Oglasi

Komemoracija Dodikovih laži i patrijarhovog političarenja

Niški miting je na izvjestan način bio produženje onog odnosa prema 1999. kakav je imala i ondašnja vlast u Srbiji.
Sam skup bio je sadržajem veoma nalik na patetične provincijalne priredbe i recitale iz sedamdesetih godina prošlog veka, piše autorTanjug/Dimitrije Goll

Za srpske paradokse to već i nije čudno, ali šira javnost je za vojnu paradu u Nišu, a povodom početka NATO bombardovanja, odnosno agresije na SRJ malo više saznala tek kad se početkom marta počelo pričati o njenom otkazivanju. Uverljive su pretpostavke da su politički vrh zemlje i civilni vrh Vojske (mada se tih dana ministar Vulin bio javio za neke dvonedeljne vežbe pod uniformom) od marširanja i javne smotre odustali jer je Vojska bila nevoljna prema tom spektaklu.

S druge strane, do javnosti su doprli podaci da za tako šta nema ni para, birokratskim eufemistizmom rečeno, nema pozicije u budžetu. Što je za vlasti s gledišta transparentnosti korišćenja državne kase inače krajnje nebitna okolnost!

Dubinski razlog, međutim, za nepristojnost paradiranja na tragičnu godišnjicu izražen je efektnom dosetkom – pa oni (vlasti) ne prave razliku između parastosa i cirkusa. Nju je formulisao general u penziji Sreto Malinović, sada istaknuti član Demokratske stranke, “ulični šetač” na protestima i ponekad govornik na njima. A u vreme bombardovanja zamenik komandanta vazdušnih jedinica i vođa eskadrila koje su dizane da lete i budu velikom većinom oborene u sudaru sa avionima NATO.

Bilo kako bilo, paralelno sa otkazivanjem vojnog defilea, Srbija je obaveštena da će centralna komemoracija toga 24. marta, 20 godina od napada biti takođe u Nišu.

I bi komemorativni miting u Nišu.

Bogomdano za izvlačenje iz konteksta

Sam veoma dobro posećen skup od nekoliko  desetina hiljada građana, za neke od kojih pojedini izveštači tvrde da su došli “pod radnom obavezom” bio je sadržajem veoma nalik na patetične provincijalne priredbe i recitale iz sedamdesetih godina prošlog veka. Osim himničnih tačaka horova bilo je nekoliko igrokaza s akcentom na stradanja i smrti dece tokom bombardovanja, što se u patriotskim političkim govorima godinama u Srbiji zove “stradanje nejači”.

Ove su scene bile presečene govorima najpre patrijarha SPC Irineja, predsednika Predsedništva BiH Milorada Dodika i, naravno konca koji delo krasi, predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Govorio je i penzionisani zastavnik-deminer koji je u akciji neutralisanja kasetnih bombi na Kopaoniku tokom bombardovanja izgubio obe šake, ali se njegovo potresno obraćanje može svrstati u nepolitički i scenaristički deo priredbe.

Politička patetika usledila je tek kad se Vučić, zahvaljujući mu se, najmanje dvominutno rasplakao te komenatrisao svoj plač.

Pet-šest je najmanje akcenata-utisaka bilo u govorima koji su bogomdani da budu “izvučeni iz konteksta”. I njima se može dokazati da je na komemorativnom mitingu predominirala politička propaganda za dužu i širu i dnevnopolitičku upotrebu nad pijetetom zbog žrtava iako su kao njihov najizrazitiji primer bila - deca.

Išlo se do mere da ekumenističko-mirovni duži deo bar dve priče, patrijarhove i Vučićeve, usmerene i na razumevanje drugih, gube značaj i doimaju se samo kao pokriće za pomenute akcente. Što se Dodika tiče, u njegovom obraćanju gotovo  da i nije bilo drugačijeg konteksta od teze na koju ćemo se ovde osvrnuti.

Otklon od suvereniteta BiH

Patrijarh je u dužem refrenizovanju priče o nepravdi moćnih koju će Bog procenjivati nad mnogostradalnim malima i nemoćnima koji  ipak moraju imati bratsko razumevanje za druge, provukao svežu političku priču.

Rekao je da ono što se događa na ulicama Srbije može da koristi samo srpskim neprijateljima i - da  parafraziramo - pošto se zna kako se dolazi na vlast i ko je na njoj,  nedvosmisleno baš nju podržao. Skoro kao, takođe, bogomdanu.

Milorad Dodik je uz laskanje preporoditelju Srbije i srpstva Vučiću, a sve u đilkoškoj, pa samim tim i neprepričljivoj interpretaciji, ohrabrio nišku i južnosrbijansku publiku otklonom od suvereniteta BiH i nadom u srpsko državno ujedinjenje. Ispod časti za citiranje izrazio je to “stavom” da ne treba da mu se veruje kad diplomatski uvijeno laže da je BiH suverena i nedeljiva država. Bože moj, on to tako mora po funkciji, inače je za ono drugo, gorerečeno.

Postoje osnovi za opravdanu sumnju da je predsednik Vučić baš zbog te teze u svojoj govoranciji posebice pohvalio Dodikovu i presrdačno se s njim izgrlio po silasku sa bine u čijoj  je pozadini stajala Niška tvrđava.

Vučićev govor je podržao osnovni scenario priredbe.

A taj scenario, može se zaključiti, zadržao se u okvirima onog diskursa, mentaliteta, ali i političkih poruka kakve su vladale devedesetih upravo u vreme bombardovanja i “pobede” na Kosovu koju je izvojevala vlast u kojoj je i on bio ministar (informisanja). Žal za decom, plač nad sudbinom pomenutog zastavnika i snažna kuknjava nad tim što za zločine NATO agresora niko nije odgovarao, samo su ukras takve scenske postavke.

Uz političku propagandu, ipak se dve teze iz Vučićevog govora osobito izdvajaju. Jedna koji opisuje globalnu poziciju Srbije i budućim potezima o kojima on i dalje razmišlja i u kontekstu Kosova i u kontekstu evropinegrracija.

I druga, kako vidi sopstvenu poziciju. Srbija je kaže pod vlašću SNS napredovala i povećala svoj ugled u svetu, da bi odmah potom naglasio kako je ostala sama i da je NIKO u vezi sa rešenjem kosovskog problema ne podržava.

Ukratko, moćnici su na pozicijama sličnim kao onda kad su je bombardovali. A njegova pozicija sada i u budućnosti ogledala se u samopohvali kako je on, baš Aleksandar Vučić, eto, u Niš doveo sedam fabrika. Ej, on sam, sedam fabrika u Niš.

Produženje prošlosti scenarističkim sredstvima

Sve u svemu, niški miting je na izvestan način bio produženje onog odnosa prema 1999. kakav je imala i ondašnja vlast, ovoga puta – scenarističkim sredstvima i političkim ekskursima na koje ukazuje pet pomenutih akcenata. Prošlost se produžava nastavkom mitologizacije rata s NATO.

O promišljanju političke odgovornosti tadašnjeg srpskog rukovodstva, osim uzgrednog pominjanja da “smo i mi grešili” a u vezi sa samim bombardovanjem pa i ratovima devedesetih, ni pomena.

Ali je zato sadašnja i ondašnja opozicija više puta teško optužena: ona je, kaže, eto nove teze za obračun s njom, tada govorila “NATO kampanja”, povlađujući napadačima. Umesto kako treba - NATO agresija.

Dan pre je gorepomenuti Sreto Malinović bio glavni govornik na protestu  “jedan od pet miliona” u Beogradu, nakon što je pročitan njegov potresni govor što ga je održao pilotima tadašnjeg ratnog vazduhoplovstva u kome je uz sve dominirao poziv “za mnom”, a ne “napred”.

Teško da je iko od srpskih političkih lidera dorastao njegovoj, doduše vojničkoj, oceni, ali, dapače, primenjivoj i na politiku. Nesposobno srpsko rukovodstvo je ne završivši dobro svoje političke i diplomatske zadatke, uprkos njenim procenama da ne treba – gurnulo vojsku u unapred izgubljen rat.

Izgleda da se ta mustra mišljenja o tim događajima i dalje precrtava na nove planove.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.