Oglasi

Miškovićev pad u nemilost

Jedan od najbogatijih biznismena u regionu tvrdi da je teren za njegovo hapšenje pripremio Boris Tadić, a da ga je uhapsio Aleksandar Vučić zbog rejtinga.
Mišković se u knjizi žali da često nije nailazio na razumijevanje čelnih ljudi SrbijeEPA

Sve do 2012. godine Miroslav Mišković, najbogatiji čovek Srbije, delovao je kao da je iznad svih. Retko se pojavljivao u javnosti, mediji su se retko bavili njim, jer je kao najveći oglašivač mogao znatno da utiče na njihovo poslovanje, a tek poneki političar bi se osmelio da ga pomene u negativnom kontekstu.

Iako se sagovornici Al Džazire slažu da bez blagonaklonog odnosa vlasti prema Miškoviću, on ne bi mogao da postigne takav poslovni uspeh u relativno kratkom roku, on se u svojoj autobiografiji često žali da nije nailazio na razumevanje kod vodećih ljudi Srbije, sa izuzetkom Đinđića.

Naročito je kritičan prema bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću, za koga nema gotovo nijednu lepu reč, optužujući ga za česte prozivke dok je Maksi vodio bitku sa konkurencijom u regionu Merkatorom i Agrokorom i navodeći da u to vreme nije uspeo da realizuje neke krupne investicije poput gradnje stambenog naselja u Luci Beograd ili Tržnog centra blizu Partizanovog stadiona u Beogradu.

Moćniji od predsednika Srbije

Kako opisuje, Tadiću je svojevremeno izneo plan da kupi Merkator, a onda ga je predsednik Srbije pitao da li to znači da bi imao 50-60.000 radnika. Kada je Mišković odgovorio potvrdno, Tadić je, tvrdi rekao: “Pa onda bi bio jači od mene”. I naravno da posle toga, nije podržao srpsku kompaniju da osvoji nova tržišta, kaže Mišković u knjizi, dodajući da ga je jedan ministar upozorio da je Tadić dao zadatak pojedinim medijima da nateraju Deltu da proda trgovinski lanac Maksi.

Tadić, s druge strane, odgovara da je to besmisleno. “Ja sam tada bio predsednik države sa sedam i po miliona stanovnika, a on vlasnik kompanije sa par desetina hiljada zaposlenih”, kaže za Al Džaziru.

“Maksi je, u trenutku kada je prodat belgijskom Delezu, dugovao novac za 600.000 dobavljača, malih proizvođača. On je proizvodio krizu, jer je vodio računa o svom profitu, ali ne i o onima koji obezbeđuju taj profit, proizvođačima prehrambenih proizvoda. Pazite, to je milion i po, skoro dva miliona ljudi, koji su bili zavisni od jednog Miškovića, koji imao mehanizam da kontroliše njihove živote. Ja sam imao obavezu da otvorim to pitanje u javnosti i to sam uradio”, objašnjava Tadić, koga je u vreme dok je bio na vlasti pratila slična fama kao i danas Aleksandra Vučića – da se meša u sve i da o svemu odlučuje.

Otuda i nije lako objasniti zašto je, recimo, Tadić još od 2010. govorio da je potrebno doneti zakon koji bi ograničio rokove za isplatu potraživanja na 90 dana, a taj zakon nije donet sve dok DS nije izgubio vlast na izborima 2012. Kao što je upitna i brojka od 600.000 dobavljača i proizvođača. Naime, imajući u vidu da se broj preduzetnika i malih i srednjih preduzeća u Srbiji tih godina kretao između 300 i 350 hiljada, a da je poljoprivrednih gazdinstava prema popisu iz 2011. bilo oko 630.000, to bi značilo da je dve trećine njih radilo za Miškovića. Ali da se tada dosta govorilo o tom problemu, govorilo se.

Vlasnik Delte, s druge strane, u knjizi objašnjava da su sve te optužbe o izrabljivanju dobavljača apsurdne, i da su, kao i one za monopol, nestale kada je prodao Maksi. Ipak, na drugom mestu u knjizi praktično potvrđuje veliki dug prema dobavljačima, navodeći da su mediji tvrdili da im duguje 800-900 miliona evra, a da, kada je posle prodaje Maksija, predsednik Deleza rekao da je reč o 300 miliona, nisu ispravili grešku.

A što se tiče optužbi za monopol, njih je baš u periodu u kome su Mišković i Tadić, kako kažu, bili protivnici, redovno demantovao baš ministar iz Demokratske stranke. Možda baš onaj koji ga je upozorio da je Tadić naredio napade u medijima.

Uticaj na formiranje vlade

Ipak, ako i nije bio blizak s Tadićem, ne treba isključiti mogućnost da je Mišković imao određen uticaj na pojedine ministre. Uostalom, optužbe za uticaj na vladu i državne institucije još krajem 2007. iznosili su funkcioneri Liberalno demokratske partije, na čelu sa Čedomirom Jovanovićem, tražeći da Skupština Srbije formira anketni odbor koji bi se bavio kompanijom Delta. Mišković mu je uzvratio otvorenim pismom u kojem Jovanovića indirektno optužuje za umešanost u njegovu otmicu 2001. godine, kada su ga oteli pripadnici zemunskog klana, kojima je za otkup isplatio sedam miliona nemačkih maraka. Mišković u knjizi pominje otmicu, ali ne i ranije optužbe na račun Jovanovića.

Već naredne, 2008. godine, posle majskih izbora, Mišković se pominje kao neko ko je uticao na formiranje vlade, u kojoj je vodeću ulogu imala baš Tadićeva Demokratska stranka. List Politika tada je objavio da je Mišković priredio u svojoj kući večeru, kojoj je prisustvovalo još nekoliko krupnih biznismena, sa ciljem da ubede Ivicu Dačića da SPS pravi vladu sa Tadićem, a ne sa  Demokratskom strankom Srbije Vojislava Koštunice. List se pozivao na izvore koji su bili prisutni na tom skupu.

Posle hapšenja Miroslava Miškovića, Aleksandru Vučiću je bitno skočio politički rejting

Reuters

Ljiljana Smajlović, tadašnja glavna urednica Poitike, koja je smenjena ubrzo po formiranju vlade DS-a i SPS-a, podseća da je Mišković bio veoma uticajan i u vreme vlada Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, ali da to nije sprečilo američkog ambasadora Majkla Polta da ga u Koštunicino vreme stavi na “crnu listu korupcionaša kojim se ne sme dozvoliti ulazak u SAD”.

“U očima Zapada se rehabilitovao kada je moć iskoristio kako bi nagovorio Ivicu Dačića da napravi vladajuću koaliciju sa Borisom Tadićem, što je tadašnjem predsedniku Srbije omogućilo da se učvrsti na vlasti. Politika je o svemu tome izveštavala na osnovu izvora iz prve ruke”, navodi Smajlović.

Mišković je ubrzo skinut sa liste osoba kojima je zabranjen ulazak na teritoriju SAD, a Smajlović podseća i da se 2009. našao među odabranim gostima na večeri koju je Tadić priredio u čast potpredsednika SAD Džozefa Bajdena.

“To je bila javna pokazna vežba koja je potvrdila  novu Miškovićevu ulogu u tadašnjoj „prozapadnoj“ i „proevropskoj“ Srbiji, odnosno njegovu potpunu društvenu i političku rehabilitaciju. Ne mogu iz prve ruke da svedočim o tome zašto se Tadić posle zavadio sa Miškovićem. Mogu samo da pretpostavim da je naposletku i svemoćnom Tadiću počeo da smeta ogromni uticaj najbogatijeg čoveka u državi na političke i poslovne tokove u zemlji”, kaže Smajlović.

Sam Mišković o toj večeri kaže da predstavnici kluba najvećih biznismena Srbije “Privrednik” prvobitno nisu bili na listi zvanica, ali da je intervenisao američki ambasador u Beogradu, pa su na kraju su ipak bili na tom događaju.

Ni Biljana Stepanović, direktorka Business info group, koja takođe stoji na stanovištu da su sve vlasti do aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića prema Miškoviću imale blagonaklon stav, ne zna šta se među njima desilo, ali podseća da je već naredne godine, na jednom skupu sa direktorima medija u Srbiji, Tadić poručio da bi tajkuni u Srbiji mogli makar da skupe novac da sagrade jedan most. “Tadić je tada bio kritičan prema Miškoviću, valjda računajući da moraju da mu se postave neke granice”, podseća Stepanović.

Podrška Tomislavu Nikoliću

I Mišković potvrđuje da mu je u tom periodu Tadić praktično već protivnik, zbog čega je, kaže, i glasao 2012. za Tomislava Nikolića, bivšeg radikala, tada prvog čoveka Srpske napredne stranke (SNS), koji je te godine postao predsednik Srbije.

Tadić kaže da je Mišković svojom knjigom praktično potvrdio da je bio prijatelj i praktično finansijer Tomislava Nikolića i SNS, a pre toga i Srpsku radikalnu stranku (SRS) i da se sad vidi ko je zapravo pravio SNS. “I ja to i znam svih ovih godina i on mi je to i priznao u nekim našim vrlo neprijatnim razgovorima. Ali to je bilo njegovo pravo". 

Kadrovi su ključ uspeha

Iako mnogi osporavaju način na koji je stekao prvi veliki imetak, imajući u vidu pre svega okolnosti i period u kome se to desilo, Miroslavu Miškoviću niko od sagovornika Al džazire ne osporava poslovne sposobnosti.

Biljana Stepanović, direktorka Business info group podseća da je Delta ipak uspela da opstane kao jedna od najvećih kompanija u regionu uprkos hapšenju svog prvog čoveka i snažnoj negativnoj kampanji.

“To znači da je kompanija bila zdrava i da je imala sposobne ljude koji su je vodili. Ne zaboravimo, carstvo Ivice Todorića se raspalo uprkos podršci države. Mišković je uspeo da održi kompaniju uprkos teškim okolnostima, i za to mu treba odati priznanje. Zato kažem da bi od njega naši poslovni ljudi mogli dosta da nauče”.

I profesor na Bankarskoj akademiji Branko Živanović navodi da je, bez obzira što je nastala devedesetih godina, Miškovićeva Delta banka bila najozbiljnija privatna banka u zemlji.

“Imala je dobar kadar i bila je profitabilna. Verovatno je bilo dodira sa državom, ali ne mislim da je to dominantno u njenom uspehu. U krajnjoj liniji da je bila puna loših plasmana, ne bi je kupila Intesa banka”, objašnjava Živanović.

I sam Mišković u knjizi navodi da  je dobar izbor kadrova i ulaganje u njihovo školovanje jedan od ključnih razloga uspeha kompanije.

Za razliku od Đinđića, Mišković u knjizi Tomislava Nikolića ne naziva prijateljem, već samo navodi da su imali korektne odnose. Ali kaže da je u vreme dok je Tadić bio predsednik, Nikolić znao krišom da dođe kod njega kući, kasno uveče.

“Biznismen Dragan Đurić jedno vreme je vozio mini kuper. I Toma bi se onako veliki, savio, legao na zadnje sedište tog malog auta i stizao kod mene posle ponoći”, navodi Mišković ne ulazeći u detalje tih sastanaka, niti pominjući finansiranje Nikolićeve stranke.

Razočaranje u Nikolića

Ipak, profesor Madžar kaže da bi ga jako iznenadilo da nije finansirao neke stranke.

I sam Nikolić, kojeg nema u javnosti u poslednje vreme, a pogotovo od kada se pojavila Miškovićeva knjiga, svojevremeno je priznao da su Miroslav Mišković i biznismen Milan Beko pomogli radikale u izbornoj kampanji 2008. godine, finansirajući i jednu emisiju i iznajmljivanje prevoza Srpskoj radikalnoj stranci u izbornoj kampanji. Nikolić je to rekao nakon napuštanja SRS, odgovarajući na optužbe Vojislava Šešelja da su baš pomenuta dvojica biznismena uticala na raskol kod radikala.

Međutim, Mišković se brzo razočarao i u Nikolića. Možda i zato što mu je uoči hapšenja u telefonskom razgovoru rekao: “Tebe ne mogu da hapse. Nema razloga”.

Ubrzo se ispostavilo da ipak mogu da ga uhapse, za šta odgovornim smatra Aleksandra Vučića, tada prvog potpredsednika vlade, sada predsednika Srbije, iako je teren, tvrdi, pripremio baš Tadić, u čije vreme je pokrenuta istraga.  

Bivši predsednik Srbije u Miškovićevom priznanju vidi još jedan dokaz koji opovrgava optužbe da je bio blizak sa tajkunom, ali i dodaje da tada nije bilo dokaza da se Mišković optuži. 

“Mislite li da je mene neko mogao da pobedi da je Mišković bio uhapšen pred izbore 2012. godine? Pa naravno da ne bi. Ali mislite li da bih ja prihvatio da budem ona vrsta pobednika koji bi zloupotrebio sve ono u šta verujem, elementarni pravni sistem? Ne bih. Pa i Vučić je znao da niko ne može da bude uhapšen za to što je nešto kupio jeftinije i prodao skuplje. Za to je Mišković bio uhapšen u vezi putarskih preduzeća. To nije krivično delo, jer bi inače morala da bude ukinuta trgovina”, objašnjava Tadić, navodeći da je Vučić to uradio radi podizanja rejtinga. 

Od tajkuna do žrtve režima

I zaista, posle hapšenja čoveka koji je do tada smatran nedodirljivim, Vučić, koji je te godine kao kandidat za gradonačelnika Beograda osvojio oko 10 odsto glasova manje od kandidata DS-a, postao je najpopularniji, ali i najmoćniji političar u zemlji.

Ljiljana Smajlović se slaže da je Vučićev rejting bitno skočio posle hapšenja Miškovića, koji je, tvrdi, u Tadićevo vreme bio jedan od najmoćnijih ljudi, ali dodaje da je i pre toga već bio u uzlaznoj liniji.

“Nisam sigurna da je rast rejtinga dovoljan dokaz za pouzdane sudove o nečijim zadnjim namerama, političkim ili psihološkim. Jer nema sumnje da bi svaka politička vlast preveliku moć tajkuna, odnosno ljudi koje građani nisu birali da u njihovo ime vrše vlast, smatrala ozbiljnim izazovom. Drugim rečima, prirodno je da se političari bore protiv ogromne političke moći tajkuna. Naravno, pod uslovom da im se ne nalaze u džepu”, kaže Smajlović. 

Biljana Stepanović podseća da je Mišković do hapšenja u većem delu javnosti uglavnom doživljavan negativno, te da mu je Vučić na neki način pomogao da ulepša svoju biografiju i sa strane tajkuna, pređe na stranu žrtvi režima.

I kao što hapšenje Miškovića mnogi u Srbiji smatraju prekretnicom u Vučićevoj političkoj karijeri, postoji teza da bi se u slučaju eventualne oslobađajuće presuda u procesu koji se vodi protiv njega, predsedniku Srbije to moglo da se vrati kao bumerang. Tim pre, što je Mišković pokazao zavidnu sposobnost da nadživi sve političare koji su vladali Srbijom, od Miloševića do Tadića.

Izvor: Al Jazeera