Mržnjom do stabilnog političkog programa
Pasti u borbi protiv ratnih profitera i njihovih naslednika, onih koji na mržnji usmerenih prema ljudima drugih nacionalnosti, vere… zarađuju silne novce i stiču privilegije u društvu, danas je jedini način borbe u državama bivše Jugoslavije.
Državi koja je nastala na antifašističkoj borbi, a, raspala se jer je nekolicina idiota prepoznala trenutak za sopstvenu izdvojenost i mogućnost lagodnijeg života od ostatka građana. Mnogi će reći, dosta je takav stav pojednostavljen. Jeste. Ali je i, tako sveden, istinit.
U Srbiji je mržnja danas, reklo bi se, ništa manja, samo prilagođenija uslovima i objektivnim okolnostima. Nemogućnosti uzimanja oružja u ruke i padanja za bogatstva malobrojnih nasilnika, političara i delova ovdašnje elite. Sve su snage usmerene na to da se na mržnji prema Albancima, Hrvatima, Bosancima, napravi stabilan politički program, kao i da se u izbornu utakmicu krene na tim osnovama.
Jer, obični ljudi, običan čovek danas u Srbiji nema ništa drugo. Decenije nacionalističkog trovanja prenošenog sa koleno na koleno među običnim ljudima, prestrašenim da su ugroženi od ljudi koje ni ne poznaju, niti sa njima imaju bilo kakve tačke dodira, osim u ogoljenom, ljudskom smislu, dali su neviđeno „dobre“ rezultate. Za ekipu koja je danas na vlasti, ili onu koja je bila juče, prekjuče…
Jeremiću u politici kao bubregu u loju
Upravo oni, odnosno njihovi neposredni naslednici, se i danas, trideset godina od početka krvavih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije, takmiče na predstojećim izborima. Izborima koji će se održati za pola godine.
S obzirom na učesnike, koje odlikuje nepregledno bogatstvo, u državi na samom dnu i najvišem stepenu siromaštva u Evropi, dobiti izbore na nacionalističkoj osnovi jedino je rešenje. Jer, kako će opozicija, oličena u predvodniku – bogatašu Draganu Đilasu – koji se hvali da je bogatstvo stekao izvan politike, prećutkujući da ga je održao i uvećao tokom dugogodišnjeg bavljenja politikom (i bivanjem na vlasti), da kaže da je siromaštvo, prerana smrt i egzistencijalna nesreća, najveći problem ovdašnjih građana.
Naravno da će on ući u savez sa profašističkim strankama, poput Dveri, ili one mekše, ali ništa manje opasnije varijante istog – stranke Vuka Jeremića. Da će se držati po strani, ili, pak, kada je u prilici, poput poslednjeg javnog nastupa, veličati, recimo, pesnika Matiju Bećkovića, pripadnika takozvane elite, ratnog huškača i protagoniste mržnje prema drugim narodima, unazad decenijama.
Kako će se Jeremić, tokom izborne kampanje, pozvati na najveću tragediju naroda, siromaštvo i manipulaciju, kada živi kao bubreg u loju otkada je ušao u politiku?
A, bilo je to davno, zamislite, na samom početku tranzicije i posleratnog stanja, sledećeg stepena najvećeg gubitka i nepravde sprovedene nad najvećim brojem građana. Primera radi, kako će on napasti Dodika, najdužu ruku postgenocidne katastrofe, koje su srpske snage počinila nad Bošnjacima, osim zbog njegovih veza sa Vučićem, kada je, dok je bio na vlasti i ministar spoljnih poslova, sa njim se znojav, iza bine na kojoj peva Ceca nacionale, grlio i ljubio u mokre obraze.
Izbor između nacionalista, lopova i bezobraznih nasilnika
Zalaže se za sprečavanje stvaranja Velike Albanije, svaka druga izjava mu je takve vrste… I to kaže naslednik ideje najkrvavijeg projekta na ovdašnjem tlu – stvaranja Velike Srbije. Glavna izborna platforma mu je da ne smemo da gradimo put do Albanije jer će tako gomila Albanaca da naseli Srbiju…
Kaže i da Vučić „gubi“ Kosovo i da je to osnovni razlog zbog kojeg bi ga trebalo skinuti sa vlasti. I to sve kaže 2019. godine. Zvuči gotovo neverovatno. Ali, nije. To je jedini način da ovdašnji nacionalista izađe u borbu za fotelju, izgleda, da održi bilo kakav politički legitimitet a da ostane u zoni pokvarenjaštva i profiterstva na održanju tragedije i nesreće naroda nad kojim želi da primeni sopstvenu vlast. Ponovo. I, ponovo…
Njegov nekadašnji politički šef i guru, Boris Tadić, tadašnji predsednik Srbije i posednik moći Srbije u njeno, takozvano, demokratsko doba, nedavno izjavi kako su za aktuelno stanje u Srbiji krivi Vučić ali i „beli listići“. Oni su ga skinuli sa vlasti pa ih je izjadnačio. Iz neke ogoljene, recimo, matematičke perspektive, to jeste istina. Ali, iz one, malo bliže istini, i u nekakvom kontekstu, Tadić je, isto kao Vučić, umišljeni politički idiot, koji ne preza da nanosi štetu javnom interesu i sopstvenim sugrađanima.
Čak je uveren u iluziju o sopstvenoj nadmoćnosti i superiornosti naspram drugih, da uopšte nije ni u stanju da, sedam godina posle, razume da su „beli listići“ bili bojkot njegovog režima, poput ovog što sada propagiraju opozicione stranke naspram Vučićeve. To, dakle, nisu bili oni koji su bili spremni da biraju dalje i dalje manje zlo, već da su, zgađeni Tadićevim nacionalizmom i koruptivnim načinom vladanja, u čemu su učestvovale gotovo sve članice Saveza za Srbiju (najjačeg opozicionog bloka trenutno) odlučili da kažu dosta. Nisu u tome, očigledno uspeli. Ali, i da je bio drugačiji slučaj, opet ne bi uspeli. To je bar izvesno.
Danas se opet bira između nacionalista, lopova i bezobraznih nasilnika. Međutim, tada, pre sedam godina, neko je bar nešto pokušao. I ostavio je traga…
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera