Krizni štab na izdisaju

Srbija krupnim i sigurnim koracima ide ka trećem talasu epidemije korona virusa, a da pri tom kontraverze koje prate Krizni štab koji, navodno, rukovodi krizom ide iz krizu u krizu.

Tako je u jednom trenutku saopšteno da su maske obavezne na otvorenom, a onda par sati kasnije da nisu i da se radi samo o preporuci. Pre neki dan je najavljena hitna sednica Kriznog štaba na kojoj će biti usvojene nove mere u borbi protiv epidemije, a onda je po okončanju sednice saopšteno da nijedna nova mera nije donesena. Ovo zamajavanje naroda ima, gotovo sigurno, političku konotaciju koja je više nego prisutna još od onog trenutka kada je građanima saopšteno da je koronavirus najsmešniji virus na svetu kojeg ima i na fejsbuku.

Srpski Krizni štab, ili što bi političari na vlasti rekli – struka, nema snage da se suprotstavi politici, tako da je politika ta koja u ogromnoj meri preinačuje odluke koje su svi ti silni doktori doneli. Ta struka kao da je instalirana da bi vodila vlast Aleksandra Vučića kroz epidemiju, a ne narod. Kao da je na izdisaju, bez energije i snage. Zbog toga je mnogo problema bilo minulih meseci. Najzanimljivije je da je uvek neko drugi kriv, nikada oni, struka i političari. Tako su glavni krivci svojevremeno bili „gastarbajteri“, potom vlasnici kućnih ljubimaca, a onda demonstranti, a sada su omladina i što bi rekao dr Predrag Kon – pravnici. Pravnici su okrivljeni zbog propisa zbog kojih, navodno, nije moguće neke mere primeniti.

U brojeve ne vjeruje ni Kon

Da ne pričamo o brojevima kojima više, verovatno ni dr Kon ne veruje. Sam je posumnjao u njih, naročito o broju umrlih, ali ubzo je zalutalu ovcu neko vratio u stado. Isto kao i kovid princezu – Dariju Kisić Tapavčević. I ona je do neba zaluđivala narod, te jedno, te drugo, te treće. I uvek maksimalno arogantna sa ciljem da nametne nepostojeći autoritet.

Najveći problem sa korona virusom u Srbiji je potpuno nepostojanje poverenja u rad tog Kriznog štaba. Utisak je da ni članovi tok štaba više ne veruju u ono šta izgovaraju iz dan u dan. Obavezna rečenica u njihovom svakodnevnom igrokazu naspram naroda u Srbiji je da imaju najbolje rezultate u Evropi. Možda sada, a kada je Srbija gorela, većina Evrope je mirovala.

Iza ove scene se, međutim, odvija prava rovovska borba koje su mnogi u Srbiji svesni. Radi se o naporima pojedinih članova Kriznog štaba da se Srbija vrati proverenim merama zabrane kretanja, karantina, vanrednog stanja, jer su brojke neumoljive. I još nešto je tu zanimljivo. Krizni štab ne uspeva da dobije podršku za sprovođenje mera koje su već usvojene, kao što je obaveza nošenja maski u zatvorenom prostoru i radu klubova i splavova koji su specifičnost noćnog života i provoda, naročito u Beogradu.

Srbija, verovatno, ne bi imala ni deo problema koje je imala da je samo striktno sprovodila mere koje je kao država uvela od samog početka krize. Nije bilo ni volje, a sigurno, ni snage. Država koja nije sposobna da se izbori sa žurkama po splavovima teško može da se izbori sa mnogo ozbiljnijim problemima. A, Srbija nije sposobna. Ispada da je rad tih klubova i splavova najvažniji za privredu Srbije.

‘Običan svijet’

Običan svet je tek sluđen. Kupuje maske i dezinfekciona sredstva kao sumanut. Na to ih stalno opominje taj Krizni štab, a najvažnijeg čoveka u državi, predsednika države, gotovo je nemoguće videti sa maskom. Gde god da se pojavi, svi oko njega nose, a predsednik kulira, prkosi opasnom virusu.

I onda kada običan svet sve to vidi, naravno da se zapita – a, zašto bih se ja pridržavao tih mera kada predsednik to ne radi. Naravno da će predsednik reći da to nije tačno, da je on disciplinovan, ali njegovo svakodnevno pojavljivanje bez maske u javnosti ga demantuje.

Drugi problem koji Krizni štab ima odnosi se na činjenicu da je novo vanredno stanje gotovo nemoguće zbog ekonomije. Vučić ne sme da dozvoli da privreda ponovo stane. Kada bi se to desilo ne bi mogao više da se hvali najvećim privrednim rastom u Evropi koji je u doba korone totalno nebitna stavka. Vučić je svestan da sve mere pomoći koje je Srbija dala privredi i građanima nisu obezbeđene iz budžeta države, već iz kredita po nešto višim kamatama koje su prisutne na tržištu novca od, na primer, onih koje je nudila Evropska unija.

Vučića ništa ne košta da uzme još neki kineski kredit, ali pošto planira da na vlasti bude poput Putina u Rusiji, ne bi baš sebi toliko da otežava poziciju. Zbog svega toga, on i samo on, ne želi da ponovo Srbiju stavi pod katanac. Iako bi to možda voleo,  ruke su mu vezane.

Možda se predsednik Srbije malo i uplašio demonstracija koje su se desile u nekim državama Evropske unije i ne isključuje mogućnost da bi se tako nešto moglo dogoditi i u njegovoj zemlji. Narod je poprilično umoran od korona virusa i mera zabrana. Uopšte rečeno, Vučić je više puta dokazao da se plaši izvesnih situacija. Tako je u roku od nekoliko sati promenio odluku o zatvaranju studentskih domova, jer su studenti izašli na ulicu. Odustao je i od najave o stavljanju Beograda u karantin, jer su usledile višednevne demonstracije i brutalna reakcija policije.

Lakše mu je da uvek okrivi nekog drugog, a on da se izvuče na vreme i uživa u rezultatima istraživanja rejtinga političkih stranaka. Sve što iole može da mu obori rejting, on to precrta. Uostalom, njegove vodonoše su se rastrčale po Srbiji sa pričom da nikome ne pada na pamet ponovo da uvodi vanredno stanje i zabranu kretanja.

Tako će građani Srbije, lišeni poverenja u Krizni štab, morati još jednom da se sami čuvaju bez prevelike pomoći države. Sto evra na računu dobijenih od milosti predsednika ne može ih spasiti od korona virusa. Jedino zdrav razum i svest o tome da virus zaista postoji i da niko nije imun, mogu da dovedu do toga da se posledice trećeg talasa ublaže.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera