Modna industrija i ljudska prava: Hoće li iskorištavanje jeftine radne snage postati prošlost

Kada je 1985. godine, Brunello Cucinelli, italijanski dizajner odlučio da svoju proizvodnju preseli u Solomeo, srednjevekovno selo u centralnoj Italiji, takav potez bio je suprotan tendencijama tog vremena i principima poslovanja italijanske modne industrije. Ekspanzija globalnog proširenja proizvodnje  posebno na tržišta poput Istočne Evrope, Kine, Indije ili Bangladeša zaslepela je mnoga velika imena u modnom svetu, dok je Brunello Cucinelli, danas poznatiji kao kralj kašmira, baš u to vreme počeo da jača jedan drugi model poslovanja, baziran na neprikosnovenom verovanju u “made in Italy” i pre svega na poštovanju svojih radnika.

U svojoj knjizi “ Solomeoski san”, koja opisuje razvoj i valorizovanje ovog malog mesta, a koje je danas centar prozivodnje modnog brenda Cucinelli, ovaj dizajner donosi zaključke koji opravdavaju svaki profit koji je u skladu sa etikom i moralnim principima, a posebno kada je reč o pravima onih koji su za taj profit i najviše zaslužni.

Humani kapital i dostojanstvo radnika

U fabrici u kojoj se proizvodi skupocena odeća, a najviše ona od kašmira, vlada stimulativna i opuštena atmosfera među radnicima koji su glavna karika u prozivodnom lancu, krojačima i šnajderima. Ovi radnici koji nikada ne rade posle 17 časova, i koje je zabranjeno zvati ili im slati mejlove u večernjim satima, čak i kada posao trpi, imaju pauzu za ručak od sat i po vremena, zatim besplatan vrtić u krugu fabrike za svoju decu, kao i bonus od 500 evra ili 1.000 evra za radnike sa porodicom, koji mogu iskoristiti za trošak na kulturu, tj. na posete bisokopima, pozorištima, muzejima ili kupovinu knjiga. A da se Brunello Cucinelli zaista odnosi prema svojim zaposlenima kao prema ljudima sa svojim potrebama i osećanjima, govori i jedan dobrotvorni gest sa njegove strane. Pre nekoliko godina, baš u vreme Božića, Cucinelli je odlučio da podeli sa svojim radnicima, tada njih oko 780, profit od pet miliona evra. I ne baš tako veliko iznenađenje, za zaposlene u modnoj kući Cucinelli, koji su navikli na moglo bi se reći i previše dobre uslove. Osim toga, tada je ovaj maestro otvorio i svoju “Akademiju za umetnost i zanat”,  a čiji su prvi studenti dobili punu stipendiju.

Čvrsti principi

Italijanski dizajner, svojom filozofijom i čvrstim principima na kojima je zasnovao svoju ekonomiju, te nije pokleknuo pred izazovima u kojima se našla modna industrija poslednjih dvadeset godina, a kada je u pitanju globalno tržište jeftine radne snage, uspeo je da u vreme najveće krize poveća svoje prihode, u proseku za 10 odsto svake godine, a 2018. godina je obeležena kao rekordna, kada je ostvario prihode od 422 miliona evra.

Za  četrdeset godina karijere, Cucinelli je kreirao modni brend, danas poznat u svetu po svom kvalitetu, a za svoj uspeh zaslužni su ljudi koji rade za njega, a čije dostojanstvo nikada nije doveo u pitanje.
Međutim, sa druge strane planete, tj. u realnom svetu, gde poslodavci i velike modne kompanije uglavnom ne dele utopističku viziju Brunella Cucinellija, stvari su sasvim drugačije.

Robovi modne industrije

Dokumentarni film, “Fashion Victims”, režisera Alessandre Brasile i Chiare Cattaneo, prikazan na 29. filmskom festivalu Afrike, Azije i Latinske Amerike – Fescaal, u martu ove godine, donosi priču o uslovima u kojima rade na hiljade žena zaposlenih u indijskoj tekstilnoj industriji.

U Tamil Nadu, državi na jugu Indije, nalazi se najveći deo  prozivodnje za potrebe internacionalnog modnog tržišta, a u kojima najveći broj žena, često vrlo mladih tj. onih maloletnih, radi u uslovima koji se mogu opisati kao veoma dramatični.

Ove radnice uglavnom dolaze iz jako siromašnih ruralnih krajeva Indije. Uz pomoć posrednika koji ih pronalaze po selima i uz dogovor sa roditeljima, one veoma brzo počinju da rade u ovim fabrikama, a posrednici za svaku novu radnicu dobijaju procenat koji se odbija od plate iste. Ove zapravo devojčice rade od 12 do 18 sati dnevno, žive i spavaju u posebnom delu fabrike koji je za to namenjen i  nemaju dozvolu izlaska iz kruga fabrike. Na kraju meseca, one ne dobijaju naknadu koja iznosi 90 centi na dan, već roditelji dolaze po taj novac, a devojčicama ostaje minimalno neophodno samo za najosnovnije potrebe.

Dobiti posao u tekstilnoj indijskoj industriji, za ove mlade radnice predstavlja način da se iste emancipiju, kao i način da pomognu roditeljima ili braći. Većina njih takođe sanja da će ušteđeni novac iskoristiti kao miraz za udaju.

Međutim, prema podacima nevladine organizacije “Social Awareness and Voluntary Education (SAVE)” a kako se navodi u filmu “Fashion Victims”, čak 85 odsto ovih devojčica ne uspe da poboljša svoj socijalni i ekonomski status, kao ni da ostvari planove svojih roditelja. Osim što rade za minimalnu zaradu, koja i veoma često kasni ili je nikada ni ne dobiju, ove maloletnice su u takvim uslovima, često predmet psihičkog, a i fizičkog zlostavljanja.

“U istraživanju organizacije Save, došli smo do podataka da zaposlene u ovim fabrikama dobijaju platu manju od one po ugovoru, ili je čak mesecima ne dobiju. Zatim, često se dešava da u slučaju povrede na radu, nemaju nikakvu zdravstvenu zaštitu, već suprotno, ako više nisu sposobne za posao, bivaju otpuštene. Ono što je najtragičnije, je podatak da se mnoge devojke nikada ni ne vrate kući, jer su takođe subjekti seksulanog zlostavljanja i trgovine ljudima”, naglašavaju režiseri Brasile i Cattaneo.

Skup običaj

Udati ćerku u Indiji je još uvek veoma skup običaj, jer mlada sa sobom iznosi iz kuće svo bogatstvo koje poseduje. Za mnoge porodice, posao u fabrikama mode je jedini način da udaju žensko dete.

U indijskim fabrikama proizvodi se garderoba robnih marki, poznatijih kao “fast fashion” kao što su Zara, Mango, Tommy Hilfiger, H&M i mnogi drugi, a takođe i mnogi luksuzni brendovi, tu naručuju svoje proizvode.

A kako oblačenje danas više nije potreba, već zahvaljujući upravo globalizaciji, oblačenje po poslednjoj modi, dostupno svakom detetu, tinejdžeru ili čoveku na zapadu, jeste hir koji je zapravo kazna za sve radnike koji rade u nehumanim i tragičnim uslovima. A kada se 24. aprila 2013. godine srušila fabrika Rana Plaza u Bangladešu, u kojoj se šila garderoba mnogih poznatih brendova, između ostalih, i italijanskog brenda Benetton,i kada je život izgubilo oko 1.200 radnika, činilo se da je konačno došao trenutak da se stvari radikalno promene.

Globalni pokret protiv iskorištavanja jeftine radne snage

Mesec dana posle tragičnog događaja u Bangladešu, na inicijativu više od 200 modnih brendova koji proizvode u ovoj zemlji, potpisan je sporazum o sigurnosti i zaštiti od požara.  Od tada, u mnogim fabrikama počelo se sa uvođenjem kontrola uslova pod kojima se radi. Međutim, ovaj sporazum ipak nije doprineo većem garantovanju prava radnika u ovom sektoru.

Globalnom kampanjom “Clean Clothes” a čiji je cilj podizanja svesti u potrošačkim zemljama o izrabljivanju jeftine radne snage, kao i vršenje pritiska na modne marke da utiču na poboljšanje radnih uslova i  povećanje cene rada u zemljama trećeg sveta, zemljama u razvoju, a ponajviše u Aziji, došlo se do novog sporazuma o tranziciji iz 2018.godine. Ovim sporazumom, udruženje nevladinih organizacija poznatije kao “Cean Clothes Campaign” zahtevalo je od izvesnih modnih brendova da garantuju veću sigurnost radnika, kao i njihovo pravo na sindikalno udruživanje, te pravo na zdravstvenu i pravnu zaštitu. Takođe, na inicijativu ove  globalne kampanje, osnovan je i fond “Rana Plaza Donors Trust Fund” putem kojeg je sakupljeno 30 miliona dolara za porodice žrtava ove nesreće.

Milionski profiti na račun minimalnih dnevnica

Zahvaljujući upravo različitim inicijativama poslednjih godina u sektoru tekstilne industrije, a kada je reč o pravima radnika,  po prvi put u istoriji, radnici Bangladeša, njih četiri i po miliona, udružili su se krajem 2018. godine i nedeljama protestovali, zahtevajući povećanje plata. Iako je na kraju dogovor postignut, i plate povećane na nacionalnom nivou  za najstarije radnike na 18 hijada taka (oko 190 evra), a za nove zaposlene na 8.000 taka (oko 84 evra), to je još uvek daleka cifra od minimalne mesečne naknade od 36 hiljade taka, a čiju cifru je utvrdila internacionalna organizacija “Asia Floor Wage” koja se bori da radnici u ovom sektoru imaju dostojanstvenu dnevnicu.

U svakom slučaju, određene razlike u uslovima rada na globalnom nivou su ipak smanjene. Pre nego što je Clean Clothes počeo svoje delovanje u Aziji, postojale su države u kojima nije bila definisana minimalna plata. Danas gotovo sve države imaju minimalne plate, a iako u dalekoj perspektivi, u Indiji i Bangladešu vode se takođe i specifične kampanje za “living wage” ili platu od koje se može pristojno živeti.

Deborah Lucchetti, savetnik za odnose sa javnošću italijanskog udruženja “Abiti Puliti” kaže da je poslednjih godina dosta urađeno po pitanju poboljšanja uslova na radu i prava radnika koji dolaze iz najsiromašnijih zemalja. Ali i naglašava da to nije još uvek dovoljno da se podigne svest ljudi koji su navikli da rade u nehumanim uslovima.

“Da bi se sprečile tragedije, kao što je ona u Rana Plazi, potrebno je da se fabrike u ovim zemjama redovno kontrolišu, a radnici postanu slobodni da sami odluče da tuže svog poslodavca kada je to potrebno”, kaže Lucchetti u intervjuu za portal www.osservatoriodiritti.it.  A da bi se to postiglo, potrebna je edukacija jeftine radne snage, kao i veća transparentnost u odnosu između poslodavca i radnika.

Kako kažu nadležni iz ovih udruženja, u narednim godinama prioritet će biti jačanje regulatornog okvira, koji će da favorizuje zakonodavne procese u korist transparentnosti, a zarad postizanja pristojnog nivoa plata i postizanja zdravstvenih i sigurnosnih standarda koji više neće ugrožavati živote radnika u ovim zemljama.

“Naravno, transparentnost nije garancija da će se prava na radu poštovati, ali je preduslov da ista mogu da se verifikuju”, dodaje Lucchetti.

Eksploatacija i iskorišćavanje jeftine radne snage, a kada je reč o modnoj industriji je globalni, ali i strukturirani problem. Razvijanje svesti o postajanju ovog problema u zapadnom svetu, a gde se poslednjih godina lljudi sve više okreću održivom načinu života, može itekako da doprinese pronalaženju pogodnog rešenja za ovaj problem. Brunello Cucinelli je redak primer da se može postići ravnoteža između poslodavca i radnika, ali ipak ne na globalnom nivou. Iako se stvari polako menjaju, pitanje koje ostaje jeste, da li će zaista jeftina radna snaga ikada otići u prošlost i da li je moguće da milionski profiti velikih modnih brendova ostanu netaknuti, a da nije jeftine radne snage koja im takve profite i omogućava.

Izvor: Al Jazeera