Oglasi

Laszlo Vegel: Živimo na rubu jer nismo dostojno sahranili prošlost

Kad nema demokratije dolaze autokratije, ljudi sami traže nekog lidera, pa pronađu jednog Orbana ili Vučića, kaže književnik Laszlo Vegel.
Laszlo Vegel, koji slovi za jednog od najvažnijih pisaca savremene mađarske i srpske književnosti, živi u Novom SaduVelimir Ilić

Nismo dostojno sahranili prošlost, životi su nam na rubu, ali ne smemo svoje duboko očajanje pretvoriti u ravnodušnost niti u “filozofiju palanke”. Te reči, naslovi i po(r)uke Lasla Vegela, književnika, esejiste, dramskog pisca i pozorišnog kritičara, deo su balkanske istorije i svakodnevice u kojoj obitavamo.

Vegel, koji slovi za jednog od najvažnijih pisaca savremene mađarske i srpske književnosti, živi u Novom Sadu i britkih je reči i kad piše i kad govori o svemu u čemu smo bili ili smo zatečeni. Zato je za razgovor sa njim počeo dilemom ne šta ga pitati, nego na šta od njega ne tražiti odgovor.

Prošle godine dobio je dve značajne nagrade - Društva književnika Vojvodine za životno delo, a potom u Subotici i nagradu 'Radomir Konstantinović', nazvanu po piscu i filozofu koji mu je uzor. Tako se i prvo pitanje samo nametnulo.

  • Da li je Konstatinovićeva Filosofija palanke i dalje naša stvarnost i njegovo dobro predviđanje?

- Ne samo u Srbiji nego i u celom regionu, ništa se bitno nije promenilo. Imali smo velike nade posle posle tranzicije, ali su izgubljene, mase su razočarane, čekaju neki spas. Dakle, ne mislim samo na Balkan nego i na istočnu Evropu, na Poljsku, Mađarsku, Rumuniju i sve bivše socijalističke zemlje. Intelektualci i srednji sloj, misleći deo građanstva, nadali su se da će doći do neke vrste slobode, ali su shvatili da od te utopijske slobode nema ništa. Siromašniji su postali još siromašniji i, sasvim logično, oni su zbog toga (p)ostali razočarani. Prema tome, mi u celom tom društvu imamo jedno rezignirano stanje. I to je nešto najlošije, jer više nema energije za promenu, dominira pomirenje sa stvarnošću i strah koji možda rađa neke nove vođe. Mislim, taj naš populizam, o kom sociolozi mnogo pričaju, rađa se, zapravo, iz straha.

  • Iz Vaše knjige eseja Život na rubu često se citira rečenica: 'Ne smemo rastvoriti svoje duboko očajanje u monstruoznu ravnodušnost'. Mi sad živimo upravo u toj ravnodušnosti. Imate li odgovor na vladajuće beznađe pretočeno u ravnodušnost?

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: "Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu."

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

- Prepoznao sam to ranije, skrenuo sam pažnju na tu mogućnost da dolazi jedno ravnodušno društvo, bez solidarnosti i bez neke vizije za budućnost. Mi smo odbacili prošlost, sad svi kažu da su bili protiv jednopartijskog sistema, protiv Tita, očevi su odbacili tu prošlost pred decom, ta prošlost više ne postoji, a nisu uspeli da stvore jednu viziju budućnosti. Zato su ova društva slaba. Tako da mi imamo jednu večitu sadašnjost, mi živimo u večitoj sadašnjosti, kao brod koji na otvorenom moru ne zna gde da se kreće, a ne zna ni odakle je došao. I to je plodno tlo za ravnodušnost, s tim što se ne zna da li će taj brod potonuti.

  •  Kako vidite tu ravnodušnost, to moguće potonuće u ravni predstojećih izbora u Srbiji?

- Vodi se ta velika diskusija o bojkotu izbora. Lično mislim da, ako se neke partije odluče za bojkot, treba na tome trostruko više da rade nego u izbornoj kampanji. Jer mnogo rizikuju. A takav aktivizam - ne samo u Beogradu, nego u celoj Srbiji - ne mogu ni zamisliti. Prvo što bi trebalo da urade za taj bojkot, to jedna vrsta „nadčovečanskih napora“. Drugo, trebalo bi da imaju jasan program, da bi svaki čovek čuo i znao šta ćemo izgubiti, ako pobedi ova sadašnja vlast i šta ćemo dobiti ako bi oni drugi pobedili. Međutim, ja ne vidim jasan program opozicionih partija jer su heterogene, a da bi dobili izbore morali bi se više približiti jedni drugima, programski pre svega. Ne mogu se dobiti izbori bez jasnog plana i oko Kosova i oko ekonomske situacije, socijalnih problema, pa sve do poreza, međuetničkih odnosa. S druge strane, mnogi neće izaći na izbore - ne zbog poziva na bojkot, nego zato što ne vide razlog da glasaju ni za, recimo, Đilasa, a ni za Vučića. Tako da će ta vrsta ravnodušnosti možda pomoći ovima koji su za bojkot.

  • Puno ste pisali o multikulturalnim i multinacionalnim sredinama i kako su se promenile, posebno u Novom Sadu i koliko se Vaš grad izmenio. Vidite li u regiji, bivšim republikama ex Jugoslavije, neke gradove koji su u tom kontekstu ipak opstali...?

- O multikultularizmu se mnogo više govori nego što se multikulturalnost ostvaruje. Organizuju se naučna savetovanja, vode intelektualne rasprave, ali očito sama vlast ne shvata taj pojam. Treba samo prošetati novosadskim ulicama. Multikulturalno bi značilo da i su i njihovi nazivi dvojezični, da su kulture ravnopravne. Istorijski gledano, izgleda da je najviše multikulturalnosti bilo za vreme austrougarske monarhije. Zvuči paradoksalno, mada to, naravno, nije bila idealna država i nije vodila dovoljno računa o manjinama - a u to vreme bilo je oko 24 posto Nemaca, 30 i nešto posto Srba i 30 i koji procenat Mađara – ali tada je multikulturalnost bila sasvim prirodna. A sada, kad jedva ima nešto Nemaca i nekoliko stotina Jevreja, ima oko 5,5 posto Mađara i ja ne vidim veliku šansu za multikulturalnost, a ne vidim ni da država to podstiče i podržava. Ako Ustav Srbije definiše da je „Srbija država Srba i ostalih građana, to su ti „podstanari“ - ti ostali.

  • Kad se to drastično promenilo, u kom periodu?

- Za vreme Tita država je forsirala i podržavala multikulturalnost. Onda je krajem 80-tih u celoj Vojvodini to gotovo prekinuto. U tom periodu odnos prema manjinama je nekad bio bolji, nekad lošiji, ali to više nije bio multikulturalizam. Međutim, ta tradicija postoji u svim gradovima od Danciga (današnji Gdanjsk) do Trsta, kao krajnje tačke Austrougarske monarhije i Evrope, to je jedna dragocena evropska tradicija. Održala se i dan-danas, u Istri, koja je jedan od najlepših primera multikulturalnosti, ne samo u bivšoj Jugoslaviji, nego u celom regionu. Kao što nije slučajno ovo što se desilo u Rijeci, kad je proglašena Evropskom prestonicom kulture. Rijeka je održala lekciju ne samo bivšoj Jugoslaviji, nego celoj Evropi. Mislim da je tom proslavom, tim otvaranjem međunarodnog karaktera, internacionalizmom i antifašizmom podsetila ne samo nas ovde na najbolju evropsku tradiciju, nego isto tako i Pariz Madrid i sve druge gradove. Bio je to za mene, posle mnogo godina, najlepši doživljaj...

  • Sarajevo je oduvek bilo poznato po tom multikulturalnom šarmu, multikulturalnost je u njemu bio načinu života. Odlazili ste tamo, kako Vam se sada čini?

- Meni je Sarajevo 60-tih, 70-tih, 80- tih bio omiljeni grad u Jugoslaviji. Uvek sam tamo sa velikom radošću odlazio. Kad sam u Beogradu ili Zagrebu čuo, neposredno pre rata, neke šovinističke izjave, još sam u Sarajevu sedeo sa svojim drugovima i nisam ni znao ko je ko po nacionalnosti. I možda je Sarajevo zbog toga bilo kažnjeno, da je četiri godine moralo izdržati opsadu. Možda se sada nešto promenilo. Mada ne bih rekao, bio sam na predstavi Andraša Urbana „What is Europe“ u Sarajevu i poneo sam dobre utiske. Mlad svet šeta posvuda, lepo i moderno obučeni, nisam osetio tu tzv. „islamizaciju“. Kafići puni. Zaista sam uživao, iako sam pre toga slušao neke sumorne priče. Ostala je, po mom osećanju, ta sarajevska tradicija. To je simbol jednog velikog evropskog eksperimenta posle Drugog svetskog rata. Uopšte, Jugoslavija je bila jedan veliki eksperiment - da u jednoj državi živi više nacija i više religija. To nigde nije bilo. Meni je jako žao što je sve to tako propalo. Ne mogu da kažem da sam jugonostalgičar ali u kulturnom odnosno kulturološkom smislu - to je ogromna šteta..

  • Kažete za sebe da ste 'lokal-patriota bez domovine'. Šta to znači? Ko može biti patriota koji nema domovinu?

- Odmah ću vam reći, to je možda samozavaravanje. Ali, ja sam se, ipak, socijalizovao u Jugoslaviji. Ja znam tu kulturu, tu književnost, od Makedonaca, Srba, Hrvata, Slovenaca, Bošnjaka... Meni je sve to bilo drago i bliže, i mnogo mi je značilo kao Mađaru. Značilo mi je jer sam upoznao jedan složeni svet, jednu složeniju kulturu, različitost u odnosu  na mađarsku kulturu. I uopšte, tako sam navikao, tako sam bio vaspitan, tako sam živeo svoj život. I odjednom se raspala ta zemlja, meni je i sad jako žao. Ali, kad kažu „jugonostalgija“ - ja to više shvatam kao sećanje jedne generacije. Iznenađujuće je, međutim, da i mladi počinju da pričaju o tome. Na književnim večerima baš od njih čujem takva pitanja: „Šta je bila ta Jugoslavija?“ I pitaće jednog dana svoje očeve: A šta ste vi uradili? I očevi će jednog dana morati da polažu račune, živi ili mrtvi. Ali, moja i njoj bliske generacije moraće da prođu jedan ispit šta su uradile, šta su uništile, šta su dobile s tim.

Taj moj lokalpatriotizam u vreme 90 -tih, u vreme velike bede, kad ni hranu niste mogli kupiti, kad se odjednom se počela širiti mržnja na nacionalnoj osnovi... mnoge sam prijatelje izgubio tada. Ali i stekao mnogo njih. Onda sam video da u srpskom društvu postoji jedan razdor - možda i najveći u regionu - između te evropske i zapadne orijentacije i istočne. To svuda postoji, i u Mađarskoj, i Poljskoj i u Češkoj. Ali u Srbiji to je jako duboko i te podele produbio je rat, raspad Jugoslavije. I odjednom mi se činilo da je Srbija jedna mala država, a ja sam živeo u jednoj velikoj i izgubio sam je. I u očaju sam rekao: možda mi je ostao još moj grad gde sam živeo i živim. U odnosu na izgubljeno, nema više ništa - grad mi je ostao, ali i to mogu sa izvesnom rezignacijom da izgovorim.

  • U Vašem romanu Nesahranjena prošlost, nagrađenom Zlatnom značkom kao nagradom publike, koji još čeka štampanje na srpskom jeziku, napisali ste da 'nikad nismo uspeli na dostojanstven način da sahranimo prošlost'. Da li je to cena i razlog balkanskih nacionalizama o kojima govorite?

- Jeste, mislim da su sve promene došle naglo i za sve smo bili nepripremljeni. To važi za celu srednju Evropu, više ili manje. Živeli su ljudi u jednoj Austro-Ugarskoj monarhiji koja je imala mnogo mana, ali je bila jedna značajna i uređena država. Nije bila demokratska, ali je bila liberalna, manjine su se bunile sa razlogom, ali većina - ni nemačka, nije bila agresivna prema manjinama. I onda je došlo do istorijskih promena, pa su, recimo, u Vojvodini proglašeni sasvim drugi zakoni, običaji, kultura i jednu prošlost izgubili su i Srbi i Mađari i svi, svaki na svoj način.

Ali, najveći gubitak je način pamćenja. Pa su Srbi govorili i kritikovali da je to bila „tamnica naroda“, Mađari zato što su oni onda bili vlastodršci, pa su okrivljavani. I onda ta prošlost nije raščićena, kao da je nije bilo. Moralo je se odreći tako je sledilo nadalje, godinama, decenijama, burna i nesrećna istorija... Osvete, nezadovoljstva... Tito je počeo jednu sasvim novu politiku, i baš je u Vojvodini stvorio nešto što bi i danas Evropa trebalo da pažljivo studira. Ostavio je Srbiju Srbima, ali u okviru nje jednu autonomnu višenacionalnu teritoriju, autonomiju sa velikim kompetencijama. Mi možemo sada da kritikujemo taj jednopartijski sistem, socijalizam, pitanja slobode itd. Ali, moram da kažem da je imao nekoliko „svežih“ evropskih ideja.

  • Kad već govorite o dobu Tita, u jednom intervjuu ste rekli da je 'u titoizmu bilo najlošije ono što je posle njega došlo'... Kako se to odražava danas na sistem i društvo u Srbiji?

- Mi posle Tita nismo znali ništa zadržati ono što je u ovom društvu bilo dobro, nego smo preuzeli od kapitalizma ono što je najlošije. Nismo ni socijalizam uspeli da sahranimo, pošteno i dostojanstveno, a ono što je bilo najbolje to smo izbrisali. Oprostili smo se od njega prepuni laži, dvoličnosti. I sad nismo neki švedski ili finski oblik kapitalizma, nego smo u nekom feudalnom kapitalizmu, sasvim neljudskom.

  • S obzirom da Vam je Mađarska, na neki način, 'rezervna domovina', kako sagledavate populističku politiku premijera Viktora Orbana i njegovu saradnju sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem?

- Oni su najbolji prijatelji jer imaju mnogo sličnosti. I jedan i drugi žele da ojačaju nacionalnu državu, a ne građansku. Ali, ni Srbija ni Mađarska više nisu usamljene sa tom težnjom, nego ceo region proživljava jednu vrstu buđenja nacionalne svesti, a unutar toga nacionalizma i šovinizma. Ni Zapad nije za to pripremljen, da antikomunizam izaziva i nacionalizam i šovinizam. Nisu ni oni nevini.

Ali, činjenica je da su ljudi razočarani u demokratiju, videvši da je to formalno, pa traže spas. A kad nema demokratije dolaze autokratije, ljudi sami traže nekog lidera, vođu koji će napraviti kraj iz narodnih priča „da će jednom doći jedan kralj koji će biti pravičan“ pa pronađu jednog Orbana ili Vučića, pa će ispraviti sve greške. Svejedno je sad ko, ali ako se razočaraju - ponovo će to isto tražiti.

  • Zar ta politika liderstva tipa 'država, to sam ja' nije opasna, posebno, kad je u podaništvu sve osiromašeniji narod, bez obzira u šta i u koga veruje?

- Da, mi živimo u jednoj veoma opasnoj epohi, nismo ni svesni koliko na vratima kuca diktatura. Mi  imamo neku vrstu autokratskog sistema, sa jednom novom oligarhijom, to su ti novobogataši. Ljudi sanjaju i očekuju nešto. No, veliko je pitanje da li će na izborima uspeti da promene vlast u drugačiju i bolju. Jer, u samom njihovom strahu i iščekivanju više ništa nije demokratski.

  • Kako Vi, kao književnik sa najvišim priznanjima i, istovremeno, kritičar britkih reči, uspevate da sagledate stvarnost oko nas, a da ne uđete u političke strasti?

- Kaže se: „politika je kao vatra, ne smeš joj se suviše približiti jer ćeš izgoreti“. Ja se čuvam da ne uđem u politiku, u neke lične obračune. Da ne govorim o ličnostima, nego o pojavama, strujanjima. Ali ne smete se ni suviše udaljiti jer će te se „zamrznuti“, tako da treba naći jednu meru govora, retorike. Smetaju mi brutalne reči i etiketiranje, bez obzira o kome se radi. Kad su u Novom Sadu bili protesti protiv Miloševića svašta se vikalo, a ja sam samo zviždao...

  • Pisali ste dosta o nekim svojim zabludama i iluzijama. Koja je Vaša najveća zabluda?

- Mislim da je u najvećoj i najotrovnijoj zabludi čovek koji misli da nije imao zablude. Naravno, imao sam iluzije koje su bile, sad vidim, bile suvišne. Kad sam 56-te kad sam došao u Novi Sad u srednju školu, na fakultet, naravno da je sve to socijalizam omogućio. Bez socijalizma bio bih verovatno bio fizički radnik negde. Ali 1968. jeste bila moja velika iluzija da se socijalizam može reformisati. To je trajalo dosta kratko. Već 75-te su došla „olovna vremena“ i tad sam bio apokrifni levičar, jednakost među ljudima ne propoveda samo komunizam , nego i hrišćanstvo to kaže. Ima dosta zajedničkog između hrišćanstva i komunizma. Ta ideja o jednakosti, i mislim da je to nešto što će možda i u budućnosti biti jedina šansa za promene…

  • Dobili ste nagradu za životno delo. To naravno nije tačka za buduća. Šta sledi dalje?

- Mislim o mnogo toga, neki novi roman beležim, ali tek je na početku. Sada sam u tom nekom pripremnom periodu, počinjem, pa se zaustavimi opet počnem... Takođe, hoću da nastavim What is Yugoslavia, to sam završio 1990. godine ali hoću sad ponovo da pišem. Da prikažem tu dramu koju smo proživeli, kroz ljudske sudbine, ali ne crno-belo, ne ideološki...

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.