Kosovski dijalog na Vučićevom klatnu
Ovaj autor ima poznanika od poverenja, pa mu se može verovati koji je „genije“ za kladioničarstvo. Pre desetak godina, sa grupom prijatelja, uglavnom iz inostranstva, razvio je klađenje na prognozi u kome, kaže, ne može da izgubi. Naprotiv, dobar je nedeljno od 100 do 300 evra. Sistem je baziran na tome da se u jednoj zemlji klade na jedno, a u drugoj na suprotno…
Da se, međutim, proteklih dana kladio na bilo koju od dve najznačajnije „procene“ srpskog predsednika Vučića o najvažnijem političkom pitanju, izrečene, takođe u dve različite zemlje, teško da bi zaradio i cvonjka.
Vučić je, naime, na nedavnoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, između ostalog, zapravo pre svega, panelisao sa briselskim sagovornikom Hašimom Tačijem, kosovskim kolegom uz kibicovanje Johanesa Hana, komEUsarom za pridruživanje i uz „koneransijea“ Volfganga Išingera, predsedavajućeg konferencije.
Na samom panelu, te u izjavama odabranoj tv-sviti iz Srbije koja ga „prati“, a zapravo je vodi sa sobom, sadržaj razgovora nadvisila je izjava da „smo od sporazuma sa Prištinom miljama daleko.“
Međutim, već sutradan, menjajući milje razdaljina za vremenske u danima li, nedeljama li, ili mesecima a u intervju za američku agenciju Blumberg Aleksandar Vučić kazuje da je (došlo) „vreme da se postigne sporazum o Kosovu“. Pokušavajući da žargon približi američkom, izgovorio je da će to „biti gore nego vraški teško.“ Pitijski, već viđeno, izjasnio se i o zamašnosti sporazuma napomenuvši da će „on i Tači morati da objasne glasačima da nijedna strana neće dobiti sve što želi.“
Od „nikad priznanje“, do „skori sporazum“
Za razliku od Fukoovog klatna koje se uvek jednako kreće na određenim geografskim širinama ili običnog čije se amplitude mogu pratiti do momenta dok se ono ne smiri, Vučićevo je u pogledu ishoda dijaloga, vidimo, nepredvidljivo i hirovito. I pritom čas oscilira u prostoru (milje), čas u vremenu – od „nikad priznanje“, do „skori sporazum“.
Trzanju, pa i haotizovanju putanje klatna, dva dana potom dodati su novi „momenti sile“. Ministar inostranih poslova Ivica Dačić je na pitanje o planu i kakvoći budućeg sporazuma rekao da je sa strane Beograda „na stolu zvanični predlog o razgraničenju“, ali da još nije određena/dogovorena „linija razgraničenja“. Posle se korigovao da nije zvanični, upućen Prištini, već jedan od onih zvanično u igri.
Predsednik je ovu (is)paljevinu prokomentarisao samo tako da je on (bez njega ne može!) o tome govorio „još prošle godine u Šidu“. (Poput onog iz latinske sentence što je nekad na Rodosu skakao najdalje!)
Gledan sa srpske strane vaskrs ideje o razgraničenju nastupa u momentu kad se sve redovnije i glasnije sa visokih trgovinsko-ministarskih nivoa računa šteta za privredu (em reforme) od prištinskih taksi. U ovom trenutku ona je sabrana na 90 miliona evra.
Ima li se u vidu snažan marketinško-propagandni impuls koji damara srpskom politikom, valja se bojati da je reč o pripremi terena i za neku „trampu“. Bauk skupih taksi, menja se za razgraničenje, makar ono bilo i puka demarkacija, kako neki kažu, od razmene nekoliko sela. Ali u određenim uslovima, naročito „postvanrednoizbornim“ kad se dobija „novi legimitet“ to može biti i „glasačima“ prihvatljivo zamazivanje očiju prividno velikim dobitkom.
Konačno, i sam Vučić je rekao da su vanredni izbori mogući ukoliko situacija u vezi sa Kosovom ostane nepromenjena, odnosno ukoliko Priština ne ukine takse, pa se razgovori ne nastave. I, uobičajeno, sve relativizovao – o tome će uskoro da odluči, što nedeljama potvrđuju i njegovi stranački i državni epigoni i brojni fariseji-analitičari.
Time je konopac klatna povučen ne ka građanima, već ka „glasačima“, kako Vučić naziva objekte muke, njegove i Tačijeve, da budu ubeđeni.
Ali, i sama Evropska unija uz svu odlučnost Federike Mogerini, visoke predstavnice za spoljna i politička pitanja i posrednice dijaloga, da će „ako treba da zaključa Tačija i Vučića“ na čak i tri meseca, takav katanac dovodi u vezu sa „prvim jutrom po ukidanju taksi“ na robu iz Srbije i BiH.
Izbori, pa dijalog, ili…
„Dijalektiku redosleda“ – da li će prvo vanredni izbori, pa nastavak dijaloga – ovde smo već tačno predvideli u jednom ranijem tekstu, a kako vidimo sada ju je potvrdio i srpski predsednik. A kako stvari stoje – i to smo „prognozirali“- na sličan način ona se reflektuje i na kosovsku stranu.
Ako tvrdoglavo insistiranje kosovskog premijera Ramuša Haradinaja da se takse ne ukidaju uprkos što se time izlaže nemilosti saveznika prištinske nezavisnosti, preti raspisivanjem izbora i na Kosovu, gotovo da nema sumnje da će i u Srbiji biti raspisani.
Lovljenje novih, očekivano viših rejtinga, a procenjuje se da i Haradinajev raste, biće prilika da se produže mandati vlasti i da se u toku njihovog trajanja dobije i vreme da se zaborave i zataškaju neprijatne i teške odluke. Injekcija o razgraničenju kao stavu Srbije pomaže prištinskim zagovornicima zadržavanja taksi da ostanu pri svojoj odluci, jer su oni istovremeno protivnici bilo kakvog razgraničenja.
I ako bi se sve tumačilo kupovinom vremena koja odgovara obema stranama, u ovom trenutku postavlja se pitanje čemu više treba da služi to dodatno vreme – pomenutim proverama rejtinga, ili pričekivanju sporazuma koji se ipak negde krčka, iako to javnost ne zna.
Ako je, dakle, u politici dopustivo da se operiše predlogom razgraničenja iako se „ne zna linija granice“, onda je dopustiva i takva spekulacija. Pogotovo imaju li se u vidu najnovija Haradinajeva optužba Federike Mogerini da je imala i „tajne dijaloge“, kao i Tačijeve potvrde informacija o javnosti nepoznatim susretima sa Vučićem koje su pojedini opozicionari takođe označili „tajnim“.
I Vučiću je jednom prilikom dok je hvalio sopstvenu inokosnost i čvrstinu u briselskim kancelarijama izletelo da „oni“ po brojnim kancelarijama nešto dogovaraju… ne objašnjavajući ko su ti „oni“.
Han prognozira Nobelovu nagradu
U svetlu analize sličnih čestitiki koje je takoreći istovremeno Donald Tramp poslao Tačiju i Vučiću povodom „svakom svog“ dana državnosti, diplomatski izvori u Beogradu naglašavaju rečenicu, sličnu u oba telgrama – da bi „uzajamno priznanje trebalo da bude centralni element trajne normalizacije odnosa (Beograda i Prištine)“.
Uz to „puštaju se buve“ da „SAD sve ozbiljnije razmišljanju o sazivanju međunarodne konferencije, na kojoj bi se u izolovanom prostoru, nakon višednevnog ili višesedmičnog pregovaranja, završio proces i potpisao obavezujući sporazum Beograda i Prištine. Prema zamisli Amerikanaca, taj sporazum će značiti minimalnu korekciju granica, određene garancije za Srbe na Kosovu i uslovno priznanje Kosova od strane Srbije. Uslovno priznanje podrazumevalo bi saglasnost Beograda da Priština postane članica Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih institucija“.
I dok pojedini ozbiljni analitičari smatraju da će odugovlačenju dijaloga voditi i to što najnoviji kosovski plan za njega podrazumeva i pregovore po brojnim tačkama o ukidanju taksi, ima političkih „vidovnjaka“ na sve tri strane koji veruju u suprotno. Smatraju da će – i uz izbore i bez njih – 2019. biti godina okončanja pregovora.
Na pomenutom minhenskom panelu komesar Han čak reče da veruje da će se sve završiti do kraja mandata sadašnjeg vladajućeg visokog birokratskog orkestra u Briselu. A dogodine (ne u Prizrenu!) već u Stokholmu, na dodeli Nobelove nargrade Tačiju i Vučiću. (Mogerinku nije pomenuo, a ni sebe!)
Najnovijem svetskom političkom poretku, znamo, nije problem da konstruiše svakakve ustavne akte za zemlje za koje su zainteresovane, ali u kojima ne žive njihovi građani. Zovu se obično „krovni“, „okvirni“ ili „privremeni“ sporazumi u kojima su aneksi i amandmani često veći izvori prava od osnovnog akta. I mogu i naknadno da se donose.
Kad se pregleda čak 5900 reči izveštaja sa minhenskog panela, uočiče se malo novih mesta, a mnogo već viđenih fraza i nepotrebno šaljivih prognoza poput Hanove. I malo na koju se može kladiti.
Međutim, ko je bar deo propratio uživo imavši pritom i „sluha“ za govor tela, može da zaključi – nepobitno je da ni Vučić ni Tači ne negiraju da će sporazum biti potpisan. Ne govore ili se ne slažu u tome kad i kakav. A možda to i ne znaju u potpunosti.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera