A mi još vjerujemo u čuda svemira

Od davnina su ljudi kroz specifičan oblik izražavanja – stihovima prenosili poruku o velikanima, ljubavi, bogovima i vladarima. Najstarija sačuvana poema, Ep o Gilgamešu, datira iz 3. milenijuma p. n. e., zatim Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, indijski Ramajana i Mahabharata, ali i epske pesme kojima su opevane zbivanja na prostoru Balkana čuvaju istoriju drevnih civilizacija i naroda.

Poetski izraz se menjao od prvih pesničkih nadahnuća, pa do aktuelne savremene scene. Grandiozni epovi, deseterci i rime ustupaju mesto slobodnom stihu i grafit poeziji, ali i fuziji raznolikih pristupa. U savremenoj poeziji, čini se, sve je dozvoljeno.

Rumi, Puškin, Eliot, Bodler, Vitman, Šimborska, Ahmatova, Njegoš, Šantić, Popa, Drainac i mnogi drugi važni pesnici i pesnikinje svetske i jugoslovenske književnosti svojim opusima inspirišu naraštaje i teoretičare. Poeziju će svi pisati, zabeležio je princ poezije Branko Miljković. Da li su se njegove reči obistinile, kakva je savremena poezija i sa kojim se problemima suočava u ovom trenutku – odgovor su dali pesnici Jasmina Malešević, Zvonko Karanović i Gojko Božović.

• Sa kojim se izazovima suočavaju savremeni pesnici u Srbiji?

Božović: Osnovni izazov s kojim se suočavaju savremeni pesnici bilo gde na svetu jeste pitanje kome govore, da li postoji neko na drugoj strani, na koji način osmisliti pesničku reč u apsolutnoj tišini kojom je poezija danas okružena. Tišina je prirodno svojstvo poezije, ali poezija ima prirodnu potrebu i za komunikacijom. Ona je dijalog s drugim i bez tog drugog poezija ostaje glas u tami, glas u praznini, glas koji niko niti čuje, niti ko očekuje. Duh vremena je suprotan duhu moderne poezije. Poezija traži stišanost, strpljivost, sabranost, pažljiv pristup: ne može se zamisliti ništa što je dalje od glavnih tokova savremenog trenutka.

Karanović: Novo doba nam neprestano upućuje izazove pre svega u vidu tema identiteta, rodne ravnopravnosti, slobode / kontrole u doba tehnološke revolucije, ali besparica, skučen prostor za objavljivanje, prilično korumpiran sistem nagrađivanja i kanonizacije kao da su usmerili fokus domaćih pesnika na neke mnogo banalnije stvari. Oni koji tek stupaju na scenu imaju mnogo prizemnije probleme; najveći je kako objaviti knjigu, pa često sami plaćaju sopstvena izdanja, konkurišu na državne i lokalne konkurse, besomučno objavljuju po društvenim mrežama.

Malešević: Svedok sam ogromne borbe u kojoj svako želi da osvoji parče pesničkog neba iako je nebo beskrajno. Nemam ništa protiv toga što mnogi pišu i objavljuju poeziju. Ipak, za vrhunsku književnost neophodno je postojanje objektivne hijerarhije. Poezija nije pomodarstvo i nije zabava. Ako je primarna podela života na dobro i loše, dobra poezija hrani čitav svet, loša poezija hrani samo tvorca.

• Kakva je promena potrebna da knjige poezije dobiju bolju poziciju na policama knjižara?

Božović: Iz današnje pozicije gledano, to bi bila vrlo revolucionarna promena. Najmanje 90 posto knjižara nema pesničke knjige u svojoj ponudi. Ako to prevedemo na jezik ponude i potražnje, pesničkih knjiga nema u ponudi zato što na tržištu knjiga, takvom kakvo jeste, nema potražnje za njima. Knjižare neće bitno promeniti svoju politiku ukoliko se ne pojave novi čitaoci poezije. A oni se neće pojaviti ako u svom iskustvu nemaju poeziju. Do poezije mogu doći samo ako im poeziju predložimo kao naročito iskustvo: u kući, školi, na javnim servisima, u medijima, programima izdavačkih kuća, promocijama čitanja, kulturnoj politici.

Karanović: Zbog malog tržišnog potencijala koje poezija ima, kao i zbog ograničenog fizičkog prostora u samim knjižarama, knjige poezije se nerado uzimaju od izdavačkih kuća. Zbog neumoljive logike tržišta, to se verovatno neće promeniti. Sa druge strane, štampana izdanja knjiga poezije bi morala da se nađu u izlozima knjižara jer u protivnom to su mrtvorođena izdanja, nedostupna čitaocu. Izlaz je u otvaranju specijalizovanih knjižara koje bi prodavale sve što je vezano za poeziju, dramu, esejistiku, teorijsku literaturu, sve ono što trgovinski knjižarski lanci izbegavaju da prodaju ili u potpunom prebacivanju na onlajn prodaju putem sajtova ili društvenih mreža.

Malešević: Već nekoliko decenija izdavačke kuće izbegavaju da objavljuju poeziju. Zatrpani smo pesničkim knjigama koje autori sami objavljuju i guraju u javnost, shodno vezama, novcu i ambicijama. Većina izuzetnih pesnika ne zna da nametne svoje stvaralaštvo. U svakom slučaju veći deo knjiga je nevidljiv za javnost, na pravi način. Mediji se poezijom ne bave. Krajnje je vreme da izdavači i urednici naprave revoluciju, da svaki izdavač objavi jednu ili nekoliko pesničkih knjiga godišnje, stavi ih na police, i drvene i virtuelne, uz posebno osmišljen marketing.

• Gde je mesto srpske, ali i regionalne poezije u svetu?

Božović: Poezija je mnogo bolja nego što je njen javni status. U srpskoj književnosti ključni tematski, poetički i jezički prodori već najmanje 20 godina događaju se najpre u poeziji, pa tek potom u prozi i drugim žanrovima. Roman, recimo, mora da pravi različite kompromise, najpre u ravni teme i postupka, uključujući i radikalan otklon od poetike, jer je to jedini način da održi javnu poziciju koju ima, jedini od književnih žanrova. Poezija je izvan javnosti, pa se tu otkriva i njena paradoksalna snaga. Ona ne mora da pravi bilo kakve kompromise, niti da nudi bilo kome koncesije. Utoliko je poezija prostor autentične slobode i istinske subverzivnosti, a danas je najteže biti slobodan i nezavisan.

Karanović: Mi nemamo uvid u to šta se trenutno dešava u svetu da bismo mogli precizno da se uporedimo. Imamo premali broj prevedenih knjiga savremene svetske poezije, ne znamo šta nam se događa u najbližem susedstvu, a kamoli da smo upoznati sa novim pesničkim glasovima iz vodećih pesničkih velesila, kao što su SAD ili Francuska, da ne govorimo o Kini ili zemljama arapskog ili španskog govornog područja. Kao što znamo, samo veliki jezici daju veliku literaturu. Naš jezik je mali, skučen na ovom parčetu Balkana. Dakle, oslonjeni smo na sebe i svoju tradiciju i možda poneki individualni napor da se prate tokovi svetske poezije.

Malešević: Srbija i prostor bivše Jugoslavije ne zaostaju za svetom što se tiče poezije. Druga je stvar što svet ne primećuje ili primećuje minimalno i što politika upliće svoje prste. Kao narod, imamo još uzburkanu strast i veru u ljudske vrednosti. Imamo svežinu i talenat, koji često ne koristimo kako treba, jer su uspešniji i prodorniji oni sa manje talenta. Mi se još obraćamo i okrećemo nebesima i verujemo u čuda svemira, a samim tim i u ljubav. Poezija je poezija, stvaranje i samoostvarivanje. Dokle god se pesnik rastvara i stvara na prirodan način, verujući u lepotu kao suštinu bića, čuvaćemo naše mesto u svetu.

• Da li je 21. vek doneo nešto novo u poetskom izrazu?

Božović: Mogli bismo najpre primetiti uporedno postojanje čitavog niza različitih poetika. To ranije nije bilo uobičajeno na takav način. U srpskoj poeziji možemo tako pratiti odjeke modernizma i postmodernizma, na drugoj strani vidimo oživljavanje nekih od neoavangardnih praksi i formi, dok socijalni verizam i kritička intonacija ponovo dobijaju na snazi. Ta poetička i tematska raznolikost, zanimljiva istraživanja jezika i stvarnosti, postupka i formi predstavljaju uzbudljiv i raznolik svet nove srpske poezije.

Karanović: Nove tendencije u poeziji s kraja prošlog su se prenele i u 21. vek. Porušene su granice između škola, pravaca, uticaja… Pop kultura, film, pozorište, postali su ravnopravni činioci poezije. Performans, video, grafička poezija, slem poezija, poezija grafita, Tviter poezija, korišćenje nadrealizma u cilju proširenja poetskog prostora imaginarnim slikama. Sve su to stare metode, a, opet, njihova kombinacija donosi novi jezik koji se neprestano menja, razgrađuje i nadograđuje drugačiji pogled na savremeni trenutak.

Malešević: Možda je svet nekada imao interesantniju, originalniju poeziju, ali više je nema. Odavno nisam pročitala nešto tako frapantno, da mi se prekine dah. Shodno svetskom globalnom, ubrzanom i površnom duhu, poezija je postala ujednačena i mlaka. Poezija je sve više sklona prozi i nabrajanju radnji koje se vrše, a mnogo manje misaona i emotivna i sve manje pripada duši. Recimo, psovka za mene ne može da bude deo sjajne poezije. A ono za što mislimo da je original samo je prepakovano Carevo novo odelo.

• Kako su izgledali vaši pesnički počeci i dela kojih pesnika su vas inspirisala?

Božović: Prvu pesničku knjigu, Duša zveri, objavio sam 1991. Jedan svet se rušio, drugi nikako nije nastajao. Možda nije nastao ni do danas nego se stalno iznova ruši i traži u neprestanim krizama i konfuzijama. Pesme u toj knjizi pisane su u završnim razredima gimnazije i to je, naravno, neponovljiva strast inicijacije. I pre i posle toga, i u to vreme, čitao sam mnogo poezije. Poezija mi je bila važna u svakodnevici, u teškim životnim iskušenjima, u dobrim okolnostima života, izazovima i rešenjima. Ne znam kakav bih bio bez čitanja poezije, ali bio bih drugačiji, u to nema sumnje.

Karanović: Pitanje književnosti, čitanja i pisanja, oduvek je bilo stvar prepoznavanja senzibiliteta. Kao mlad pesnik, čovek koji je došao iz pop i rok kulture, bio sam najpre privučen američkom poezijom, bitnicima – beat poetry i underground poezijom, francuskim simbolistima (Bodler, Rembo), a od domaćih Brankom Miljkovićem i novosadskom neoavangardom iz ‘70-ih, dakle, uglavnom pesnicima koji su pokušavali “nešto novo”, osporavali tradiciju ili pomerali njene granice. Svi oni su uticali na moje shvatanje poezije i formiranje stila. Sa vremenom sam širio vidike, otkrivao klasike, pronalazio izuzetne pesnike u domaćoj, ali i svim drugim tradicijama.

Malešević: Prva pesma koju sam napisala govori o ljubavi, kao čudesnoj tišini u kojoj čitav univerzum sanja. To neko moje duhovno buđenje je počelo krajem srednje škole, pesnički sam uzletela tokom studiranja veterine, a sam let još traje. Od samog početka poezija je moja savest i najlepši deo mene. Živim u dosluhu sa svojim pesmama kao jedno obično ljudsko biće. U najranijoj mladosti su me očaravali Tagore, Rembo, Popa, Andrić, Homer, Pas, Himenes, Blejk i drugi.

Izvor: Al Jazeera