Ko (ne)može biti na braniku otadžbine

Predsednik Srbije samo jednom se izvinio što je pred javnost izneo groteskno lažni podatak, komentarišući dve pogibije na elitističkom gradilištu “Beograda na vodi”. Otkako je objavio da su američki perači prozora na svom radnom mestu praktično izloženi genocidu, jer, navodno, u SAD-u “na svakih deset sekundi pogine po jedan perač prozora”, i potom javno priznao da je taj podatak pogrešan, a preuzet je sa satiričnog internet portala (The Onion), Aleksandar Vučić nijednom više nije pristao da dovede u pitanje verodostojnost svojih izjava.

Čak i kad je očigledno da se radi o namernim obmanama, unapred smišljenim manipulacijama, neadekvatnim digresijama, hiperboličnim samohvalospevima, njegov “tim”, sa debelim dosjeima iz paklene šešeljevsko-miloševićevske legure, u upornom i bestidnom krešendu viče da je to olovno vreme (ono iz devedesetih i ovo današnje), u stvari, zlatno doba. Ko god pokuša da ospori makar najmanju pojedinost ili ukaže na nakrivljenu kockicu njihove rajske kule, biva naružen poznatim blatnjavim etiketama.

Javnost nikad nije saznala da li je neko odgovoran za smrt dvojice radnika na gradilištu “Beograda na vodi” u septembru prošle godine, niti za pogibiju drugih građevinaca širom prestonice. Nije poznato da li se u “gradu kranova” primenjuju pravila, standardi i propisi koji bi zaštitili građevince i slučajne prolaznike. Mnogo toga krije se od javnosti u vezi sa projektom “Beograd na vodi”, izvrgava se ruglu svako ko upita šta se tamo dešava, šta se ruši, ko gradi, po čijem projektu i od čijih para. Ako bismo slušali Vučića i njegovu vlast, ispalo bi da svi mi Beograđani, a posebno oni “iz kruga dvojke”, hoćemo da u taj deo grada “vratimo zmije, pacove i narkomane”.

Gašić bi opet da padne helikopter

Gotovo da se niko ni ne seća više “spasilačke akcije” pre više od tri godine, u kojoj je poginulo šest osoba i jedna beba. Eto ga danas Bratislav Gašić, tadašnji ministar odbrane, koji je, pod nemogućim vremenskim uslovima, osmislio sletanje helikoptera na civilni aerodrom u Surčinu – na mestu direktora Bezbednosno informativne agencije. I opet bi, kako je rekao, a nije porekao, naredio istu takvu akciju spasavanja bebe iz Novog Pazara. Baš istu?

Možda su zaista neke od pogibija ljudi, obrušavanje helikoptera, učestale smrti na gradilištima, sa nejasnim investitorima ili nailaženje voza na neobezbeđenom pružnom prolazu – puki nesrećni slučaj. Ali, bestidnost vladajućih nije slučajnost, već pravilo. Bez i trunke stida te “emocije koja izjeda dušu” (Karl Jung), vlast se drvljem i kamenjem obrušava na svakog ko pokaže bilo kakvu upitanost u vezi sa tragedijom, obavezno se naglašava da je prethodna “žuta vlast” lopovska, nasilnička, izdajnička… I, kao kruna svega, iz te iste vladajuće kuhinje začinjene ljutim lukom (The Onion) izvlače se samohvalisavi, a ne samo iskupljujući recepti slični onima koji su doveli do groteskne tvrdnje o milionima poginulih perača prozora u SAD-u.

Na delu je rešešeljizacija naprednjaka i miloševićevizacija socijalista, dijagnoza je kolumniste u jednom nedeljnom beogradskom listu. Ima puno očiglednih simptoma koji navode na zaključak da je srpska vlast obolela od teškog oblika remisije dvojice političara koji su, blago rečeno, žarili i palili devedesetih. Vojislav Šešelj, nekadašnji omiljeni opozicionar Slobodana Miloševića, osuđeni ratni zločinac, ne skida se sa televizijskih ekrana prorežimskih ružičastih televizija sa nacionalnom frekvencijom. Po dužini minutaže koja mu je poklonjena, Šešelj se gotovo ravnopravno može nadmetati sa predsednikom Republike. Istovremeno, zgusnula se istorija iz devedesetih, paralele su sve očiglednije, pa tako vidimo da nam i danas, kao i onda, svetlija budućnost sve dalje izmiče, uprkos njihovoj “istini” da živimo bolje i bogatije nego ikada.

Privodi  se kraju suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije (likvidiranog pre 19 godina pred kućnim pragom u centru Beograda). U istrazi oko atentata na Olivera Ivanovića, izrešetanog na vratima njegove kancelarije u severnom delu Kosovske Mitrovice pre godinu, nema pomaka. Sem onog koji nam je predočio sam predsednik Srbije. Po sopstvenim rečima, Vučić je bio “jedan od najboljih studenata u istoriji Pravnog fakulteta u Beogradu”, ali ga to ne sprečava da poligraf proglasi za relevantnu metodu utvrđivanja istine.

Poligrafska istina i ‘šta ćemo sad?’

Vučić je još u novembru proglasio Milana Radoičića nevinim. “Ne  samo da ga [Olivera Ivanovića] nije ubio, nego nije učestvovao u organizaciji, logistici, pomaganju, podstrekavanju, bilo čemu drugom i – šta ćemo sad?”, rekao je predsednik Srbije, navodeći da je Radoičić prošao poligrafsko ispitivanje. Šta ćemo sad? Ne vrede argumenti da je “poligrafsko ispitivanje operativna radnja koja nije uopšte dokaz na sudu”, da su operativne radnje policijska i tužilačka službena tajna, da njih eventualno mogu da iznose samo nadležni istražioci, a sigurno ne predstavnici izvršne vlasti.

Sa druge strane, vlast se potpuno oglušila o reči samog ubijenog Olivera Ivanovića. Neki mesec pre nego što je likvidiran, lider građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda opisao je stanje straha i haosa koje vlada severnim delom Kosovske Mitrovice i Milana Radoičića, “kontraverznog biznismena”, označio za centar te neformalne moći, koji vodi sve ključne poslove u Mitrovici. Ovu tvrdnju ponovio je nekoliko puta sam Oliver Ivanović. O istinitosti takvog iskaza posvedočili su mnogi hrabri pojedinci, među kojima su i novinari na terenu.  

Da je kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markes živ, ponovo bi mogao da napiše Hroniku najavljene smrti. Našao bi sijaset slučajeva u Latinskoj Americi, i šire, koji govore o najavljenoj tragediji. A ona se, na žalost, vrlo brzo i dogodi. Oliver Ivanović lično je najavljivao šta bi moglo da se dogodi. “U poslednjih par godina u Mitrovici smo imali preko 50 slučajeva paljenja automobila, bacanje ručnih bombi, dva nerazjašnjena ubistva… Sve se to dešava na teritoriji od dva i po kvadratna kilometra, koja je potpuno pokrivena sigurnosnim kamerama. Očigledno je da se policija boji da se ne zameri počiniocima, ili su počinioci uvezani sa bezbednosnim strukturama”, rekao je Ivanović u septembru, tri meseca pre nego što je stradao, a niko ga nije demantovao.

Od tog tragičnog dana, 16. januara 2018. godine, kada je ubijen Oliver Ivanović, dogodile su se mnoge stvari. Milan Radoičić postao je zvanični predstavnik (potpredsednik Srpske liste), a “poligraf-pravda” je ustanovljena na najvišim nivoima. “Milan Radoičić je saslušan upravo iz razloga kako bi se otklonila svaka sumnja da je učestvovao u ubistvu”, rekla je ministarka pravde Nela Kuburović. Marko Đurić, pravnik po struci, direktor Vladine Kancelarije za KiM, takođe je poligrafu dao prednost nad poslednjim izjavama ubijenog Ivanovića. “Radoičić je došao i dao iskaz pred srpskim policijskim organima, prošao je poligrafsko testitanje, na kome se utvrdilo da nije počinilac tog zločina”, rekao je Đurić.

Ko (ni)je znao za prijetnje Oliveru Ivanoviću

A predsednik Srbije otišao je korak dalje, pa je optužio vlasti Kosova da su htele da ubiju Milana Radoičića, čoveka koji nije ni intelektualac, ni književnik, ali je uvek bio na braniku, uvek branio Srbe, “čuvao našu decu…” Zasluge dotičnog su, po kazivanju predsednika Srbije, neporecive, mada postoje stvari zbog kojih “nismo srećni, ni ponosni”.

Neposredno pred svoju likvidaciju, Olivera Ivanovića je strašno zabrinjavalo da “predsednik uzima Milana Radoičića kao primer borca za opstanak srpstva na Kosovu”. Novinar BIRN-a koji je tada intervjuisao Ivanovića izjednačio je naknadno imenovanje Radoičića za potpredsednika Srpske liste sa osnivanjem Arkanove stranke Srpskog jedinstva (devedesetih), kada se njegov navodni patriotizam propagirao na sva zvona, dok su se zlodela Srpske dobrovoljačke garde zataškavala.

Pretnje koje je Oliver Ivanović dobijao pre ubistva, automobil koji mu je zapaljen, ono što je sam govorio i na šta je upozoravao, nisu u zvaničnom Beogradu dobile nikakvu težinu. Zabrinjava, pritom, što se kao argument koristi nečiji navodni patriotizam. Zar takvim kvazipatriotskim argumentima nije prekrivana i delatnost Željka Ražnatovića Arkana u Krajini i Bosni i Hercegovini.

Vratimo se lažnoj priči o masovnoj pogibiji američkih perača prozora, koja je naterala Vučića da prvi put sam sebe javno demantuje. Predsednik Srbije već sutradan se izvinio građanima zbog netačne izjave da u SAD-u svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora. Naveo je da je bio umoran, da nije razmislio o verodostojnosti tog podatka i da nije imao loše namere. Ali, drugi deo svoje izjave (da se u Srbiji, na opasnim poslovima, poput građevine, dešava proporcionalno mnogo manje nesreća) nije demantovao. Američki perači prozora su nesretno (zlo)upotrebljeni, kako bi se investitori u sprezi sa državom iskupili, a pogibija radnika na “opasnim gradilištima” prikazala kao neizbežna pojava.

‘Pad’ neće ‘doletjeti’ do Beograda

Nedugo potom, kroz predstavu Pad, premijerno izvedenu u Svilajncu, ispostavilo se da je u Srbiji za godinu dana na gradilištima izginulo 39 radnika. Reditelj predstave Kokan Mladenović ne veruje da će njegov najnoviji komad ikad biti izveden na nekoj velikoj sceni u Beogradu. Jer, Pad govori o radnicima koji stradaju kao glineni golubovi i beleže se tek ponegde kao obični brojevi. Niko nije uhapšen ili kažnjen, a nijedno gradiliše nije zatvoreno. Ljudi su, usred sprege prljavog novca, mafije i države, za ovu vlast nevažni, po viđenju autora Pada. Vrednosti padaju u sunovrat, dok kule rastu u nebesa.

Zna se ko određuje ko u ovoj zemlji može i ko ne može da bude patriota. Kada se novinari na zvaničnim konferencijama za medije raspituju za rasvetljavanje ubistva Ivanovića, ili za standarde u građevinarstvu, saobraćaju, privatizaciju… bivaju izloženi tiradi predsednika o izdajničkom ološu i stranim plaćenicima. Umesto da istraga ubistva Olivera Ivanovića bude prilika da se institucije za vladavinu prava afirmišu, ili da se nesreće na poslu iskoriste za rigoroznu primenu propisa, na delu je šešeljizacija i arkanizacija patriotizma. Svi koji ne pristaju na takvu vrstu “rodoljublja” mogu da računaju da će danas ili sutra biti etiketirani kao ološ. Što znači da su u ovoj zemlji neupotrebivi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Agencije