Oglasi

Ko se ne raduje investiciji od milijardu eura?

Gradnja kineske fabrike guma u Zrenjaninu izaziva strah od zagađenja životne sredine, ali nikom ne smeta što će na nepunih 100 kilometara odatle i Japanci proizvoditi pneumatike.
Nepovjerenje u kinesku investiciju produbljuje nedovoljno transparentna javna rasprava o mogućem utjecaju na životnu sredinuPredsjedništvo Srbije

Srbija bi u narednih nekoliko godina sa pet proizvođača automobilskih guma mogla da postane regionalni lider u proizvodnji ove robe. Samo buduća fabrika u Zrenjaninu trebalo bi da poveća proizvodnju pneumatika za trećinu.  

Ipak, iako se čini da bi se gradnji postrojenja koje bi do 2025. godine trebalo da zaposli 1.200 ljudi, uz ulaganje od gotovo milijardu evra, obradovao svaki grad u Srbiji, deo Zrenjaninaca sa skepsom gleda na objekte koje kineska kompanija “Shandong Linglong” zida u njihovom gradu, iako bi njen završetak mogao da znači porast zaposlenosti od najmanje tri odsto u tom gradu.

Obećanja nadležnih o otvaranju novih radnih mesta i poboljšanju kvaliteta života, prate sumnje da bi cena mogla biti previsoka i da će biti plaćena pogoršanjem kvaliteta vazduha koji udišu. Uz već decenijski problem sa neispravnom vodom za piće, teško je poverovati da bi u slučaju eventualnog zagađenja vazduha, ovaj grad ostao poželjno mesto za život, bez obzira na najavljeno zapošljavanje i gradnju autoputa, koji bi trebalo da ga spoji sa Beogradom i Novim Sadom.

‘(Ne)čista posla’

Sumnje da nisu “čista posla” u vezi sa ovom investicijom podgreva i ne baš javna rasprava o studiji procene uticaja na životnu sredinu, koja je preduslov da kineska fabrika dobije dozvolu za gradnju. Naime, početkom meseca gradska uprava Zrenjanina sprečila je građane, kako je saopštio Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), da učestvuju na javnoj prezentaciji studije o proceni uticaja na životnu sredinu projekta izgradnje fabrike za proizvodnju pneumatika kineske kompanije, pozivajući se na mere Kriznog štaba za suzbijanje epidemije korona virusa, da ne može biti više od trideset učesnika.

U RERI-ju postavljaju pitanje zbog čega je gradska uprava zakazala javnu prezentaciju u vreme kada epidemiološka situacija to ne dozvoljava, imajući u vidu da se očekivalo prisustvo većeg broja građana,  jer je, navode, u prethodnom postupku procene uticaja pristiglo više od 200 primedbi. S druge strane, pitanje je i odakle toliko interesovanje, pa i negativni publicitet koji je ovako vredna investicija dobila?

“Gumarska industrija spada u red zagađivača i nalazi se na listi aktivnosti i postrojenja za koje se prema uredbi Vlade Srbije izdaje integrisana dozvola. Što znači da se radi o potencijalno većim zagađivačima životne sredine”, objašnjava za Al Jazeeru Mirko Popović, programski direktor RERI-ja.

Međutim, ovog meseca je praktično počela i realizacija druge velike investicije u gumarskoj industriji, ali nju ne prati takva fama. Japanska kompanija za proizvodnju pneumatika "Toyo tires" zvanično je postala vlasnik 63 hektara zemljišta u Inđiji, gde planira da gradi fabričke hale površine 300.000 kvadrata. Najavljeno je da će u pogone i opremu do kraja 2023. godine uložiti 364 miliona evra, te da će u prvoj fazi zaposliti 523 radnika. Iako je reč o istoj proizvodnji, za japansku fabriku još niko ne postavlja pitanje uticaja na životnu sredinu.

U drugim gradovima Srbije gdje postoje fabrike automobilskih guma nije bilo problema sa zagađenjem vazduha

Al jazeera

Dr Aleksandar Jovović, profesor na Katedri za procesnu tehniku i zaštitu životne sredine Mašinskog fakulteta u Beogradu kaže za Al Jazeeru da kompanija Linglong nije problematična sama po sebi, već da se određeni stepen nepoverenja pojavio, jer su se, smatra, neke kineske kompanije pokazale kao problematične kad je reč o uticaju na životnu sredinu. “Tu se, pre svega, misli na železaru u Smederevu i RTB Bor. I od toga je krenulo sve”.

U pomenuta dva grada, poslednjih godina građani se ponovo žale na zagađenje vazduha, što su potvrdila i merenja Agencije za zaštitu životne sredine Srbije. U Boru, gde je nekadašnji Rudarsko topioničarski basen preuzela kineska kompanija „Zijin copper“ količine sumpor dioksida u vazduhu su višestruko veće od dozvoljenih, dok je vazduh u Smederevu, čiju je železaru preuzela kineska grupacija HBIS, prepun suspendovanih čestica, što se dovodi u vezu sa većom proizvodnjom ove kompanije. Iskustva Borana i Smederevaca verovatno su uticala na pojavu nepoverenja kod dela Zrenjaninaca prema još jednoj velikoj kineskoj investiciji.

Na papiru je sve čisto

“Ovde se radi o ogromnom postrojenju za proizvodnju. Ono što je sporno u ovom postupku je što smo stigli do sedme faze projekta gradnje fabrike, a niko nije otvorio pitanje izdavanja integrisane dozvole. Nadležni organi ćute na činjenicu da su izgradnja proizvodnih pogona i miksera u kojima se vrši prerada sirovine razdvojeni, kao da se radi o dva projekta, ne o jednom. To je kao da razdvojite motor i auspuh, pa onda tvrdite da nije reč o automobilu. Očigledna je namera vlasti i investitora da nas dovedu u situaciju da sve dozvole budu izdate, fabrika izgrađena i to je to, ‘taknuto-maknuto’, više se tu ne može ništa. Otud i ta nastojanja da se javnost isključi“, smatra Mirko Popović.

Dodaje da sve što se do sad dešavalo u Zrenjaninu ukazuje na visok stepen sumnje da će to postrojenje imati značajan uticaj na životnu sredinu, koji se pokušava prikriti cepkanjem projekta na delove.

Profesor Jovović, međutim, objašnjava da je podela na faze uslovljena izdavanjem građevinskih dozvola. “Ceo posao je podeljen u faze i kada se traži dozvola za gradnju određene faze, onda se uz to prilaže i studija uticaja na životnu sredinu koja se odnosi na tu fazu. I tako za svaku narednu fazu. Siguran sam da će se, kada se bude predavao zahtev za gradnju ove faze u kojoj je mikser, odnosno postrojenje za pravljenje te smese, prikazati i uticaj celog postrojenja na životnu sredinu”.

Prema njegovim rečima, čak ni Evropska unija ne prepoznaje proizvodnju pneumatika kao velikog zagađivača prema Direktivi o industrijskim emisijama.

On navodi i da se pomenuta uredba o obaveznom izdavanju integrisane dozvole odnosi na proizvodnju sintetičke gume, što nije isto što i proizvodnja pneumatika. “Ta obaveza važi za proizvodnju gume iz osnovnih hemikalija. Ali, ono što se dešava u fabrikama automobilskih guma je mešanje te, već gotove, sintetičke gume sa drugim hemikalijama i materijalima i pravljenje finalnih proizvoda. To je već druga faza”.

Jovović dodaje i da je imao prilike da vidi projektnu dokumentaciju za fabriku guma u Zrenjaninu i da, prema onome što je u njoj, taj projekat zadovoljava najviše standarde kada je reč o merama zaštite životne sredine.

“U proizvodnim pogonima u većini fabrika za koje znam da proizvode gume, u delu gde se guma formira,  postoje haube za usisavanje i to se ispušta direktno u životnu sredinu bez prečišćavanja, jer su koncentracije veoma male. Međutim, Linglong je predvideo poseban uređaj za prečišćavanje. Biće uvedeni spaljivači otpadnih gasova, prečišćavanje sa različitim stepenima, plus filteri za čestice. Dakle, ono što je formalno projektnom dokumentacijom predviđeno, a time preneto i u studiju, daleko je više nego bile gde. A s druge strane, ulazne vrednosti u uređaje za smanjenje zagađenja su manje od graničnih, što znači da bi formalno mogli i bez tih dodataka. To je ono što stoji na papiru i u tom smislu nema problema. Uvek ostaje naravno, pitanje ko će i kako time upravljati i ko će i na koji način to kontrolisati”, objašnjava Jovović.

Kako kontrolisati velike investitore

On napominje da nije problem u kvalitetu kineske tehnologije, već “u tome da se nekom dozvoljava nešto, što pravi ozbiljne probleme u nekim sredinama i ljudi počinju da zaziru od svega toga”.

“I u slučaju ove fabrike guma problem može bii naročito ako se kontrola postrojenja prepusti lokalnoj inspekciji, jer lokalni organi retko imaju snage da se bore sa velikim investitorima i problemima. U maloj sredini je uvek teško izboriti se za životnu sredinu. Bolje bi bilo da to bude makar u pokrajinskoj nadležnosti”, naglašava Jovović i podseća da ovo nije prva fabrika guma u Srbiji, te da sa postojećim nije bilo problema do sada.

Francuski “Michelin” je pre desetak godina preuzeo pirotsku fabriku guma “Tigar”, američki “Cooper tires” sada je vlasnik kruševačkog “Trajala”, u Rumi gume već nekoliko godina pravi fabrika “Mitas” u vlasništvu švedske “Trelleborg” grupe. I ni u jednom od ovih gradova nije bilo protesta zbog zagađenja vazduha, niti se ova mesta nalaze među najzagađenijim gradovima prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine.

Na pitanje zbog čega niko ne postavlja pitanje opasnosti od mogućeg zagađenja u Inđiji, gde Japanci planiraju da grade fabriku auto guma ili u drugim gradovima gde takva postrojenja već postoje, u RERI-ju odgovaraju da nisu pratili situaciju u vezi sa budućom japanskom fabrikom. “Ne možemo sve da pratimo. Ne znamo ni o kom kapacitetu je reč. Ali pravila treba da važe za sve proizvođače u toj industriji, bez obzira odakle dolaze”.

Ipak, naglašava, da bez obzira što, kako kaže, gumarska industrija spada u zagađivače, to ne znači da u procesu proizvodnje to zagađenje ne može da se svede u prihvatljive granice.

To, međutim, zahteva vladavinu prava, a mnogi ekolozi, pa i ekonomisti, ukazuju da ona u Srbiji nije na najvišem nivou. Otuda i spekulacije da neki investitori dolaze u Srbiju upravo računajući na niže standarde u pojedinim oblastima, kao što je zaštita životne sredine, procenjujući da im to može doneti određene uštede u proizvodnji.

Međutim, u Privrednoj komori Srbije na pitanje zbog čega je Srbija toliko interesantna proizvođačima pneumatika, navode sasvim drugačije argumente.  

Srbija ‘obećana zemlja’ za proizvodnju guma

“Cena, dostupnost i kvalitet radne snage, energenata i transporta su ključni faktori konkurentnosti na strani inputa u industriji gume. Srbija ima niže (radna snaga i energenti) ili uporedive (transport) troškove ključnih inputa, što joj omogućava da bude pri samom vrhu evropske lestvice produktivnosti”, kaže za Al Jazeeru Dragan Stevanović, iz sektora udruženja za hemijsku i gumarsku industriju Privredne komore Srbije.

Prema njegovim rečima, proizvodnja pneumatika je jedan od najrazvijenijih i najakumulativnijih  industrijskih sektora u Srbiji i ima visoki razvojni potencijal, a sve privatizacije u ovoj oblasti bile su uspešne.

“Trenutno se u Srbiji proizvodi 0,9 odsto ukupne svetske proizvodnje pneumatika. Ova proizvodnja u Srbiji je koncentrisana u tri preduzeća koja su sada u vlasništvu stranih kompanija. Samo te tri firme u Pirotu, Kruševcu i Rumi zapošljavaju oko 5.000 radnika”, dodaje Stevanović.

Da je reč o industriji koja poboljšava spoljnotrgovinski bilans Srbije svedoči i podatak  da je od 2009.god., kada je Michelin postao većinski vlasnik u „Tigar Tyres“, pa do danas, izvoz pmeumatika porastao gotovo četiri puta - sa 198 miliona dolara na gotovo 800 miliona. Ako se još ima u vidu i procena koju Stevanović pominje, da će svetska tražnja za pneumaticima rasti po stopi od 4,1 odsto godišnje, jasna je potencijalna korist za Srbiju od otvaranja novih fabrika guma.

Međutim, da građani ovakve investicije ne bi dočekivali sa zebnjom od potencijalne štete, potrebno je da proces otvaranja fabrika bude znatno transparentniji nego do sada, baš kao i rezultati kontrole postojećih. Jer zagađen vazduh smanjuje vidljivost dobrih stvari koje donose strani investitori.  

Izvor: Al jazeera

 

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.