elektronskih medija, ali i novih medija koji imperativno menjaju strukturu samog informisanja, dodatno bacajući tradicionalno novinarstvo u zapećak. Valja dodati još dva nacionalna javna servisa – Srbije i Vojvodine – nekoliko jakih lokalanih RTV stanica – Beograd, Kragujevac – i, naravno, zaključiti da je Srbija apsolutno premrežena.

Građani su zasuti kišom nebitnih vesti, često toliko nerelevantnih da i ne zaslužuju počast tog imena.

Paradoksalno zvuči, ali uprkos svoj sili, gotovo pravoj poplavi medija, građani Srbije su danas manje informisani nego ikada. Znam da se mnogi neće saglasiti s mojim sudovima, ali savetujem im da nekoliko dana uzastopice prate nacionalne štampane dnevnike. Shvatiće posle izvesnog vremena da je rudarski posao naći vest koja nije produkt najnovije medijske mode, koju ja zovem ‘diktafon ili mikrofon pod nos novinarstvo’. A ima i mnošto onih štancovanih u nekom spin-klubu ili marketinškoj agenciji.

Građani su zasuti kišom nebitnih vesti, često toliko nerelevantnih da i ne zaslužuju počast tog imena. Od vesti, novine – što je koren novina – uglavnom malo toga ima. Najveći deo štampanih medija posvećen je estradi svake vrste i crnoj hronici, a “rupe” popunjava novostrada, odnosno politika, i to po principu “Indijanaca i kauboja”. Ili nama bližih “partizana i četnika” – zavisno od vlasničke strukture i političkog uticaja na nju i uredništva, jedni su isključivo beli, a drugi crni. Nijanse sivog povremeno promaknu, ali tako retko da nisu izuzetak koji proverava, već izuzetak koji učvršćuje pravilo.

(Pre)duga tranzicija

Pitanje je, naravno, zašto je tako? I gde smo pogrešili? Jednostavna pitanja traže jednostavane odgovore – medijska scena, uključujući njene inspiratore, kreatore i konzumente – dugo je već u tranziciji. Prošla je težak hod od jednopartijske – na čiju smo se neslobodu onoliko žalili, preko nacionalističke, sa jasnim ne primesama nego odlikama nacizma, preko ratnohuškače do ove nove crnoestradne. U hodu, kako su se (nazovi)mediji umnožavali, gubili su se novinarstvo i novinari.

Izostanak lustracije u našoj poniženoj i ojađenoj profesiji dodatno je oplodio tlo za razvijanje kvazimedija.

Delom je to razumljivo – u nužnoj borbi protiv diktatorskog, diskrimatornog i ratnog režima Slobodana Miloševića devedesetih gubila se tanana linija koja je u novinarima odvajala profesionalca od građanina. Apsurdno, ali gotovo po istoj matrici kako su s druge strane namerno poništavane sve odlike profesionalizma i novinarstvo pretvarano u propagandu, a novinari u propagandiste, tako je u onoj našoj, takozvanoj drugoj Srbiji, nužda diktirala stapanje građanina i novinara u jedno biće. Prevashodno političko.

Verovali smo, ja među prvima, da će vesnici slobodnog društva doneti slobodu profesiji – slobodu da bude ponovo profesija, slobodu od političkog zagrljaja, napokon slobodu od vulgarno shvaćenog tržišnog principa. Nismo znali da će hiljadu cvetova koje je Milošević zasadio stvaranjem više od hiljadu medija nastaviti da cvetaju i da će u jednom trenutku ponovo biti ohrabrivani da oni koji ne prepoznaju informaciju budu glavni kreatori javnosti. Izostanak lustracije u našoj poniženoj i ojađenoj profesiji dodatno je oplodio tlo za razvijanje kvazimedija.

Mrave niko ne vrati

Izjavila sam pre dve godine u jednom intervjuu da se Milošević grdno prevario kada je mislio da će se nekoliko nezavisnih medija, čije je postojanje dopustio kao kamuflažu svojoj autoritarnoj vladavini, nestati, utopiti su u šarenilo. Prevario se – jer, kako kaže Murphy, kad iz konzerve jednom pustiš crve – ja bih radije rekla mrave, ali ne menja stvar – nikada ih više ne možeš sve vratiti unutra.

Čast da su peti stub društva i demokratije ne znači im ništa, jer novinari ne mogu da plate sebi stan i dva pristojna obroka dnevno.

Po istom principu, prevarili smo se i mi – kada kažem mi, mislim pre svega na kolege koje su, među njima i ja, 1994. godine osnovali Nezavisno udruženje novinara Srbije – nismo shvatili da će naše mrave pre ili kasnije potopiti neka kisela kiša. Umesto da ih podržavamo, pustili smo ih niz vodu, nazivajući to slobodnom tržišnom utakmicom. Najveću cenu u toj utrci platila je profesija – već dobro osakaćena dugogodišnji propagandnim drilom.

Dovoljno je ako kažem da je prosečna novinarska plata u Srbiji manja od 300 evra ili 30 odsto niža od prosečne. Od nekada ugledne i dobro plaćene profesije postali smo egzistencijalno dno, sa koga beže svi iole vredni mladi ljudi. Beže u mnogo bolje plaćenu pravu propagandu, beže van granica, beže glavom bez obzira. Čast da su peti stub društva i demokratije ne znači im ništa, jer ne mogu da plate sebi stan i dva pristojna obroka dnevno.

Ratnohuškačko novinarstvo

Slučaj je hteo da postanem predsednica NUNS-a baš u danu kada je u haškoj ćeliji preminuo Milošević. Politika nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije podelila je, kao i sve ostalo uoči ratnog klimaksa, novinarsku Srbiju na dva dela i isprovocirala stvaranje NUNS-a. U to vreme moje kolege i ja smo zamutili medijsku žabokrečinu krivičnom prijavom protiv odgovornih u medijima za ratnohuškačko novinarstvo i ratne zločine.

Prva etapa rada Tužilaštva okončana je studijom koja je pokazala koliko se devedesetih novinarstvo srozalo, koliko je bilo zloupotrebljeno, silovano i poniženo.

Posle opsežnih istraživanja i tekstova objavaljenih u našem internom glasilu “Dosije”, prijavu smo podneli Tužilaštvu za ratne zločine. Nismo hteli da ganjamo veštice. Ne, hteli smo samo da razdvojimo žito od kukolja i da oslobodimo profesiju tog užasnog balasta. Prva etapa rada Tužilaštva okončana je studijom “Reči i nedela” koja je, mnogo više nego naši tekstovi, pokazala koliko se devedesetih novinarstvo srozalo, koliko je bilo zloupotrebljeno, silovano i poniženo.

Ipak, duboko sam uverena da je oporavak medijske scene u Srbiji ne samo moguć već i nužan. Jasno je da će u toj tranziciji mnogi sadašnji mediji stradati, nestaće sa svetla dana. Pametniji će se na vreme prestrojiti, a opstaće samo izdržljivi i oni koji su tokom više decenija ataka na novinarstvo uspeli da sačuvaju žižak profesije.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i nužno ne predstavljaju uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera