Oglasi

Koliko košta sloboda mišljenja i okupljanja u Srbiji

Nakon tri mjeseca protesta protiv vlasti u Srbiji, javljaju se građani iz manjih mesta koji smatraju da su kažnjeni zbog svojih političkih stavova.
U Srbiji politika može da naškodi poslu i kad se radnici njome bave, ali i kad ne žele da se aktivno uključe u njuFacebook

„Neću politiku u moju butiku“, govorio je legendarni Boris Dvornik u ulozi meštra u jednoj od najboljih jugoslovenskih serija „Velo misto“, strahujući da bi mu u vremenu između dva svetska rata javno deklarisanje za neku od političkih opcija moglo pokvariti posao.

Malo toga se, čini se, promenilo od tada, a neki ljudi u Srbiji ovih dana na svom poslu osećaju posledice javnog iznošenja političkih stavova. 

Možda su razlozi za njihove poslovne probleme neke druge prirode, a ne političke. Možda bi neko rekao da u politici traže razloge za svoje neuspehe. Ipak, njihova percepcija je da bi i dalje imali svoj posao da nisu javno iznosili svoje političke stavove ili da su imali odgovarajuću partijsku knjižicu. A njihove biografije govore da su u drugačijim okolnostima postizali bolje rezultate.

Vesna Lakićević iz Lazarevca je u građanskim protestima koji se održavaju širom Srbije pod sloganom „Jedan od pet miliona“ videla priliku da učešćem u njihovoj organizaciji promeni stvari na bolje. Neki drugi ljudi iz firme u kojoj radi, sudeći po njenoj priči, u tome su videli razlog da joj život promene na gore.

„Nisam član nijedne stranke, ali sam aktivno protiv ove vlasti. I pre četiri-pet godina sam glasno ukazivala na to šta ne valja i tad su već počeli da me upozoravaju da mi je bolje da ćutim, ali nisam pristajala na to. Kako su krenuli ovi protesti, ja sam odlazila u Beograd, a onda su kolege, koji su u Srpskoj naprednoj stranci, počeli da me upozoravaju da to ne treba da radim, da se smirim, da ne idem na proteste. Kao neka vrsta dobronamernih saveta“, priča Lakićević koja, kako kaže, već tri decenije radi u Rudarskom basenu Kolubara, koji posluje u sastavu Elektroprivrede Srbije, jednog od najvećih državnih preduzeća.

„I kad su počele organizacije protesta u Lazarevcu u koje sam se uključila, prvo što su uradili bilo je da me izbace iz smenskog rada, a onda su me posle par dana zvali iz kadrovske službe da dođem da potpišem rešenje za premeštanje u drugi deo preduzeća, ali i u drugu struku za koju nemam kvalifikacije. Prebacili su me u elektro struku, a ja sam rudarska. To je mimo zakona“, priča Vesna Lakićević.  

Mobing ili rutinska reorganizacija?

Dodaje da je prošle godine završila obuku, odnosno specijalizaciju za odgovornije i teže radno mesto. „Dobila sam privremeno rešenje za to, ali direktor nije hteo da mi da stalno rešenje, pa nije dozvolio da pređem u drugi deo preduzeća da radim isti posao, da bi u oktobru rekao da dok je on direktor Kolubare, ja neću napredovati“.

Vesna Lakićević iz Lazarevca kaže da su je zbog učešća na protestima premestili na slabije plaćeno radno mjesto

Facebook

Posle premeštaja na drugo radno mesto, dobila je, kako navodi, i upozorenje, da bi, ako se ne smiri, mogla da bude premeštena u Kostolac, koji je od Lazarevca gde živi, udaljen nekih stotinak kilometara. Poslala je generalnom direktoru EPS-a obaveštenje da je izložena mobingu, ali odgovor nije dobila, pa će, kaže, morati da ide na tužbu.

Još jedan radnik Kolubare tvrdi da je premešten na drugo radno mesto iz istih razloga, ali je iz EPS-a stiglo saopštenje da se radnici raspoređuju u skladu sa potrebama organizacije proizvodnje i poslovanja, te da se premeštanja zaposlenih sa jednog na drugo radno mesto rade kontinuirano. Navode i da aktivnosti zaposlenih u slobodno vreme i van posla nisu predmet interesovanja predstavnika kompanije.

Vesna Lakićević, međutim, promenu radnog mesta doživljava kao kaznu. To se, kaže vidi i po plati, koja joj je na novoj poziciji znatno manja od prethodne. „Ja kao rudarski tehničar u elektro službi nemam šta da tražim. A na moje mesto su doveli ženu koja je elektrotehničar po struci“.

Na pitanje da li su se slične stvari dešavale i za vreme prethodnih vlasti, Lakićević odgovara da je „smena po političkim i drugim linijama uvek bilo“.

„Nisu ovi to izmislili. Pa ja sam i 2000. godine sklonjena da bi žena sindikalca, koji je učestvovao u petooktobarskim promenama, došla na moje mesto. Ali ovakvog zastrašivanja nije bilo“, dodaje.

Podsećanja radi, štrajk rudara u Kolubari oktobra 2000. godine bio je jedan od prelomnih momenata u rušenju vlasti Slobodana Miloševića, koji je tada poslao i ondašnjeg prvog čoveka vojske generala Nebojšu Pavkovića da ih „ubedi“ da se vrate na posao, ali bez uspeha.

Neobična koincidencija

Na posao bi da se vrati i Aleksandar Grbić, ugostitelj iz Brusa, mesta koje je ovih dana postalo prepoznatljivo u regionu najviše po predsedniku opštine Milutinu Jeličiću Jutki, koji se tereti za seksualno zlostavljanje žena, uglavnom onih koje su mu se obraćale za posao. Mestu u kojem stanovnici  misteriozno ostaju bez kablovskog signala, kada neko te optužbe iznese na televiziji. Gradića u kojem, kažu, nije pametno zamerati se vlastima.

A Grbić je to uradio, umešavši se u organizaciju protesta „Jedan od pet miliona“ u Brusu i veruje da ga je baš to koštalo posla.

„Za 11 meseci su mi tri puta zatvarali kafanu. Prva dva puta posle protesta malinara, a poslednji put kad su počeli protesti građana. Inspektor mi kaže da kad dođu po nalogu, moraju nešto da nađu. A nešto uvek mogu da nađu. Pa kad oni sami kažu da nema kafane koja 100 odsto radi po popisu“, objašnjava.

Aleksandar Grbić kaže da ga je inspekcija posjećivala svaki put kad bi učestvovao u nekim protestima

Ustupljeno Al Jazeeri

On je jedan od retkih koji su se iz inostranstva vratili u Srbiju. U Francuskoj je proveo 11 godina. Pre toga je držao lokal u Brusu, a bio je i član Demokratske stranke, pa posle G17 plus. Politiku je, kaže, napustio, 2004. kad je iz centrale stigao nalog da i na lokalu prave koaliciju po uzoru na republički nivo, što je značilo sa Jutkom.

„Supruga je htela da odemo. Prodao sam lokal i počeli smo ispočetka. Počeo sam kao vozač viljuškara, završio kao menadžer tima u kompaniji koja se bavi proizvodnjom auto delova. Firma je ulagala u moje usavršavanje, pomogla mi da završim obuke za menadžera. Ipak, posle razvoda, nije mi se više ostajalo tamo. Vuklo me da se vratim. Ovde imam rodbinu, prijatelje iz detinjstva, imanje“, priča Grbić.

Ne valja ni kad se ne baviš politikom

Mašinski tehničar iz Rasinskog okruga politiku krivi što nema posao. Ipak, za razliku od Vesne Lakićević iz Lazarevca i Aleksandra Grbića iz Brusa, on nije angažovan u protestima protiv vlasti. Ali nije ni uz vlast. I misli da je baš to što nije član vladajuće partije, činjenica koja je presudno uticala da na to što je i dalje nezaposlen.

I on živi u malom mestu, ali ne želi da mu se ime pominje, jer, kaže, uopšte ne želi da razmišlja da li će zbog njegove priče ispaštati neko iz njegove porodice, pa ćemo ga zvati Milan.

I on je, poput Grbića, povratnik iz inostranstva. Otišao je devedesetih, na poziv rođaka, pošto u rodnom mestu nije mogao da nađe posao. „Oni koji su imali vezu, mogli su da se zaposle. Ja nisam imao, a nisam je ni tražio“.

„Kao mašinski tehničar, počeo sam da radim najpre kao tehnički crtač u jednoj rudarskoj firmi, trudio sam se, polako napredovao u poslu i posle dve godine, već sam bio šef crtačkog odeljenja. Usavršavao sam se, firma je ulagala u moju obuku, pa sam posle radio i neke zahtevnije poslove, koje uglavnom obavljaju mašinski inženjeri. Radio sam i kao menadžer u jednom rudniku. Život u inostranstvu mi je omogućio da vidim da radnik može da bude adekvatno nagrađen za svoj trud, da može da živi pristojno od plate, da se dogovori poštuju“.

Vratio se zbog buduće supruge, koju je upoznao prilikom jednog dužeg odmora u Srbiji. Posle 15 godina rada za strance, rešio je da u Srbiji formira porodicu.

Počeo je da radim sa bratom u njegovoj firmi – izrada nameštaja po meri i drugi radovi. Međutim, malo je mesto, nema tu puno posla. Dosta ljudi je u inostranstvu, a mnogi odlaze.

„Posao je slabije išao, pa smo na kraju morali da zatvorimo firmu. Jednostavno, dok platimo sve dažbine državi, ništa ne ostane“, kaže.  

„Na kraju sam se prijavio na biro, ali niko me ne zove za posao. A nema mnogo ljudi ovde moje radno iskustvo. Gledam na vestima da neke strane firme otvaraju fabrike, ja odlično govorim i pišem engleski, poznajem zapadni način rada, rad na kompjuteru, ali džabe. Onda do mene dolaze priče kako su prednost pri zapošljavanju u tim fabrikama imali ljudi sa partijskom knjižicom. I ne znam šta da mislim, osim da je možda najbolje da ponovo odem i negde drugde sebi obezbedim egzistenciju“, zaključuje Milan.

Na imanju je najpre počeo da gaji maline, a potom je odlučio da se vrati ugostiteljstvu, poslu kojim se bavio pre odlaska u inostranstvo. Otvorio je restoran, zaposlio četvoro ljudi, počeo lepo da radi, ali...

„Kad su u Prijepolju prošle godine krenuli protesti zbog loše otkupne cene maline, ja sam počeo da razgovaram sa proizvođačima u Brusu da se organizujemo u neko udruženje, da se malo pobunimo, jer je cena koja se tada nudila bila loša. Ubrzo nakon toga, pojavila se prva inspekcija u mom restoranu, navodno po nekoj prijavi da ne izdajemo fiskalne račune“, seća se Grbić te, kako kaže, neobične koincidencije.

U Brusu se manjak inspektora ne osjeća

„Izvršili su kontrolu i našli da postoji neko neslaganje u kasi, neka razlika od osam piva. Od 2.700 prodatih piva, za osam se nije poklapala računica, što je na nivou statističke greške, manje od pola procenta. Tražio sam da mi daju neki rok da utvrdim o čemu se radi, da ispravim grešku, ali nisu pristali“, objašnjava.

„Nije problem da platim kaznu, ali neka me puste da radim. Em mi time poništavaju ustavom zagarantovano pravo na rad, em je i država na gubitku, kad ne radim, nema ni ona prihod od mene, od poreza. Imam prijatelje u Francuskoj koji drže restorane. Tamo državni organi ne zatvaraju firmu posle prve greške, nego daju rok da se greška otkloni, objasne kako to da se uradi. Državi tamo nije u interesu da firma propadne i da zaposleni padnu njoj na teret. Ovde kao da je obrnuto“, kaže Grbić.

Ubrzo su ga posetili još jednom, dok su protesti zbog cene maline još bili aktuelni i opet, kaže, našli neko „sitno neslaganje“. I opet je usledilo zatvaranje kafane.  Onda jedno vreme finansijska inspekcija nije dolazila, ali jesu druge – turistička, inspekcija rada...

„A stalno čitamo kako nema dovoljno inspektora. Pa kad stignu da obiđu ostale, ako ih je tako malo, a samo su mene toliko puta kontrolisali“, pita se Grbić.

Treći put finansijska je, kaže, došla kad su počeli protesti građana u Brusu, gde se angažovao jer, kaže, nije zadovoljan kako stvari funkcionišu u Srbiji i Brusu, a "pre svega, odnosom prema selu".

„Ovog puta su našli da je roba otkucana u kompjuteru, ali nije štampan fiskalni račun. Ali gost još nije ni platio, kako da mu izdaju fiskalni račun. U vreme kontrole, ja čak nisam bio ni u zemlji. Našli su neslaganje u kasi od 120 dinara (jedan evro) i u robi od oko 15.000 dinara (oko 125 evra). Ovih 15.000 je bio taj neplaćeni račun za neku proslavu. Zatvorili su mi kafanu na tri meseca i pošto nisam mogao da plaćam zakup i radnike, a da ne radim, morao sam da prekinem s tim poslom“.

„Možda oni stvarno samo tako rade svoj posao, ali nekako je previše da bi bilo slučajno. Ispadne da baš svaki put kad ja protestujem zbog nečega, slučajno se pojavi inspekcija. Kako se nikad ne pojave na vreme u onim silnim fabrikama čiji vlasnici godinama nisu plaćali struju, gas, plate radnicima?“, ogorčen je Grbić.

I šta sad?

„Ništa. Država je ostala bez 2.500 evra prihoda mesečno, koje sam plaćao na ime poreza i drugih dažbina, nas petoro je ostalo bez posla. Meni ostaje da radim u malinjaku i da se nadam da će ove godine biti bolja otkupna cena. Ili da se vraćam u Francusku. Ovog puta zbog gole egzistencije“, kaže.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.