‘Mladi heroj’ podiže svijest o osobama sa hendikepom

Na socijalnim mrežama ispod njenog imena i prezimena piše „srećni cvetić“. Pri rođenju je ponela ime Milanka, ali je svi znaju kao Lanu Nikolić, doktorantkinju na Filološkom fakultetu u Beogradu, aktivistkinju i novinarku koja piše poeziju i slika, savetuje kako se treba ophoditi prema osobama sa hendikepom… a u čemu je ne sprečavaju njeni štapići, kako naziva svoje štake.

Želela je da postane kardiohirurškinja ili dizajneraka, a onda je upisala Opštu književnost i kao apsolventkinja došla u redakciju Radio Beograda 202, na čijim talasima još uvek plovi. U svom blogu ili radio emisiji bavi se izazovima koje imaju marginalizovane grupe i mladi, posebno mladi sa hendikepom.

Lana je oduvek bila heroina, a od pre nekoliko dana je to dobila i napismeno. Zbog aktivnog rada na podizanju svesti o životu mladih sa hendikepom ponela je titulu „Mladi heroj“ Srbije koju dodeljuje Exit fondacija i Naftna industrija Srbije.

Nikolićeva govori o svom društvenom delovanju i izazovima sa kojima se suočavaju osobe sa hendikepom u Srbiji i regionu.

• U vašem angažmanu često govorite o svom životnom i profesionalnom putu, preprekama i koliko vas je sve to oblikovalo kao osobu i kao intelektualku. Šta je danas najveći izazov za mlade sa hendikepom, bilo da oni žive u gradu ili ruralnoj sredini?

Teško je što roditelji mladih sa hendikepom uglavnom ne mogu da im pruže adekvatnu negu, podršku, terapije, lekare, jer smo, izmučeni nedaćama proteklih godina, privreda praktično ne postoji i gubi se srednji sloj, imamo samo jako bogate ljude ili jako siromašne, i to je tako i ovde u Beogradu, a posebno u manjim gradovima, da ne govorim o selima.

Najviše dakle nedostaje finansijska stabilnost jer odatle kreće i bolje zdravlje i podrška i možda plaćanje personalnih asistenata (koje država uglavnom ne obezbeđuje na duži rok), nedostaje briga o mentalnom zdravlju, nedostaje pristup obrazovanju i mogućnost da se uči ono što se voli, a ne ono čime možeš da se baviš u kontekstu hendikepa, ne postoje prilagođeni uslovi učenja ni rada za osobu sa hendikepom, i sve se zasniva na dobroj volji pojedinaca, donosilaca odluka.

Potom je veliki izazov ta nepristupačnost i naravno, stavovi društva, okruženje koje vas žali ili preterano hvali, dok samo treba da vas posmatra kao osobu koja zaslužuje jednako vrednovanje, odsustvo podrške generalno, to nedostaje, kao i prava na samostalne odluke i samostalan život zbog stanja u zemlji, finansijske mogućnosti porodice, predrasuda okoline. Ima toliko toga, teško je nabrojati – svuda su prepreke, važno je samo da istrajavamo u uverenju da smo jači i pametniji od njih.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

• Za potrebe Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije napisali ste Priručnik sa savetima kako bi mediji trebalo da izveštavaju o osobama sa hendikepom. Koje termine i kakav pristup bi novinari trebali da imaju?

Divno je što ste pomenuli priručnik, nisam sigurna da je dovoljno prepoznat, a mislim da je koristan za novinare i novinarke. Sam priručnik je koncipiran tako da na lak, emotivan, i donekle ličan način, komunicira sa ljudima u nama, uz naglasak na odgovornost koju nosi novinarska profesija.

Novinari i novinarke moraju da budu svesni da su ljudi koje intervjuišu, na primer, pre svega ljudi, pa tek onda izvori, da ne kažem „meso“ za priču, a to se posebno odnosi na ranjive društvene grupe, u ovom slučaju osobe sa hendikepom. Novinari i novinarke trebalo bi da pristupaju sa pažnjom, poštovanjem, da ne stavljaju hendikep u prvi plan, nego osobu, da ne podstiču javnost na sažaljenje, da ne pojačavaju stereotipe koji već postoje svojim pristupom, i što je najvažnije – da od ljudi sa hendikepom ne prave ni heroje ni nekoga koga treba žaliti, već da fokus stave na osobu samu, na ljudskost, na kvalitete koji su u svima nama.

• Koje su najčešće predrasude sa kojima se suočavate?

Smeta mi kada me pitaju za poreklo hendikepa, kada se čude što se bavim određenim stvarima, jer mi bi najpre trebalo da budemo pasivni primaoci pomoći u svesti većine ljudi.

Jako me pogađa kada podcenjuju moje sposobnosti, kada preterano vrednuju moj intelekt ili misle da ga nemam jer ne hodam kao oni, kada učitavaju da nemam seksualni život, kada naše partnere ili partnerke pretvaraju u heroje što su sa nama, kad nas pitaju o tome da li i kako planiramo decu, kada se čude što imamo posao i samostalni smo u svakom smislu…

Ništa više na svetu ne želim nego da izađem na ulicu i da me niko ništa ne pita oko štaka ili hodanja.

• Trčati uz stepenice, preskočiti baru, u jednoj ruci držati telefon a u drugoj šolju vruće kafe ili bilo koja druga aktivnost koju činimo rutinski, i na nju ne obraćamo pažnju, osobi sa hendikepom predstavlja ozbiljan podvig.  Koji je najveći izazov koji ste savladali, a da su vam drugi rekli „ne možeš“?

Možda izgleda kao da „ne mogu“ ne postoji za mene, ali istina je daleko od toga, itekako ne mogu i bojim se i ne umem. Najvažnije što sam naučila u životu je da prepoznam kada ne mogu, kada je vreme da pustim, da prestanem, da odmorim malo pa nastavim dalje u nekom drugom smeru.

Najveći izazovi koji sam savladala su stepenice Radio Beograda 202, korišćenje gradskog prevoza, i zamislite – samostalan ulazak u kadu, kao i prenošenje pune šerpe sa ručkom iz rerne na sto.

Nikada mi niko nije rekao „ne možeš“, tome su najviše zaslužni moji roditelji i njihova podrška, ali sam ipak htela da dokažem da suština nije u tome šta mogu i šta ne mogu, nego koliko mnogo potencijala ima svako biće kada ima uslova da se razrasta.

Moram da kažem da najvažniji uslov nije novac, nego ljubav koju osoba dobija kroz život, ona je jedini lek, mada bi me iskreno radovalo da osobe sa hendikepom imaju jednake mogućnosti kad je reč o finansijama, i da imaju dovoljno za samostalan život, kao i za sve drugo što požele – da ne ide prvo na lekove, pa na neko putovanje, nego da ima za oba.

• Verujem da ste povezani sa aktivistima i aktivistkinjama iz regiona. Kakva su njihova iskustva?

Imam kontakt sa nekim inspirativnim ljudima iz regiona i rekla bih da su nam iskustva slična. Društva su nam jednako nepristupačna na mnogim nivoima i u smislu prihvatanja različitosti i u smislu pristupačnosti.

Delimo mnoga loša iskustva i osećanja da neće skoro biti bolje, ali mi se čini da nastavljamo da radimo na dobrim stvarima jer negde duboko verujemo da svaki mali pomak vredi, makar i da se ne vidi danas i sada, možda bude od značaja generacijama koje dolaze.

• Sve što radim, radim za budućnost i za one koji je nose, a to su mladi. Izjavili ste na dodeli nagrade „Mladi heroj“. Koliko vam znači ovo priznanje?

Nagrada mi znači neizmerno – posebno zato što nisam navikla da moj rad bude toliko vrednovan i vidljiv, već godinama radim praktično nevidljivo, volontiram, bavim se raznim stvarima, sa velikom nadom da će to nekada nekome pomoći.

I kada se jednom to dogodi, kao sada, prosto sam zbunjena, zatečena, nenaviknuta na takva priznanja. Zato sam posebno emotivno dotaknuta tim događajem, jer, neko je prepoznao da je sve što radim stvarno važno i nisam sama u tom osećanju da mora da se radi na tome da sve oko nas bude bolje, a da sami treba da budemo generatori promene koju želimo.

• Dobitnica ste i stipendije „Boris Trivan“ koju dodeljuje Institut za digitalne komunikacije i autorka ste emisije Perspektiva 202 u kojoj se bavite mladima, njihovim interesovanjima i problemima. Koliko su digitalni mediji i socijalne mreže važni za polje vašeg delovanja? Da li ste tako „dostupniji“ onima koji imaju nedoumice i potrebna im je pomoć ili savet?

Nadam se da preko društvenih mreža zaista jesam dostupnija. Pišu mi mnogi ljudi, mladi generalno, mladi sa hendikepom, roditelji mladih sa hendikepom kao i dece, pišu mi mladi koji žele kod mene u emisiju, kao i oni koji samo žele da prokomentarišu moj rad i pošalju lepe reči – sve to mi zajedno veoma znači i čini me srećnom, jer imam osećaj da sve što činim u nameri da ulepšam svet nekako uspeva, makar pomaci bili mali.

Društvene mreže kao i svet digitalnog uopšte su mi lično veoma važni, tu se kreativno izražavam, eksperimentišem sa dizajnom, učim HTML, pišem postove i tako prenosim emociju i svoju svakodnevicu, uz želju da to nekome nekako znači. Ako bilo šta od onoga što stavim onlajn, od teksta do slike nekome čini dobro, meni je srce istinski puno i ohrabreno.

Uvek me iznova potresu i pogode, a naravno, i ohrabre, sve lepe reči i komentari koje dobijam onlajn – ovo je prilika da vas sve podsetim – sve što radim, radim zbog vas, zbog toga da svet bude malo bolji i lepši.

Izvor: Al Jazeera