Ko u Iraku predstavlja sunite?

Piše: Boško Jakšić

Pošto su godinama bili nemi posmatrač šiitske dominacije u centralnoj vlasti od koje se očekivalo da Irak spasi od dezintegracije, Amerikanci tek posle spektakularnih uspeha sunitske “Islamske države”, pokušavaju da uspostave kakav-takav balans moći između dve islamske zajednice koje razdvajaju vekovi oštrog rivalstva.

Od pada bivšeg diktatora Saddama Husseina i američke invazije 2003, Irak je postao poprište najžešćih sektaških obračuna na svim nivoima, a najbolja ilustracija je rast sunitske ekstremističke organizacije ISIS.

Irački manjinski suniti, dominantna politička sila do 2003, razočarani su, pa i besni usponom šiitskih partija koje su, uz pomoć SAD-a i Irana, dominirale političkim životom i na taj način, posredno, doprinele rastu ISIS-a.

Tek letošnjim odlaskom premijera Nourija al-Malikija koji je vladao osam godina, stvorene su pretpostavke da njegov šiitski naslednik Haidar al-Abadi otvori proces pomirenja sa sunitima koji bi sunitska plemena uključio u nacionalnu armiju sposobnu da se izbori sa ISIS-om.

Irački predsednik Fuad Massoum potvrdio je specijalnim izaslaniku UN-a za Irak da intenzivira proces nacionalnog političkog pomirenja, ali duboko nepoverenje između dve muslimanske zajednice ostaje, međutim, kao velika brana.

Delikatna pozicija Amerike

Kako izveštava Asharq al-Awsat, nacionalno pomirenje treba da ide u dva pravca: političkom – što podrazumeva konsultacije sa pripadnicima svih iračkih sekti i etnija, i pravnom – preispitivanje postojećih zakona kako bi se otklonile prepreke pomirenju, uključujući i sektašku osnovu iračkog sistema koji određuje da predsednik bude Kurd, premijer šiit, a predsednik Parlamenta sunit.

Načelnik američkog Združenog generalštaba, general Martin Dempsey, najavio je krajem oktobra da posle Kurda njegova zemlja namerava da pomogne sunitskim plemenima po iračkoj provinciji Anbar, dok je predsednik Iračkog parlamenta Salim al-Jabouri izjavio da njihovo naoružavanje pitanje dana.

Sada je i zvanično potvrđeno da Washington planira da iračkim sunitskim plemenima kupi oružje – uključujući “kalašnjikove” i ručne bacače – kako bi se suprotstavili militantima ISIS-a koji kontrolišu velike delove pretežno sunitske provincije Anbar, i tako spreči napredovanje islamista prema Bagdadu.

Plan je deo šireg, 1,6 milijardi dolara vrednog projekta, koji uključuje naoružavanje kurdskih pešmerga na severu zemlje, gde se od avgusta nalaze američki vojni eksperti, kao i obnovu iračke, pretežno šiitske armije, koja je doživela debakl kada su u junu islamisti zauzeli drugi po veličini irački grad Mosul, i po Iraku i Siriji proglasili kalifat čija je teritorija ravna površini Velike Britanije.

Marginalizacija sunita je, uz saglasnost Amerikanaca i blagoslov Teherana, stvarala njihovu militantnost.

Uvučena u sektaški sukob Bliskog istoka, američka administracija je u delikatnoj poziciji. Optužuju je da je “šiitsko vazduhoplovstvo”. Podseća se da je prošle godine Obama odbio da oštro reaguje kada je Assadov režim, tvrdilo se, prešao njegovu “crvenu liniju” koristeći hemijsko oružje u konfliktu sa pobunjenicima. Assad i vladajuća elita pripadaju šiitskoj sekti alavita, dok je Sirija većinski sunitska zemlja.

Obama je sada u trećem iračkom ratu dospeo u poziciju da ponovo ratuje protiv sunita, pa ga sumnjivci svrstavaju u isti front sa šiitskim Iranom ili Assadom, zakletim neprijateljima Saudijske Arabije, Egipta ili Turske.

Pokušavajući da promeni ovaj nezahvalni položaj, Obama bi da pridobije sunitska plemena po Iraku. Njihovim uključivanjem u tzv. nacionalnu gardu Iraka gađa dva cilja: eliminaciju ISIS-a i razbijanje utiska da je protiv sunita.

Malikijev strah od naoružavanja sunita

Nema sumnje da će to biti složenija misija nego 2006. – 2007. kada su sunitska plemena pružila odlučujuću podršku Amerikancima u razbijanju ćelija al-Kaide Iraka, embriona iz koga je kasnije stvorena Islamska država Iraka i Levanta (ISIL), odnosno ISIS – Islamska država Iraka i Šama (staro ime za Siriju).

Prošlogodišnji odbračun šiitskih milicija sa sunitima upravo u provinciji Anbar izazvao je otpor lokalnog življa otvarajući put islamistima koji sada kontrolišu značajne delove ove oblasti zapadno od Bagdada koja čini trećinu Iraka, uključujući grad Falluja i veće delove grada Ramadija. 

Ko onda danas u Iraku predstavlja sunite? Odgovora na to veoma delikatno pitanje nema. To što ga nema, direktno utiče ne samo na rat protiv ISIS-a, već otežava pokušaj uspostavljanja centralne vlasti koja bi bila u stanju da funkcionalno okupi šiite, sunite i Kurde.

Stvaranje Nacionalne garde postalo je prioritetno poslednjih dana kada se, posle kraćeg zastoja, pokazalo da je ISIS, uprkos savezničkim napadima iz vazduha, dovoljno snažan da kroz Anbar napreduju na frontu ka Bagdadu. Plan je postao deo programa Iračke vlade, a sunitski političari su ga podržali, zahtevajući da se što brže realizuje.

Suniti sve vreme veruju da će podele Iraka zasnovane na šiitskom, sunitskom ili kurdskom identitetu od sunita napraviti potisnutu manjinu

Ali, duboko sektaško nepoverenje odmah je izbilo na površinu. Šiitski političari su sumnjičavi. Sadašnji potpredsednik države, Maliki, strahuje od naoružavanja sunita, iako je upravo on početkom godine, dok je bio premijer, predlagao da se sunitska plemena stave pod oružje kako bi odbranili Mosul, drugi najveći irački grad koji je postao simbol osvajačkih uspeha ISIS-a i kolapsa iračke armije.

Mnogi sunitski lideri još se nisu oporavili od gubitka komandne moći koju su imali u vreme Saddama Husseina. Samo deo njih pokušao je da učestvuje u vlasti. Drugi su ostali vezani za bivši režim i nacionalističku i sekularnu Baas partiju. Neki su ostali bliski verskim vođama, ali sunitska priroda i tradicija nemaju verski autoritet kakav imaju šiiti. Deo je blizak naoružanim grupama koje su se borile protiv Amerikanaca.

Ožiljci Malikijive vladavine od 2006. do 2014. su duboki. Američki sukobi sa “sunitskim pobunjenicima” u “sunitskom trouglu” doprineli su sunitskom osećaju zapostavljenosti, kome je on godinama uspešno doprinosio. Marginalizacija sunita je, uz saglasnost Amerikanaca i blagoslov Teherana, stvarala njihovu militantnost. 

Propao je 2010. pokušaj da sunite predstavlja Ayad Allawi, sekularni šiitski političar. Nije uspeo ni pokušaj da sunite, u retkom međusobnom konsenzusu, kasnije predstavlja šeik Abdul Malik al-Saadi koji se nametnuo kao verski autoritet.

Sunitska plemena bez uticaja 

Malikijeva vlast je na sve načine onemogućavala sunite da odluče ko ih zastupa. Izbacivao je iz igre političare koji su mogli da predstavljaju sunitski nukleus u vlasti. Kada su se Amerikanci povukli 2011, bilo je jasno da će sunitsko-šiitski konflikt eksplodirati. Malikijeva Vlada izdala je nalog za hapšenje sunitskog potpredsednika, čime su uništene i poslednje nade sunita da će se poštovati ustavni aranžmani. Prekršio je obećanje da će desetine hiljada sunita vratiti u vojsku i službe bezbednosti. Ugledne sunite optuživao je za “podršku terorizmu” prisiljavajući ih da beže u egzil.

Nemogućnost sunitskih lidera da postignu nekakav sporazum sa bivšim premijerom glavni je faktor neočekivano uverljivih pobeda ISIS-a. Šef  iračke diplomatije Hoshiyar Zebari, Kurd, otvoreno je optuživao Malikija da je kriv za uspon militantnih islamista koji su jedini davali nadu sunitima.

Maliki je početkom godine pokušao da parira šaljući sunitskim plemenskim vođama oružje i finansijsku pomoć, sve u nadi da će oni postati jedini predstavnici sunita, ali ni plemena za koja se govori da predstavljaju sunite nemaju previše uticaja na terenu. Međusobno su podeljena. Neki plemenski lideri već su iskazali lojalnost ISIS-u, a neposlušni su brutalno masakrirani.

Odlaskom premijera Nourija al-Malikija stvorene su pretpostavke da njegov šiitski naslednik Haidar al-Abadi otvori proces pomirenja sa sunitima.

Suniti sve vreme veruju da će podele Iraka zasnovane na šiitskom, sunitskom ili kurdskom identitetu od sunita napraviti potisnutu manjinu. Zbog toga su bojkotovali izbore i odbijali da prihvate političare u Parlamentu kao svoje predstavnike.

Osetljivost sunitskog pitanja direktno je vezana za budućnost vlasti u Bagdadu, za opstanak Iraka. Ukoliko Irak bude u stanju da prevaziđe tripartitne podele i krene ka obnovi nacionalnog entiteta – što se svakim danom čini sve manje verovatnim – onda bi suniti mogli da se adaptiraju na život u takvoj državi.

Tada bi i “uništenje” Islamske države o kome govori Barack Obama bio ostvarljiviji cilj. Moralo je da prođe dosta vremena da bi stanar Bele kuće konačno razumeo da je problem ISIS-a nastao zbog loše vladavine u Bagdadu. Ima li vremena da se greške isprave? Moguće da ima, ali žrtve su velike.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Al Jazeera