Kosovski začin u političko-crkvenoj papazjaniji
Rijaliti Srbija ne posustaje. Akteri su, manje-više, isti, samo im se tu i tamo pridoda neki novi lik, epizodista iz bliže i dalje okoline, privremeno skrajnut ili silom prilika zanemaren izvan vidokruga. Jedna od poslednjih seansi je političko-crkvena papazjanija, u kojoj su se, u opštem mizanscenu društvenog i ljudskog posrnuća, pomešali i ispreplitali vrh države i Srpske pravoslavne crkve, mantija i kravate, sumnje i optužbe, osuda i odbrana, ljutnja i bes, čuđenje i ruganje, dijalog i monolozi. Između mantija i kravata zaplelo se Kosovo, a sve to u vreme Božića, praznika Hristovog rođenja, blagdana koji je, “u svom najdubljem smislu, praznik mira i ljubavi”.
Ne lezi vraže, ispostavilo se – ni mira, ni ljubavi među braćom po veri i naciji, a još manje jedinstva u unutrašnjem dijalogu o Kosovu, na koji je onomad Vučić pozvao svekoliko srpstvo i pripadajuće mu institucije. Mnogi su dosad rekli po koju o mogućoj budućnosti i suštini najavljenog “pravno obavezujućeg sporazuma”o Kosovu, ali se još nije zatreslo kao kad se pre par dana oglasio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije svojim stavom o mogućem ishodu takozvane normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Amfilohije – i među pojedinim svojima u Crkvi priznat kao rigidan i tvrdokoran u mnogim crkvenim i vancrkvenim promišljanjima – zboreći autoritetom jednog od dosadašnjih dvestotinak potpisnika Apela za odbranu KiM-a, rekao je kako se boji da Vučićeva politika “vodi izdaji Srbije i Kosova i da je zato promenio svoju ideologiju”.
“Sadržaj Apela je podsetnik za one koje je sada dopala prilika da vladaju Srbijom da se ne odreknu sebe… I kako je, nažalost, krenuo Vučić sa svojim kombinacijama, to nepoverenje koje vlada uslovilo je Apel”, objasnio je svoje svetonazore Amfilohije, a Vučićev poziv na unutrašnji dijalog o Kosovu prepoznao kao želju i nameru predsednika Srbije “da smanji svoju odgovornost”.
Trbuhozborci i štitonoše
Usledila je salva optužbi, poruga i pridika, zatresao se i progovorio pretorijanski živi zid oko Vučićevog lika i dela. Baražnom vatrom po Amfilohiju prepodobnom opleli su trbuhozborci i štitonoše – ministar odbrambeni Aleksandar Vulin, Vladin namesnik za KiM Marko Đurić, neostvarena prva ministarka Srbije Zorana Mihajlović, Vučićev sekretar ravnogorskih manira Nikola Selaković… Njihove poruke zbunile su hipnotisanu gomilu i unezverile armiju botova na društvenim mrežama, nenaviklih da se oni, koji crkvenim velikodostojnicima obično ljube ruke i skute, sad odjednom toliko uzjogune. Tako generalni sekretar šefa države kaže kako se Amfilohije “bavio vradžbinama” kad je izrekao da će Vučić predati Kosovo te da je “govorio o neizvesnim stvarima, o nečemu što nikako nije duh srpskog pravoslavlja”. Selaković, kao politički pravoverni egzorcist, pokušava, valjda, da iz Amfilohija istera đavola, tvrdeći kako duhovni prvak Mitropolije crnogorske i primorske vrača mimo zajedničkog im pravoslavlja?
Zorana Mihajlović je poručila da pitanje Kosova ne treba da bude “tema oko koje će nas bilo ko, pa i mitropolit Amfilohije, deliti na ‘izdajnike’ i ‘patriote’, već pitanje oko kojeg svi treba da se okupimo kako bismo pronašli najbolje rešenje”. “Od kletvi Amfilohija Radovića ni jedan Srbin na KiM-u nije ojačao, ali je od napora Aleksandra Vučića kosovska nezavisnost postala mnogo slabija”, izgovorio je Aleksandar Vulin, manirom profesionalnog branioca Vučićevih političkih tekovina. Marko Đurić kategorično je optužio da su izjave Amfilohija protiv Vučića “naručeni napad“”, da je “reč o činu koji diskvalifikuje svakog onog ko na taj način istupa kao predstavnik crkvenih vlasti” te da se mitropolit “bavi opozicionim političkim delovanjem na vulgaran i neprimeren način”. Zanimljivo je da su i Vulin, i Selaković, i Đurić kao papagaji ponavljali podsećanje kako je Amfilohije “živom Vučiću dvaput držao opelo”.
Vučiću uz bok stala je i Socijalistička partija Srbije Ivice Dačića smušenim saopštenjem kojim pozivaju Amfilohija da se “uzdrži od ličnih stavova”, uvereni kako njegova izjava “predstavlja njegov lični stav i izraz samo njegovog animoziteta, a ne zvaničan stav SPC-a”. Vrhovniku Mitropolije crnogorsko-primorske Dačić i puleni zameraju da ne govori “u skladu sa duhom hrišćanske tolerancije i međusobnog uvažavanja, o kojima najviše govorimo tokom ovih Božićnih praznika”. Amfilohijev istup zbunio je i opozicioni tabor, u kojem nisu bili načisto – da li braniti Vučića od Amfilohija, ili obrnuto, i kako stati uz mitropolita, za kojeg dosada nisu imali lepih reči – samo zato što se usprotivio Vučiću.
Kosovo (ni)je pitanje svih nas
A Vučić je, pak, ritualno saopštio da neće komentarisati Amfilohijevu izjavu do 14. januara, tojest do 1. januara po Julijanskom kalendaru, sugerišući vernom narodu i odanim podanicima da u toj odluci prepoznaju njegovo ponizno poštovanje duhovnih vrednosti Božića i božićnih blagdana. U međuvremenu, istaknut na koalicioni stub srama, Amfilohije se osetio prozvanim da poruči kako je velika odgovornost pala Vučiću na teret, a da je “Kosovo pitanje svih nas. Gospodin Vučić je predsednik Srbije i velika je odgovornost na njegovim plećima. Ipak, tu odgovornost nema pravo da skida sa sebe, kakva je sada tendencija”, preformulisao je Amfilohije svoj pređašnji stav da Vučićeva politika “vodi izdaji” Srbije i Kosova i da je zato promenio svoju ideologiju. I još reče kako nema ništa lično protiv Vučića te da je “pitanje KiM-a pitanje sudbine naroda”.
A Vučić je, podsetimo, vapeći za takozvanim unutrašnjim dijalogom o Kosovu, rekao kako sadašnja vlast “sme i ume da napravi korak napred kojim se iz mitologije prelazi u budućnost, i iz nesreće u sreću. Pronalaženje rešenja zahteva glavu vruću od stalnog razmišljanja, srce koje je hladno na preterane emocije, i ruke uprljane kompromisima. I naše, i albanske… Ali, najpre onu vrstu promene u našoj, kolektivnoj svesti, koja je često svaki dogovor doživljavala kao poraz.”
Kad se, rame uz rame, sa ovom porukom šefa države pročita bojazan mitropolita Amfilohija da Vučićeva politika “vodi izdaji Srbije i Kosova i da je zato promenio svoju ideologiju”, teško se oteti utisku da ne govore o istoj stvari – samo različitim jezikom. Tako Vučićeva ocena da kolektivna svest “svaki dogovor doživljava kao poraz”, koja u Amfilohijevoj vizuri zvuči kao “izdaja Srbije i Kosova” ukazuje na dolazeću “pravno obavezujuću” realnost. Drugim rečima, isto Kosovo – samo drugo pakovanje. Jedno sročeno političkim i diplomatskim rečnikom, drugo populističko, profircano mitovima.
A suština obe poruke je da Kosovo (i Metohija) iz dana u dan poprima(ju) sve izrazitije obrise zajednice koja ima de facto i de iure drugačiji status od onog koji im je definisan preambulom u državnog Ustava, “… polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije”. Nemaju se, dakle, zarad čega gajiti iluzije ni da je Vučić Aleksandar Makedonski, koji će mačem preseći kosovski Gordijev čvor, niti treba sejati zlo seme popisom i prozivkama ko je sve i zašto izdajnik.
‘Vasrsnuo’ i Vasilije Kačavenda
Realnost sada ima dobija drugo ime, koje će istorija, možda, jednog dana promeniti. U međuvremenu, Vučiću je samo pripala obaveza da zaokruži priču o Kosovu u kojoj je, pre nego što će se latiti evropske zastave, kao mladi perspektivni radikal postao jedan od saučesnika-mitomana, podgrevajući godinama istu priču o “svetoj srpskoj zemlji” i “srcu Srbije”. A Kosovo će, još zadugo, ostati nedovršena priča.
I dok su okolo pljuštale teške reči o Kosovu, čini se da su mnogima promakle nekolike činjenice, kao ram za otužnu sliku i dokaz da se oko nas kotrlja tmurna, mučna i iscpljujuća svakodnevica. Jer, umesto da su braća po veri i naciji molitvom slavila rođenje Hrista, uz Badnje veče i Božić vesti po medijima bejahu da se od Kosovske Mitrovice do Ivanjice i Požege uzduž i popreko Srbije šenlučilo, sevali su noževi, prštali meci. Pala je krv, jer se pucalo u meso, ljudsko, a po crkvenom učenju – bratsko. Bila je u to vreme i vest s druge, bratske strane Drine, da je u Bijeljini onaj razvratni penzionisani vladika služio liturgiju besedeći “o pravim vrednostima”. Da – isti onaj Vasilije Kačavenda kojeg su iz crkvene i vladičanske porte oterale optužbe o bludničenju nad podvođenim dečacima i još koječemu, vrednom robije, a ne penzije.
Novom poglavlju tog sveopšteg rijalitija, uvreda za istinske vernike i satiranja ljudskog i normalnog svud oko nas, pridružio se na društvenim mrežema video-snimak onog nesrećnika što je, nakon pozdrava “braći Srbima i sestrama Srpkinjama”, zamolio mamu da malo pripuca kroz prozor. I o čemu svetom i o kojoj izdaji i o kojoj mudroj politici, o kom društvu blagostanja i napretka vi govorite kad ni Božić niste u stanju da obeležite i proslavite u miru i uzajamnom poštovanju, u šta god da verujete i čim god da se bavite.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera