Kineske investicije u Srbiji: Bolje izgledaju nego što donose

Potpisivanje ugovora najnovijih kineskih investicija u Srbiji je propraćeno sa velikom pažnjom i već uobičajenom dozom euforije. Ugovori se odnose na izgradnju fabrike automobilskih guma u Zrenjaninu, kao i na konačnu privatizaciju, odnosno strateško partnerstvo, sa Rudarsko-topiničarskim basenom Bor.

Po najavama, investicija u Zrenjaninu će iznositi oko milijardu dolara, dok će za investiciju u Boru Kinezi izdvojiti oko 1,5 milijardi dolara. Kinezi bi trebalo, takođe, da pokrenu proizvodnju cinka u Zrenjaninu. Mora se priznati da će rešenje problema RTB-a Bor biti veoma značajno za srpski budžet, jer će se osloboditi višedeceniskog troška koji se odnosio na održavanje ovog preduzeća u životu. Ako sve bude išlo po planu, Bor će imati situaciju nalik onoj u Smederevu.

Kada pominjmo Smederevo, vidi se da su Kinezi za samo dve godine uspeli da postave rekord u proizvodnji čelika i da skoro 90 posto prizvodnje izvezu. To dosta govori o kineskoj sposobnosti, ali i o njihovoj poslovnoj politici, koja je okrenuta ka “osvajanju” Evrope.

Novi kineski put svile

Međutim, kada se kod nas spominju strane investicije, one često zvuče mnogo bolje nego što je realno stanje. U prvom planu su uvek ukupne cifre, dok su vremenski periodi ulaganja i načini finansiranja u drugom planu. Kada se neka investicija razvuče na četiri-pet godina, to je onda druga stvar. Zatim, često se kod izgradnje infrastrukturnih objekata govori kako Kinezi ulažu u Srbiju, dok je istina da oni izvode radove uglavnom sa svojim materijalima, a da se Srbija se zadužila za tu investiciju. Tako je bilo u Beogradu sa Pupinovim mostom.

Takođe, investicija u fabriku guma u Zrenjaninu bi trebalo da bude oko milijarde dolara, što odaje utisak enormne investicije. Ali, tu bi trebalo da radi samo 1.300 radnika, a nezaposlenih u Srbiji ima oko 500.000, pa je zato ovakva pompa preterana. Treba spomenuti da je kineska firma Ziđing, koje će biti strateški partner u Boru, 2010. godine bila akter afere sa izlivanjem kiseline u reku Ting i da je zbog toga platila kaznu. Nadajmo se da popravila odnos prema prirodi.

Kineski privrednici se rukovode svojim petogodišnjim planovima (koje je nekada i “stara” Jugoslavija praktikovala), pa su tako, pored Srbije, u igri za izgradnju fabrike guma bile Poljska. Slovačka, Češka i Mađarska. Tako su oni su našli svoj interes u Srbiji, ali treba dodati da su industrijski radnici u Srbiji trenutno jeftiniji nego u Kini.

Dakle, sagledajmo kako dobre, tako i loše strane ove saradnje. Činjenica je da se Srbija, kao i druge države bivše Jugoslavije, našla na “novom kineskom putu svile”, koji se uzgred može posmatrati iz više uglova. U većini medija se za rutu ovog “novog” puta naznačava put koji u osnovi prati stari put svile. Stari pojam puta svile je podrazumevao mrežu karavanskih puteva, koja je imala za clilj povezivanje istočne Azije i Sredozemlja.

Kao dobro organizirana vojska

U današnje vreme karavanski putevi su zamenjeni sa železničkim, drumskim i pomorskim sobraćajem. Kineska kompanija iz Hong Konga je pre dve godine kupila luku u Pireju (65 posto akcija). Ova luka ima ambiciozan plan i do 2020. godine bi trebalo da postane najveća luka u Sredozemlju (sada je na trećem mestu). Ovo bi  trebalo da bude jedan od glavnih krakova koji će povezati Kinu sa Evropom. Tu bi države bivše Jugoslavije trebalo da potraže neki svoj interes.

Pored termina “novi put svile”, aktuelni su i termini “pojas i put” i “posluj u inostranstvu” (going global). Plan “going global”, koji je objavljen 1999. godine, osim tendencije da posluje u inostranstvu, ima i poseban afinitet ka rudncima širom sveta. Na ovom putu se verovatno našao i srpski Bor. Sve pomenute  termine osmišljavaju kineski rukovodioci, naglašavajući predstojeću ekspanziju kineske privrede. Mislim da ovi termini ili parole suštinski ne govore ništa novo i da oni samo daju novu energiju za već postojeću rutinu, koja je pokrenuta pre više decenija.

Takođe, ovi projekti daju neophodnu tenziju u evropskim i američkim ekonomijama, koje su u stalnom poređenju i takmičenju, kako sa Kinom, tako i sa Rusijom. Ovo se kasnije, naravno, preliva i na vojnu industriju, koja je važan segment svake jake privrede. Kineski privrednici, predvođeni jakim rukovodstvom, nastupaju prema zapadnim državama kao dobro organizovana vojska, koja unapred zna više koraka. To je sveopšti utisak.

Kreditna zaduženja su ipak u dolarima

Ali, da li je to uvek tačno tako? Kina je odavno prevazišla svoje prezasićeno tržište i sada boluje od sličnih boljki, kao i evropska ili američka ekonomija. Naime, više nije iznenađenje da se kineske mamutske kompanije toliko prošire i prezaduže da jednostavno postaju “prevelike da bi propale”. To kasnije implicira već dobro poznati scenario sa dodatnim zaduživanjem i spašavanjem ovih giganata.

Ovakav scenario smo videli  u Africi 2007. godine, kada je kineska kompanija Sicomines ušla u koncesiju rudnika bakra u Kongu. Ukratko, loše je prošla, kako zbog pada cene bakra, tako i zbog sporog razvoja rudnika u koji je uložila novac. O ovome je pisao Foreign Policy Magazin. Više nije toliko neobično da i kineske kompanije svoje megalomanske biznise dovedu do velikih finansijskih problema.

Problem dalje ostaje na kineskim bankama. Te ogromne investicije su, na kraju krajeva, ipak izražene u dolarima. To odakle se vuku kreditne linije je stvar kineskih kompanija, ali je činjenica da je kineska ekspanzija zapravo u dobroj meri i ekspanzija SAD-a, jer su investicije dolarske. Primećuje se da je svet neverovatno povezan i da je u pravom smislu reči globalno selo. Ako je za utehu, i mi smo, kao bivša Jugoslavija, slične poslove imali u afričkim državma, a krediti su bili, takođe, u dolarima. Kako se to na kraju obično završava, pokazaće vreme, ali mislim da se suština nije mnogo promenila.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera