Kneževina Republika Srpska

Svako je, čini se, proteklih dana na srpskoj političkoj sceni mogao da izgovori svašta o prekrajanju granica, novim državnim savezima, bilo kao nagvaždanje, inicijativu ili politički projekat prirođen svom političkom subjektiću. A pritom ništa od tih izlet(anj)a nije naišlo na iole adekvatnu reakciju.

A trenutak je bio, ne baš osetljiviji no obično jer su se ti ekskursi dešavali u trenutku kad je crnogorski „crkveni zakon“ umesto božićne dobrostivosti doneo regiončiću mnogo brkanja politike, imovinskih prava i nacional(nih)ističkih pitanja identiteta do „na ivici noža“.

Moglo se na početku umesto „svako“ reći „svaka šuša“, ali se ozbiljnosti problema ništa ne bi oduzelo. Ne samo stoga što se u vrh tih političkih projekata svrstava, recimo, izjava ministra odbrane Srbije prilikom govorancije kod dodele mu ordena o ustavnosudski nepriznatom danu Republike Srpske u Banjaluci. Kad on reče da Srbi u Republici Srpskoj nemaju svoju vojsku, ali je Vojska Srbije vojska svakog Srbina gde god živeo, kao što mu je i Vučić predsednik.

Više od toga, bliska istorija je pokazala da mnoge „šuše“ koje politička i društvena javnost najpre bagateliše – „pusti ga neka lupa, beznačajan je“ – uz zakulisnu „dubinsku“ podršku umeju da porastu do vodećih faktora u zemlji. I da prežive do statusa ne samo „omiljenih opozicionara“, već da i kao takvi, katkad presudno utiču na politička kretanja. A sada, primerice, vlastima služe da se one deklarišu demokratskim iako u suštinski autoritarne do diktatorstva.

Primeri „do kojih je sada došlo“, kako im kao da je reč o višim silama tepaju okolišeći neubedljivi kritičari, zabrinjavajući su i kratkoročno i dugoročno. I, uz sve, i svojim kratkoročnim vidom doprinose dugoročnoj nedovršenosti, haotičnosti i „podesnelosti“ zemlje.

Svi Srbi pod jednu krunu

Eto, Pokret obnove Kraljevine Srbije (POKS) pozvao je 9. januara Skupštinu Republike Srpske da donese odluku o proglašenju Kneževine Srpske jer bi „tim činom bili bliži ujedinjenju svih srpskih zemalja.“ Za kneza bi bio izabran neko „iz kraljevskog doma Karađorđevića“ kao „početak procesa ponovnog stavljanja svih  srpskih prostora pod jednu krunu, što ima istorijsko utemeljenje“.

Tako bi „državne veze srpskog naroda postale neraskidive, a simboličnim proglašenjem Kneževine bili bi bliži ujedinjenju svih srpskih zemalja… kad Srbija postane kraljevina.“ Sve je to potpisao imenom Vojislav Mihailović, a „titulom“ unuk „Čiča-Draže“, potpredsednik ove – ne izbijmo to iz glave – parlamentarne stranke, čiji je jedan poslanik član poslaničke grupe Vučićeve SNS.

Istovremeno s ovom inicijativom – a posle niza ekscesnih samostalnih „dverjanskih“ iskakanja iz Saveza za Srbiju, kao što su incident sa blagom tučom u Skupštini povodom crnogorskog „konfiskovanja“ SPC, te stavova o zabrani prolaska/boravka azilanata i drugih – lider Dveri Boško Obradović uključuje se u docrtavanje granica.

Najpre je javno odao počast i zahvalnost prešjedniku Milu Đukanoviću što je konačno ujedinio Srblje i trasirao put za ponovno ujedinjenje Crne Gore i Srbije. Posle samo tri-četiri dana založio se za ukidanje Vojvodine kao pokrajine.

Podsećanja radi, ove se ideje samo nadovezuju na niz takođe „marginalizovanih“ a iz istih, ovde pomenutih krugova, kao što su ideja da se Vojvodina ubuduće zove Srpska Vojvodina. Prošlogodišnji predlog/zaključak vrha, ponovo na političkoj sceni veoma aktivne SPC, da se Kosovo i Metohija, valjda i „poseverela“ Makedonija, nadalje nazivaju „tradicionalno-identitetski“ Stara Srbija, već je zaživela u praksi. U prazničnim govorima i poslanicama najviših velikodostojnika SPC ovi su „prostori i zemlje“ tako „oslovljavani“.

Konačno, ne treba samo podsećati da množenje i taloženje ovih naoko i nevažnih, „otkačenih“ i nerealnih ideja ipak urasta u tkivo Srbije. Jer, one sa sve onom o Velikoj Srbiji,  još su deo programa velike parlamentarne stranke, Srpske radikalne. Štaviše, njena ideologija i način mišljenja nipošto nije isparila – naprotiv – iz praktičnog ponašanja, rukovodećeg personalnog te biračkog korpusa najveće partije na vlasti.

‘Autsajderi’ i jake sprege

Ovlašan pogled na „blesavu“ ideju o Kneževini Srpskoj uočiće pre svega neki polit-marketinški šokirajući geg zarad sticanja popularnosti jedne navodno preživele ideje. Ali, uzmu li se u obzir i samo nekolike činjenice o POKS-u, videće se da je šok-kratkoročnost ipak samo delić interesnih i političkih sprega sa akterima koji nipošto nisu ni politički skorojevići ni autsajderi.

Nimalo uzgred, autsajderstvo se ovih meseci pripisuje i Srpskoj desnici, a plitkost i neinteligentost njenom lideru Miši Vaciću. Ali se na bogatstvu njegove već započete kampanje uključiv i džinovske bilborde po Srbiji, reprezentativnosti poslovnih prostorija, ali pre svega po infiltraciji u organe vlasti na lokalu, jasno vidi kako gorepomenute interesne sprege funkcionišu.

Famozni POKS sa tim jednim poslanikom, a registrovan po otcepljenju od Draškovićevog SPO, vidimo nije „pušten niz vodu“ u poslednjim podelama skupštinskih mandata. Pritom, osim što je u Skupštini zastupljen predsednikom Pokreta lično, Žikom Gojkovićem, na popisu njegovog rukovodstva su osim potpredsednika Mihailovića, ne zaboravimo, bivšeg SPO-gradonačelnika Beograda, recimo i Predrag Marković, svojevremeni predsednik Skupštine sa liste pokojne G17 (kad je, ilustracije radi, „Bože pravde“ postala zvanična himna Srbije).

Ovakvi fakti, poput onog slogana o službama „jednom u Službi uvek u Službi“ ubedljivo govore – jednom u politici, uvek u politici. Sa mogućnošću povratka, sa presvlačenjem ili bez njega. Pri čemu ni uloga i pomoć baš struktura „na S“ nije bez značaja.

Tako se na srpskom makro-planu svojevremeno pojavio podatak da se u političkoj nomenklaturi koja cirkuliše na liniji vlast-opozicija-važne državne službe-javna preduzeća u poslednje tri (i po) decenije ne vrti više od 10.000 imena sa promenljivim bedževima stranaka na reverima.

Na konkretnom mikro-planu primer koji samo ilustruje sve ovo je da je POKS na nedavnim lokalnim izborima u Vrbasu imao oko osam odsto glasova i dobio tri odbornika, a bio je slično vidljiv i na onim najosporavanijim u opštini Lučani. Vacićeva Desnica, postepeno ulazi u opštinska veća na „divljim“  izborima, ali i „nabavkom“ odbornika.

Povlačenje centra udesno

U izokrenutom ogledalu, tako se vide i „izvanSzSovske“ akcije Boška Obradovića. Prilazak Savezu je podrazumevao zatomljavanje ideologija, naravno, i njegove desne, zarad jedinstvene borbe za izborne uslove. Vraćanje ideologija u igru“  planirano je kad se  bojkotom i napuštanjem svih skupština taj cilj postigne.

Ali, Dveri nisu izgubile zatečene pozicije. Za razliku od kolega „savezista“ u  pojedinim lokalnim skupštinama ima odbornike, u republičkoj poslanike – deo je pomenute nomenklature. Ideološkim istrčavanjem pred rudu dogovora unutar Saveza, posebno antiazilantsvom i „ujedinjenjem sa Crnom Gorom“ on pojačava svoje pozicije na desnom spektru. A budući da nije „šuša“, sve je jasnije da ih i stiče.

Govor o ukidanju Vojvodine brzometni je odgovor Dveri na inicijative Nenada Čanka koji osporeno mu opozicionarstvo pokušava da pred izbore na koje će izaći, nadoknadi ponovnim pojačanim „vojvođanstvom“ udruživanjem svog LSV sa još nekoliko političkih subjekata u Vojvođanski front.

To je idealna prilika da drugi povedu u boj protiv tog „autonomaštva i separatizma“ čak i kad on to nije i kad čak ima u trezvenih glasova da ovakvu „fasadnu pokrajinu“ i treba ukinuti. Jer sada služi  najviše tome da namiri mestima u organima i administraciji nezajažljive aspiracije stranaka na vlasti.

Sa stanovišta dugoročnosti procesa skretanja Srbije udesno,  primer Dveri je ilustrativan za još nešto –  one vuku na tu stranu i svoje saveznike iz SzS. Pa će Đilasova SSP koja unutar čudnog koncepta državnog kapitalizma sa nekim socijalnim elementima u nacionalnim pitanjima biti desnije od centra. Jeremićeva Narodna partija je tamo već bila, a sada na tom planu mora još dalje.

Uz pojačanu ćutljivost i unutrašnje probleme demokrata, i ako svi pomenuti bojkotuju izbore, može se desiti da  svi budu  desnije nego što su bili u početku. A ako posle izbora počne nadgornjavanje ko je zaslužniji za eventualno povećanje broja bojkot-apstinenata u odnosu na stalne neglasače, stepen opozicionih raskola meriće se i ovim – doprinosom retrogradnosti.

Sve u svemu, stalnotinjajući kazan velikosrpstva ložiće  se, kao što se i loži, sa još više strana.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera