Ko je stvarno ‘ocinkario’ novinarku RTV Vojvodine

Piše: Božidar Andrejić

Novinarku, šeficu beogradskog dopisništva Radio-televizije Vojvodine, Svetlanu Božić Krainčanić, direktor je kaznio zbog pitanja Aleksandru Vučiću – eto nama iznebuha “špicaste”, a veoma predizborne, vesti koja se bujično raširila “hedlajnovima” u regionu. I po običaju, odmah zaslužila ekspresna reagovanja slobodarskog medijskog forumskog liderstva, izvesno “pranje ruku” kaznioca, ali i novu nasladu vlasti veoma sklone još brzopoteznijoj politizaciji i izvođenju svakakvih ciničnih marifetluka za dodatno zagađivanje klonule srpske medijske scene i utuljene javnosti.

U iole normalnijoj situaciji i vremenima moglo bi se reći da su razmere iskrsle afere (a ovde, vavek i skandala) bile takve da se u njih umešao i sâm premijer koji je doduše bio njen objekt, a videće se dalje kroz ove redove, možda i jedan baš aktivan subjekt. Ipak, u Srbiji pod Vučićevim mandatom ovakav “stepen poređenja” da je nešto važno ako zasluži pažnju prajmministra, odavno više ne važi.

On se, kakvog ga je “naša borba dala”, oglašava i povodom mnogo sitnijih događaja, a naročito afera. U mnogima učestvuje, a ako ih ne inspiriše on ih svesrdno “dosoljava”, naročito ako oceni da su mu u interesu. I naročito kad su u pitanju novinari, jer tad je uvek bar malo na snazi staro radikalsko pravilo – makar me nagrdili u medijima, fajda je neprestano biti u njima.

Kazna za ‘onda’, saopštenje za ‘sada’

Osnovni obrisi ove priče manje-više su poznati, ali pojedini njeni rukavci sagledani hladnije glave u ponečemu bi zagladili i njenu “špicastost” i brzinu u rasprostiranju, te užurbanost i površnost prvih reakcija. Istovremeno bi njeno težište prebacili sa aktuelne intrigantnosti “kazne zbog pitanja premijeru” na suštinskije probleme koji se vide iz ponašanja bezmalo svih njenih sadašnjih aktera.

Najpre, valja podsetiti, osnovni događaj zbog koga je novinarki izrečena direktorska kazna zbio se pre pola meseca, “šaljivog” prvog aprila na javnom obretenju Vučićevom povodom proglašenja njegovog političkog mentora u Hagu “slobodnim čovekom”. Tako su se lako pomešale neke činjenice “od onda” sa onima “od sada”.

Koleginici Božić Krainčanić izrečena je, kažu, po zakonu, aktima RTV i etičkom kodeksu mera smanjenja plate i suspenzije za propust “od onda”. No čitavo i jedino saopštenje direktora Srđana Mihajlovića izdato je “sada” i iz njega se dadne zaključiti da kazna za “onda” nema veze sa cenzurom, a da je glavni menadžer RTV protiv sadašnje politizacije kojoj su doprineli Vučić i druga reagovanja.

Međutim, iz Mihajlovićevog saopštenja ne vidi se ono što je “sada” saopštio u odvojenoj izjavi štampi – da je mere izrekao, uprošćeno rečeno, ne zbog samog postavljanja pitanja (Bože moj, sva su pitanja od interesa za javnost legitimna!), već što je Božić Krainčanić nekako pristala da bude “kurir” i postavila – tuđe pitanje. Dobijeno ili sugerisano od nevladine organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava koja je demonstrirala ispred mesta Vučićeve konferencije.

Uzgred, ali nimalo nevažno za aktuelno novinarstvo, a povodom događaja koji se stavljaju u vrh naslovnih strana i prve minute vesti, i o kojima se izdaju saopštenja, u polovini najnovijih vesti se ne navodi precizno ime ove nevladine organizacije. U nekim je navedeno ime jedne druge organizacije, a bilo je i vesti u kojima je od čitavog naziva tačna bila samo reč – inicijativa.

Takođe, o samom pitanju koje je u interpretacijama “od sada” svedeno na jedno, nedovoljno precizno i pomalo insinuativno, moglo bi se široko raspravljati. Ili i ne bi moralo, s obzirom da pitanje nije bilo jedno – već tri Inicijativina i jedno sublimirano, koleginičino.

Žrtva za smirivanje aždahe

Akcenat je, elem, na tuđem pitanju. I tako gledano, nezavisno od umesnosti izrečene mere, otvaraju se bar dva zaista važna problema koje ni novinarska udruženja ne razmatraju baš često: kako treba da se novinar odnosi prema takvim situacijama i recimo, mogućnosti “podmetačina”?

I drugo, do koje su mere pravilnici osnivača i izdavača ograničavajući za slobodu novinara i kako na to utiču normirane pohvale i kazne. Ako su uopšte normirane, kao što su često bile normirane u davnija vremena koja sada smatramo nazadnim i kad se znalo koliko platu uvećava pohvala, a koliko je smanjuje propust…

Nadalje, vesti “od sada” kao kaznu pominju “u duetu” suspenziju i umanjenje plate za 20 odsto. A kad se to raščačka, vidi se da je suspenzija izrečena  dok se ne donese glavna mera. Kad je ona izrečena u vidu smanjenja plate, suspenzija je prestala. To sve sugeriše da su se možda kaznioci “ujeli za meru”, odnosno – ili uvideli da preteruju, ili su od početka išli na blažu varijantu, zlu ne trebalo, kad se zna s kim se ima posla.

Baš ta činjenica mogla je da bude putokaz Srđanu Mihajloviću da uradi promišljenije i sve završi – razgovorom sa novinarkom, makar i protivno aktima i kodeksima. Jer – i to ne važi samo za ovaj slučaj – “zavaravanje ale” na suprotnoj strani sitnim žrtvama i ustupcima, praksa je pokazala, nimalo ne utiče na njeno smirivanje aždahe.

Vlast, a posebno njeno prvo oličenje, uvek će pronaći način da javno, namenski, pred licem svojih poklonika i lumpen “navijača iz ćoška” predstavi sebe u boljem svetlu, cinizmima omalovažavajući drugu stranu kad mu se ona ne sviđa. U ovom slučaju direktoru Mihajloviću koji vapi protiv njegovog politiziranja, Vučić je prekonosirao javnom opomenom da on kao “čovek mrskih Pajtića i Čanka” nipošto ne kažnjava Svetlanu!

Vučić se nada da su svi zaboravlili da je Svetlana, i onda prvog aprila, bila izložena salvama cinizma i ponižavana kao novinarka koja je donela pitanje “onih ispred zgrade, one Inicijative…” I ne treba se ovde pitati – otkud je premijer već znao “onda” da ona nosi njihova pitanja. Te vrste znanja u državnom vrhu nisu više nikakva retkost, kao ni često “plašenje mečke rešetom” da je i vrh prisluškivan.

Prvoaprilsko ‘šaljivo’ driblanje novinarke

Zato treba postaviti pitanje na koje je odgovor svakako pozitivan – nije li premijer još tog “april-il-ija” zapravo “ocinkario” novinarku?! Štagod se kasnije reklo i štagod je (pa i kazna) urađeno, i da nije – mora se čitati kao posledica tog, iako uz osmeh, nimalo šaljivog premijerskog driblanja koleginice čija pitanja “baš voli”. I kad su tuđa.

U tom kontekstu, ne vredi ni nabrajati niz sličnih slučajeva, cinično nadmoćnih obraćanja novinarima (“krvi biste mi se napili”, “Miškovićev magazin”) ili insinuiranja da dolaze iz “mrziteljskih” ili neprijateljskih redakcija “plaćenika EU”.

Važnije je postaviti pitanje – kako je i zašto tako nešto moguće”

Razlozi tome široka su tema, ali vredi bar naznačiti neke: na pojave se, kao i u ovom slučaju, deluje ad hoc i posledično, kad nastupe, a ne kad se uoče njihovi uzroci. Na primer, jača krvna veza, nego što se to golim okom vidi, sadašnjih vlasti sa sopstvenim radikalizmom ne počinje od juče, kad se Šešelj vratio, nego odranije, ali postaje tema kad se cirkuzant zlog cirkusa ponovo obretne na mitinzima.

U doba tzv. Šešeljevog zakona o informisanju iz 1998. mnoge kažnjavane redakcije su uvele bojkot vesti o radikalima-kazniteljima, ali su ga vremenom ukinule, jer je stranka  postala “nezaobilazan činilac” srpskog parlamentarizma. Da bi sada i kad to nije, postala ne samo “tabloidna” već među prvim temama novog vanrednog predizborja.

Po istom sistemu, nezavisni novinari u današnjoj situaciji ne mogu da se odluče, iako je bilo takvih inicijativa, recimo na bojkot onih konferencija za novinare na kojima nisu predviđena pitanja, jer neće imati one vesti koje će dobiti “provladini” mediji koji na bojkot ne pristaju. Valjda zbog pretnji kaznama?!

Nadalje, poželjne evropske integracije čine da medijska udruženja morajući da se prilagođavaju evropskim standardima, s jedne strane gube aktivistički naboj, birokratizuju se, postaju površna i zadovoljna borbom saopštenjima. S druge strane, u procesu osvajanja evropskih pravila često su upućena na saradnju sa državom u donošenju raznih “medijskih strategija”.

Ipak, ta se bliskost u izradi normative često pretvori u paktiranje i popustljivost čak i ispod “razumne kritičke distance” prema državi. A nekmoli što više i nema ni sistemskog ni prostog, dnevno-esnafskog otpora merama vlasti koje idu protiv javnog interesa i potrebe javnosti da zna.

Međaš u tome, moglo bi se reći ne samo figurativno, bio je onaj trenutak kad su perjanice nezavisnog novinarstva ušle u policijsku komisiju za razjašnjavanje zločina (ubistva) nad novinarima, kako bi “vadile fleke” zbog propuštenih radnji legalnih istražnih organa nimalo nesklonih namernom pravljenju zamešateljstava u sopstvenom poslu. To je (bio) model – ostalo su nijanse.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera