Muzeji moderne umjetnosti nastaju kao tržišni projekti

Kineski umetnik Hu Yun boravio je u Beogradu kao učesnik kustoskog projekta Biljane Ćirić “Kada se Drugi susreće sa drugim Drugim” (Kulturni Centar Beograda) posvećenog trenutnim krizama nastalim delovanjem kapitalističke mašinerije u njenoj završnoj fazi na globalnom nivou.

Razmišljanja umetnika išla su u pravcu pokretanja pitanja o relevantnosti tržišta na globalnom nivou. O sistemima umetničkog delanja koji se primenjuju, prema rečima Fransoa Verža, u zemljama koje su pretvorene u prostore obrtnog kapitala. A umetnik Hu Yun, čiji su radovi, pored ostalog, zastupljeni u londonskom National History muzeju, analizirao je svojevrsni kulturni bum koji je trenutno zadesio Kinu i to doveo u vezu sa istorijom ovog prostora i kapitalizmom.

• Vaša instalacija govori o kulturnom bumu u Kini koji je u toku, gde je za poslednjih nekoliko godina otvoreno oko pet stotina velikih muzeja savremene umetnosti širom zemlje i na hiljade manjih galerijskih prostora. Povukli ste paralelu sa referentnim institucijama u Srbiji.

– To je deo mog istraživačkog projekta koji traje već neko vreme. Istorija Muzeja savremene umetnosti u Beogradu je vrlo zanimljiva. Ispostavilo se da je taj muzej otvoren šezdesetih godina, u isto vreme kada je u Kini počinjala kulturna revolucija. Tada je Mao Cedung ustanovio politiku hiljadu cvetova koja je mnogo uticala na kulturni razvoj Kine. A deo mog projekta je i Kuća cveća u Beogradu odakle sam pozajmio neke predmete za instalaciju i pokušao da to, takođe, povežem sa politikom hiljadu cvetova. Upotrebljavam autentičnu Titovu zavesu sa kojom je on, zaista, odvajao privatni prostor od javnog. I pločice iz Kuće cveća koje lepim kao stikere. Sve to sa idejom podele i potrošenosti jednog prostora koji je nekada služio svrsi, a sada je propao. A jasno je da se tako nešto dešava i sa umetnošću. 

U jednom delu prikazujem video koji se odnosi na velike muzeje savremene umetnosti u Kini. To su džinovski prostori, njih preko pet stotina, gde se održavaju velike izložbe. I sve ih je više. A ja sam hteo da iznesem pitanje zašto su nam sada potrebni baš takvi muzeji, odnosno koja vrsta muzeja umetnosti nam treba u budućnosti, tako što sam prikazao tri glavne institucije u Kini koje su se otvorile u protekle tri godine. Čuo sam da se Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvara ove godine u oktobru pa je istovremeno pitanje za ljude ovde – koja je budućnost vašeg muzeja? Da li će biti nalik jednom od onih kolosalnih kineskih? I to je linija od koje polazim.

• Šta je najviše sporno sa novim muzejima u Kini?

– Teško je baviti se savremenom umetnošću ako niste povezani sa kompanijama koje će to finansirati. Muzeji moderne umetnosti nastaju skoro u potpunosti kao tržišni projekti. Uglavnom su privatni ili ih država finansira samo za osnovne stvari. Umetnici nemaju sistemsku podršku, njihova najveća podrška su galeristi. Veliko je pitanje zašto mladi ljudi uopšte odlaze tamo i imaju li pravu ideju o umetnosti.

Danas je najvažnije u umetnosti imati dobar opening party, dobrog galeristu i dobre fotografije. Važno je doživeti spektakl. Ali, takođe je važno da se imitira Zapad jer su tamo svi oni prestižni svetski muzeji. Zapravo, ne samo da se imitira već da se pokaže dominacija u odnosu na renomirane svetske muzeje. To je, prosto, logična posledica potrebe za ekonomskom dominacijom. Nju je nasledila potreba za kulturnom dominacijom.

• Na šta konkretno mislite?

– Sve velike institucije u Zapadnoj Evropi, u Londonu i Parizu posebno, iskušavaju jednu vrstu krize koja u osnovi potiče od ekonomske krize. A to je da umetnost sve više igra po pravilima tržišta. Međutim, ovde se, takođe, radi o igranju igre dominacije kada govorimo o tome da neka zemlja odjednom želi da se pokaže kao supersila kulture.

Ono što je sada trend jeste masovno investiranje u kulturu, a to se radi tako što se uspostavljaju projekti sa prestižnim centrima umetnosti u Evropi i tako se gradi uticaj. Tako su kineske institucije u poslednje dve, tri godine uspostavile tesnu saradnju sa institucijama kao što su Centre Pompidou, Tate Modern itd. Jer u Kini imaju novac kao glavnu polugu umetnosti.

A možda će se dogoditi i kupovina muzejskih brendova kao što je slučaj u Saudijskoj Arabiji (Kineska priča slična je onoj na Bliskom istoku). Naime, tamo imate vrlo sličnu situaciju sa pokušajem kupovine vrhunske kulture i sa ogromnim ekonomskim investicijama u tom pravcu. Saudijska Arabija će otvoriti još jedan brend Luvra budući da je za to dobila neku vrstu franšize od samog Luvra. Mi ubrzano gledamo kako moćne ekonomije sve više zadiru u etablirane institucije kulture, komercijalizuju ih i upropaštavaju.

• To svakako objašnjava jednu od premisa ovog kustoskog projekta – da je veoma teško da ekonomski razvoj bude osnova za oblikovanje povezanosti. Naprotiv, ubrzani ekonomski razvoj kao da utiče na devastaciju kulture i ogledalo je krize kapitalističke mašinerije. Kako u odnosu na to da deluje umetnik?

– Mislim da ne možemo promeniti tako snažne sile i njihov drajv. Ali možemo da uvodimo nova pitanja i da podsećamo publiku na to šta bi trebalo da vidi u umetničkim prostorima. Šta ono što ja tamo gledam znači za moj život? Najlakše je uhvatiti se za ovaj dominantan talas i pratiti ga.

Ali to nema veze sa kritikom mejnstrima i potrebno je razmišljati iz novih perspektiva. To znači da ako je trenutno u jednoj galeriji najvažnija stvar opening party, ko će doći i koliko će biti dobro izreklamiran događaj onda treba da to radikalno promenimo. Da vidimo šta je naša originalna ideja da stvorimo neku umetnost. Čemu uopšte naše stvaranje? I uz to, kao što je sugerisano ovim projektom, da vidimo kakve institucionalne strukture se mogu pojaviti ako se ne držimo samo ideje o muzeju prema zapadnom modelu?

Izvor: Al Jazeera