Kusturicin razvod sa državom Srbijom

Piše: Jelena Milić

Do neprijatnog za mene slučaja došlo je zato što je došao novi talas političara u Srbiji. To čak nije krivica revizorske komisije, jer su oni uradili svoj posao i našli malu grešku. Problem je u čoveku koji je poslao revizora. Mnogo je kompanija radilo u parku, ali su samo meni poslali revizora. U parku hteli da traže nikl i unište ekologiju, a ja to nisam dozvoljavao.

Nemanja Kusturica

***

Nemanja Kusturica se kao direktor “Mokre Gore” našao na listi srpskog državnog revizora Radoslava Sretenovića, koji je predao zahtev za pokretanje prekršajnog postupka zbog proceduralnih propusta u tom preduzeću, a nakon čega je srpska diva saopštila da podnosi ostavku na mesto direktora Parka prirode i predsednika Skijaškog saveza Srbije.

On je ostavku obrazložio rečima da ne želi da učestvuje u javnom životu u kojem su “saobraćajni prekršaji” na stubu srama javnosti, a da se prethodno nisu dokazali ni prekršaj ni zloupotreba položaja, kao ni nenamensko trošenje novca. 


“Odlučio sam da ne budem deo takvog javnog života, zbog čega podnosim naopozivu ostavku na te funkcije”, naveo je Kusturica, iako je revizor Sretenović objasnio da Kusturica nije zloupotrebio službeni položaj i da na “Mokroj Gori” nije izvršena pronevera i nenamensko trošenje novca, već da se radi o prijavama zbog nepoštovanja procedura iz zakona o javnim nabavkama i računovodstvu i reviziji.

Zabrinjavajuća slika

Ovlasti državnog revizora u Srbiji i nisu neke, a i zakonom predviđene kazne koje se za dokazane prekršaje izriču su takve da ne sankcionišu, već podstiču neodgovornost u upravljanju društvenim i javnim resursima. Imajući u vidu mandat i praksu revizora, očito je da je srpska diva reagovala neubičajeno burno i da je spomenuti nalaz samo povod, a da su razlozi za razvod sa državom Srbijom pod ovim rukovodstvom negde drugde.

Priča o “Mokroj Gori”, kad je Srbija u pitanju, ovde ne bi trebala da bude gotova. I dalje ostaje pitanje kako je jedna osoba uopšte i dobila tako veliku teritoriju na javno upravljanje, tako brzo a i zašto tačno, i kako to da onda na jednom njenom delu ima i privatno vlasništvo. Ne zaboravimo da su theme parks – zadužbine koje su velike estradne zvezde zapada poput Michale Jacksona i Elvisa Presleya  pravile po SAD-u, naprimer, finansirane privatnim sredstvima i zidane na privatnoj svojini.

Kusturica je ostavku obrazložio rečima da ne želi da učestvuje u javnom životu u kojem su “saobraćajni prekršaji” na stubu srama javnosti, a da se, prethodno, nisu dokazali ni prekršaj ni zloupotreba položaja, kao ni nenamensko trošenje novca. 


Konceptu koji estradnom levičaru Kusturici nije baš najmiliji, očito, ako može pre toga da se dokopa javnog dobra i s njim dalje ostvaruje problematična javno-privatna partnerstva. Ostaje i zabrinjavajuća slika o načinu eksproprijacije zemljišta od vlasnika malih privatnih poseda koji su se Kusturici našli na putu, divljanje njegovih “rendžera”, potpune marginalizacije lokalnih samouprava u procesu odlučivanja šta postaje park prirode i mnogo čega drugog.

Kusturici, levičaru, nažalost, izgleda ni koncept upravljanja javnim-državnim dobrom nije baš najjasniji ili najpogodniji njegovom senzibilitetu. Kako, inače, objasniti izjavu da ON nije dozvolio geološka istraživanja u javnom dobru? Ima li tu upravnog odbora, upravljačke skupštine, bilo kog kolektivnog tela koje upravlja i odlučuje?

Kusturica, antiglobalista,  počeo je da se ponaša kao prava ne samo srpska već i holivudska šoubiz diva, koja očekuje da i za saobraćajne prekršaje, a i za druge, bude iznad zakona za običan svet, da dobije “oprost” od pola sata društveno korisnog rada, nanogicu sa dijamantima… Lindsay Lohan i Paris Hilton u najavi.

Po Kusturici je OK na ime dobiti privilegije, ali naravno nije OK zbog imena biti u žiži javnosti više nego NN upravnik obdaništa iz nekog zabačenog sela u Srbiji, a kamoli pod lupom nadležnog državnog organa.

Bilo mi je sasvim prihvatljivo kad je menjao ime i potpuno neshvatljiva rekcija tzv. građanske Srbije na taj isključivo privatni gest, bez obzira na to šta mu je pozadina, ali zahtev da se bude mimo i iznad zakona je nešto sasvim drugo.

Kusturici, levičaru, nažalost, izgleda ni koncept upravljanja javnim-državnim dobrom nije baš najjasniji ili najpogodniji njegovom senzibilitetu. Kako inače objasniti izjavu da ON nije dozvolio geološka istraživanja u javnom dobru? Ima li tu upravnog odbora, upravljačke skupštine, bilo kog kolektivnog tela koje upravlja i odlučuje.

O insitucionalnim problemima “Mokre Gore” ukazivao je još 2009. godine LDP u Skupštini Srbije: “Ništa opštinu Užice niko nije pitao kada je “Mokra Gora” proglašena  parkom prirode, kada je osnovano javno preduzeće i postavljen direktor koji evo već pet godina upravlja tom teritorijom. Pod ovom vladom smo imali čak proširenje te teritorije za jedno 6.000 ha privatne imovine. S druge strane, ovlašćenja koja ima onaj koji upravlja u datim okolnostima su zaista ogromna, odnosno ne samo od uređenja i režima rada na toj određenoj teritoriji, režima parkiranja, nego bogme i do krajnje ozbiljnih građevinskih i urbanističkih ovlašćenja. Sve je to mimo i bez bilo kakve kontrole lokalne samouprave. Evo najprostijeg primera. Opština Užice je prošle godine na osnovu turističkih taksi od Parka “Mokra Gora” prihodovala negde 200.000 dinara. Zaista je smešna suma ako znamo promet koji se tamo dešava, dok je, s druge strane, Hotel “Omorika” na Tari, samo od taksi uplatio 4,5 miliona dinara. Znači, jedan hotel je na osnovu turističkih taksi prihodovao više od deset puta nego park prirode, koji kontroliše jedan čovek sa svojim tzv. preduzećem i koji kontroliše toliku količinu zemlje… Država je osnovala javno preduzeće, postavila iks-ipsilon čoveka da bude direktor tog preduzeća, a taj čovek na toj teritoriji ima privatnu imovinu. Ako je nešto sukob interesa, onda je to, svakako, iznad svega sukob interesa.”

‘Zidovi na temeljima zločina’

Šta tek reći novo, a što Vladimir Arsenijević već nije brilijantno primetio u svom eseju “Zidovi na temeljima zločina” o Kusturici i Andrićgradu.

Verujem da će i tamo revizori, entitetski i državni, imati još puno posla. Kusturica i Dodik su, pravdajući ovaj projekat (sad apsolutno ne ulazim u estetiku ni jednog ni drugog, niti u Kusturičina umetnička dostignuća), spomenuli potrebu pacifikacije Višegrada, nijednom ne spominjući stravične zločine srpsko-RS paravojski i vojski u tom područiju tokom ratova devedesetih.

Bilo mi je sasvim prihvatljivo kad je menjao ime i potpuno neshvatljiva rekcija tzv. građanske Srbije na taj isključivo privatni gest, bez obzira na to šta mu je pozadina, ali zahtev da se bude mimo i iznad zakona je nešto sasvim drugo.

Stoga, kaže Arsenijević, hajde da podsetimo sve one kojima je podsećanje potrebno, a među njima svakako i Emira Kusturicu i Milorada Dodika. “Tokom leta i jeseni devedeset druge godine ovde su na najbrutalnije zamislive načine pobijene hiljade civila, stotine žena je okrutno silovano, deca i starci su mučeni, streljani, spaljivani, klani.”

Kasarna Uzamnica, hotel Bikavac, Pionirska ulica, motel Vilina Vlas, hidrocentrala, sve su to mračni toponimi te “multikulturalnosti” o kojoj tako lirski i, oh, tako sociopatski blagoglagolje naš zaboravni junak i njegov još zaboravniji politički mentor i finansijer. Evo svega što je o svim tim mutnim i nejasnim događajima iz prošlosti Kusturica imao da kaže na konferenciji za štampu prilikom početaka radova na Andrićgradu:

“Ovaj grad treba da bude simbol pacifizma. A, ako su stradali ljudi tamo, ako su gubljeni životi upravo zbog tih različitih etničkih i religijskih pripadnosti, onda ovaj grad treba pacifikovati.”

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera