Oglasi

Laži u ime vlasti i naroda

'Očito je da kad uvedete ljude u strah možete ih navesti da rade razne čudne stvari, da vuku neracionalne poteze kojima štete sami sebi'.
U okviru pratećeg programa Fimskog festivala u Motovunu pričalo se i o populizmuUstupljeno Al Jazeeri/ Samir Cerić Kovačević, MFF

Gospođa Kitch (Kič), kojoj su zapravo u sociološkoj literaturi dodelili to ime, bila je obična stanovnica grada Čikaga, sve dok nije „izbavila celo čovečanstvo“. Jednog dana, naime, sasvim iznenada gospođa Kič, u Americi 50- tih godina, stupila je u kontakt sa udaljenom planetom  (čije se pravo ime ne pamti, ali je nazvana Klajron) odakle su joj poručili da je sa Zemljom – gotovo, da će doći do katastrofe iz koje spasa nema. Priča, za koju se tvrdi da je istinita i kao takva zabeležena, kaže kako je proširila vest da joj je, slično verziji moderne Noeve barke, pružena mogućnost da nastavi život Zemljana. Obaveštena je, takođe, da na Klajron može povesti nekoliko „primeraka“ izabrane ljudske vrste zahvaljujući kojoj će opstati čovečanstvo, doduše, u drugim okolnostima i daleko od naše planete.

Ta dama iz grada Čikaga potom je izvestila najbližu okolinu, da će ko uđe u svemirski brod tog i tog (određenog) datuma, tačno u ponoć, biti spašen. Ljudi su prodavali kuće  - jer, šta će im kad idu na drugu planetu?! - ostavljali skeptične porodice i odbijali bilo kakvu komunikaciju sa spoljnim svetom. Nekoliko sociologa uspelo je da uđe u zaključanu kuću gospođe Kič, pa su oni o svemu, kasnije (po)svedočili. Dakle, došao je TAJ dan, čekala se ponoć neki mirno, neki uz pesmu, drugi uz molitvu ili mantru. U minut do ponoći gospođa Kič saopštila je da će svemirski brod malo kasniti, a nervoza u kući je rasla. Ništa se nije čulo, ali svemirski brod je, mislili su, ionako nečujan. Onda je gospođa Kič izašla pred sve okupljene i rekla kako joj je sa planete Klajron upravo dojavljeno da je Zemlja spašena zahvaljući njoj i njenim sledbenicima te da nemaju potrebe ići bilo kuda...

Dolazi do velike promene raspoloženja, oni koji su odbijali kontakte sa drugima odjednom su izašli na ulice, vukli prolaznike za rukave objašnjavajući da su baš oni spasli svet i planetu. Imali su strašnu potrebu da svi (sa)znaju kako su pomogli čovečanstvu...“

Populizam je franšiza

Ovu storiju ispričao je nedavno Igor Mirković, direktor Motovun film festivala (MFF) i predavač na zagrebačkom Fakultetu za novinarstvo. Bio je to primer kojim je uveo publiku u temu o čudnom i opasnom svetu manipulacije, obmana i liderstva, na jednoj od sesija o populizmu, inače pratećem programu ovogodišnjeg filmskog festivala u Motovunu. Naime, ovaj je zloćudni fenomen u strelovitom usponu, posebno onaj ekstremno desni i to u celoj Evropi kao i u regionu, zemljama bivše Jugoslavije.

Poražavajuća istina

„Prema podacima britanskog lista The Guardian, jedan od četiri evropska glasa pripada predstavnicima populističkih stranaka. Pre samo dve decenije populisti su osvajali tek osam posto glasova, dok im je danas prosečan udeo u parlamentima evropskih država dostigao 25 posto. Munjevito jačanje populizma, a pogotovo ekstremno desnog, beleže zemlje bivšeg istočnog bloka i južne Evrope. U Poljskoj za populiste glasa skoro polovina stanovništva, a u Mađarskoj i Italiji čak 70 posto! Donedavno nepoznati populisti sve se bolje kotiraju i u zemljama bivše Jugoslavije, što se već vidi na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Antiintelektualna, nacionalistička i klerikalna populistička retorika sve se više čuje, a kao kolatelarna šteta, stradaju borci za ljudska prava, kulturni projekti, mediji...“ (Milena Zajović, selektorka programa MFF-a)

„Šta se nakon svega dogodilo sa gospođom Kič nije poznato, verovatno joj je podignut spomenik, vidimo to i po našem primeru. Jer, spomenik je ovde podignut čoveku koji je zeznuo sve što se zeznuti moglo“, rekao je Mirković, na kraju, aludirajući na pokojnog hrvatskog predsednika Tuđmana. No, zašto je ova priča poučna?

Najpre, veli Mirković, očito je da kad uvedete ljude u strah možete ih navesti da rade razne čudne stvari, da vuku neracionalne poteze kojima štete sami sebima. Drugo, čak i kad postane kristalno jasno da su povukli pogrešne poteze oni to neće priznati, nego će vući ljude za rukave ili primeniti razne metode uveravanja da je njihovo ponašanje (bilo) jedino ispravno.

Poznato zvuči, zar ne? Zato jer je populizam franšiza -  sličan ili isti u svim zemljama, a populističko delovanje lidera često dovodi do ekstremističkog zanosa zastrašujuće bliskog fašizmu. Naravno da su uzrok populizmu prevashodno političari, naročito oni koji lažu i sipaju prazna obećanja, a u „opisu posla“ im je da osuđuju i napadaju stranačke rivale do nivoa progona i pogroma.

Neka istraživanja pokazuju da su, nažalost, i širom sveta, često najkonzervativniji i najradikalniji mladi od 18 do 30 godina, što bez sumnje govori i o poraznom kvalitetu obrazovanja i budućnosti...

Priča o školarcima Tomislavu i Ani

„Ova priča datira iz onih mračnih vremena kad nismo mogli birati jogurte. Ipak, i u to je doba bilo natruhica, iskrica demokratije posebno kad smo birali predsednika razreda, a to je bila najveća čast“, opisivala je svoje iskustvo školarke nižih razreda Morana Zibar, prevoditeljka, lektorka i gošća motovunske „pripovedačke trupe“ o fenomenu populizma.

Dakle, nastavila je ona, „piramida vlasti u osnovnoj školi bila je: predsednik razreda, njegov zamenik i bizarna titula – higijeničar, koji je povremeno proveravao da li su nam čisti nokti. Za predsednika su uvek bila istaknuta dva kandidata: jedan, obligatno, miljenik razredne a, demokratije radi, tu je i protivkandidat koji, pak, mora biti „iz naroda“,  popularan među nama. Stigao je početak šestog osnovne i znali smo da sledi biranje predsednika odeljenjske zajednice, kako se tada zvalo. Prvi kandidat je Tomislav, glavni štreber, nikad ništa ne pogreši u testovima, milo, tiho, skromno dete, idealan sin svake majke... Protivkandidatkinja je bila Ana, sama se nametnula, morala je bit uvek najglasnija, najpopularnija, uvek je imala najveću pernicu, možemo reći da je bila razredna Kolinda... Šapnu mi Ana, par dana pre izbora da ću, ako glasam za nju, ja postati – higijeničar. Meni je to strašno imponovalo jer sam uvek bila prosečno dete, ničim se nisam isticala i već sam se videla važnom. I tako sam se „prodala“. Sutradan, poverim se najboljoj razrednoj prijateljici Tamari i kažem da glasa za Anu jer ću ja onda postati higijeničarka. Na što me ona belo pogleda i veli „ne, ja ću postati higijeničarka“ te se oglasi i treća drugarica koja je to sve čula, pa kaže da je njoj to mesto Ana obećala.. Shvatismo, ajme, koja je to manipulativna kuja! Odemo kod Tomislava i sve mu ispričamo i dignemo ruke za njega na glasanju. Epilog jedan: Tomislav je postao predsednik koji je za svog zamenika uzeo svog najboljeg prijatelja Igora a za higijeničarku postavio- Anu. Koja se od tog dana nije više ni za šta kandidovala. Epilog 2: Ne znam što se posle dogodilo sa Anom ali sa sigurnošću mogu reći da nije postala saborska zastupnica, niti ministarka“, ispričala je Morana Zibar. I zaključila: „Populizam napada svuda, ni deca nisu pošteđena. No, ako to sasečete u korenu, ima neke nade...“

Manipulacija nacionalizmom i strahom

Rumena Bužarovska, makedonska književnica, prevoditeljica, profesorica fakulteta i feministica, napravila je ovog leta u Motovunu „trupu pripovedača“ o temi populizma u formi priča.

Svedočenja na platnu

Film “Mađarska 2018”, prikazan na ovogodišnjem Motovunskom film festivalu u okviru teme o populizmu, govori o ekstremnoj desnici, zanesenoj populističkim delovanjem Viktora Orbana, dok “Na pravimo Poljsku ponovo velikom” (“Make Poland Great Again”) propituje pretvara li se Poljska pod vlašću konzervativaca iz demokratske zemlje u diktaturu.

Situaciju u Italiji, u kojoj je na vlast došla populistička stranka komičara Beppea Grilla, dočarava dokumentarac “Vlast narodu” (Tutti a casa), a film “Devojke Zlatne zore” pokazuje kako imidž Grčke kao zemlje prekrasnih plaža i prijateljskih ljudi zasenjuju ideologije zastrašujuće bliske nacizmu.

O posledicama takvih društvenih trendova govori dokumentarac “Ponoćni putnik”, koji su mobilnim telefonom snimili režiser Hasan Fazili i njegova porodica, bežeći pred avganistanskim talibanima, a na svom su putu prošli i takozvanom balkanskom rutom.

„Populizam je val koji je sada preplavio ceo svet i zato je važna tema. Poplava neistina koja se koristi za manipulaciju masama, u svim sferama, počevši od politike preko obrazovanja, rodne (ne)ravnopravnosti, kulturi, u raznim oblicima... U politici je to strašna manipulacija kojom se bave uglavnom desničari, tj. radi se o desničarskom populizmu koji je zahvatio Evropu i Ameriku“, objašnjava naša sagovornica.

Kod nas je, kaže, bila manipulacija nacionalizmom koju koriste pred izbore, a i kad dođu na vlast, jer obično manipulišu strahom tako da bi ostali u nekoj „kriznoj“ situaciji u kojoj i dalje mogu manipulisati istim metodama.

Vidim, veli Bužarovska, da su situacije slične i u Srbiji i u Hrvatskoj, a mi smo u Makedoniji 11 godina imali populističku desničarsku vladu, takav režim,zapravo, i ta situacija zaista zabrinjava. Dakle, balkanske nacije redom imaju slične probleme.

Na pitanje gde je populizam, osim gole ili ogoljene politike, posebno rizičan, Bužirovska odgovara da je veliki problem – obrazovanje mladih.

„Imali smo u Makedoniji kampanju sa krilaticom ’znanje je sila, znanje je moć’, a zapravo su ga kompletno uništili populizmom, propagirajući da su najbolji u tome, a nisu ni blizu. Ista stvar je i u kulturi. Podjednako su i mediji pod manipulacijom i kontrolom, i ne vidim kako ćemo to zaustaviti. Ne pomaže tu mnogo demokratija ili „demokratija“ jer su svi i sve pod kontrolom populista i populizma...

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.