Kakva je vajda od presvlačenja i skidanja mantije

Piše: Božidar Andrejić

Konac prve dekade jula u Beogradu je prigodno ispolitizovan, a sve u okviru „Dana nauke“ kako je nazvan niz događaja, koji, ipak, nisu svi pali u senku politike. A sve povodom 160. godišnjice rođenja Nikole Tesle.

Ali, svojevrsni, pomalo usamljenički „dani preispitivanja srpske nauke“ započeli su barem dve nedelje pre i sami od sebe su se povezali sa julskim naučnim svečarenjem. A reč je o oštrom istupu profesora Saobraćajnog fakulteta i člana Srpske akademije nauka dr. Dušana Teodorovića, koji se iz pozicije predsednika Odbora SANU za visoko obrazovanje oštro usprotivio izboru ex poglavara Islamske zajednice u Srbiji Muamera Zukorlića za predsednika Odbora za obrazovanje Skupštine Srbije. Da bi pred samo dovršavanje ovih redova objavio da nije nesklon ni kandidaturi za predsednika Srbije.

„Naučni“ doprinos politizaciji, sve kao bežeći od nje, dao je na „teslindan“ 11. jula, i master menadžmenta sa osumnjičenom diplomom Tomislav Nikolić, iznad svega na funkciji predsednika države. On je uspeo, prigodom otkrivanja (još jednog) spomenika Tesli – ne bismo citirali, već po sećanju izvukli akcente – da  kaže da je naučnikovo delo doseglo mitske razmere i da je uspeo da ukroti vodopade, kao da je ona hidrocentrala zaustavila „pad Nijagare“. (Ne manje važno je i da je spomenik otkriven ispred Hrama Svetog Save u koji Grad i SPC ne odustaju da prenesu Teslinu urnu, zbog čega je istog dana policija sprečila dolazak građana pod parolom „Odbranimo Teslu“…. od resahranjivanja u Hramu.)

‘Packa Hrvatskoj’

Ali, posebno lukavo mesto u govoranciji bilo je ono o nacionalnom i teritorijalnom poreklu naučnika.

Prezident Srbije je, naravski, podvukao njegovo srpsko poreklo i američko državljanstvo i „građanstvo“. A čuvenu sintagmu samog Tesle o ponosu na svoje srpsko poreklo i hrvatsku domovinu je ulukavio ukazavši na njega kao „građanina sveta“  i budućnosti, bez ikakve veze sa nekom novostvorenom državom koja ga „svojata“.

Ova nova „packa“ Hrvatskoj svakako ne doprinosi trendovima pomirenja, ali je ona i prilika da se istakne nešto drugo što možda bolje govori o komplikovanosti odnosa među neumrlim Krležinim Blitvama i Blatvijama.

Teslina hiljadama puta ponavljana opaska o poreklu i domovini proizvoljno se u srpsko-hrvatskim odnosima i njihovoj politizaciji nekad po potrebi uzimala za temelj mosta dobrih odnosa, a nekad kao nijansiranje „crva sumnje u jabuci razdora“. 

Malo, međutim, ko uviđa da ta poruka ponajviše aludira na južnoslovenstvo, da ne kažemo jugoslovenstvo i priziva ga. Jer, nije Tesla nacionalno poreklo isparalelisao sa austrougarskim državljanstvom, već baš sa hrvatskim domovinstvom.

Za ovakve pak poglede, potrebno je mnogo više širine od uobičajene etničke i sitnopolitičke uskogrudosti koju ispoljavaju naše politike, pa videćemo, i nauke.

Poniženje za nauku i prosvjetu

Upravo protiv tako nečeg pobunio se akademik Teodorović, autor brojnih radova u prestižnim međunarodnim časopisima, jedan od najcitiranijih srpskih naučnika u svetu i višegodišnji  profesor na Virdžinija Teh univerzitetu na kome je profesor emeritus.

Vest je potkraj juna glasila: Teodorović je u debati “Može li Srbija bez nauke?”, koju su organizovale fondacije Centar za demokratiju i Fridrih Ebert izjavio da je premijer Aleksandar Vučić stavio do znanja koliko mu je stalo do nauke i obrazovanja time što je “jeftinim političkim dogovorom” bivši verski vođa imenovan za predsednika skupštinskog Odbora za obrazovanje i nauku.

Tako nešto je, dodao je akademik, možda, moguće još samo u nepriznatoj Islamskoj državi. “Situacija je tragična i ovim su poniženi i nauka i prosveta”, rekao je Teodorović i predočio da je Srbija zemlja u kojoj je problematična diploma šefa države, dok je gradonačelnik Beograda plagijator.

Muamer Zukorlić, već izabrani predsednik pomenutog Odbora, ovaj je nastup odmah ocenio “tendencioznim, površnim i punim predrasuda”, ali „umećući“ u sve i etničku komponentu.

“Kada u nekoj izjavi imate toliko teških riječi i gorčine, onda ona sama sebe poništava. Ne čudi me što oko mog izbora ima disonantnih tonova, za razliku od izbora u bilo kom drugom odboru, jer to znači da taj postupak nešto vredi. Tamo gdje nema reakcija znači da je stvar beznačajna. Ja sam razumio da je moj izbor … veoma važan, usmjeren ka sazrevanju našeg društva i otvaranja države prema svim svojim građanima, bez obzira na etničke i druge razlike”, rekao je Zukorlić za list Danas istog dana kada je objavljen i Teodorovićav stav.

Junak sedmice

Razumljivo je što je profesor Teodorović posle ove izjave postao junak, ne dana, već nedelja. I pozitivan i negativan. Dao je brojne intervjue, izazvao polemike kojima je bio samo povod, brojne komentare na društvenim mrežama, ali i napade bestidnih tabloida da ukratko – „javnim nastupima želi da sebi pribavi  jeftini publicitet“.

Istovremeno, ne odustajući od svojih stavova, pokrenuo je peticiju za smenu Zukorlića sa manje-više istim tezama kao na inicijalnoj tribini. Nju je potpisalo hiljadu i pet stotina uglednih ličnosti i profesora, bar do trenuutka kada je  peticija na neko vreme doživela sajber-blokadu, a profesor dobio poziv prekršajnog sudije zbog  prekoračenja brzine, ali i pretnju privođenjem jer se „nije odazvao na poziv“. Sredinom juna potpisa je već bilo 11.000.

Tri teme dominiraju njegovim nastupima: sprega politike i kvazinauke i kvazi fakulteta, loše naučno, ali i moralno stanje na univerzitetima u Srbiji i jak otpor poplavi privatnih visokoškolskih ustanova  koje perpetuiraju „doktoromaniju“ koja opet vodi povećanju broja fakulteta na kojima  se zapošljavaju i predaju neznalice proizvodeći još veće neznalice.

Kao bivši član Akreditacione komisije, Teodorović se ne požalio, već analizirao činjenicu da je komisija nizu „brzopoteznih“ fakulteta uskratila dozvole, ali su ta rešenja na stepenicama do ministarstva poništavana.

Bio je u svojim izjavama i konkretan, naročito prema onima koji su bili u prvim redovima „Tesline proslave“ – doktorat Siniše Malog je, kaže, „strašan plagijat, prepisivao je čak i sa Wikipedije“. I ne samo njegov. I ministra Stefanovića i Aleksandra Šapića… Jedan od najdirektnijih dodatnih , „nedogmatskih“ razloga  za Zukorlićevu smenu jeste u sledećem: „Transparentan interes Muamera Zukorlića je da isključivo zbog profita, posle osam godina, dobije akreditaciju univerziteta, makar na silu. Zato svim snagama moramo da se suprotstavimo neprincipijelnim političkim trgovinama kao što je ova, u kojoj će Zukorlić da akredituje svoj ’univerzitet’, a Vučić će za to da dobije njegovih 50.000 glasova“.

‘Ukradena zemlja’

Javnim nastupima Teodorovića, dominira ocenjivanje situacije na univerzitetima i poređenje žalosnog stanja sa svetskim sistemima obrazovanja. Ali tu je i jedna od eksplicitnijih izjava o politici i društvu, zbog koje mediji podozrevaju da se policija „prisetila“ njegovog „prekoračenja brzine“ za 15 kilometara na sat.

“Ova zemlja je ukradena od građana Srbije, njom vladaju ljudi koji nisu dovoljno kompetentni, nisu dovoljno pošteni i koje predvodi Aleksandar Vučić. Moramo da pokušamo da se izborimo da vratimo našu zemlju pristojnim, poštenim i vrednim ljudima, to je ono u šta verujem“, rekao je u jednom intervjuu implicite naslućujući  i opasnost – kakvo će to društvo nastati iz dominacije neznalica, nekompetentnih i koruptivnih.

„Ako neko traži diplomiranog ekonomistu, privatne kompanije vole da uzmu kandidata sa Ekonomskog fakulteta iz Beograda, a državna uprava, razna ministarstva, preko svojih partijsko-rođačkih i ostalih veza zapošljavaju one sa diplomom privatnih fakulteta. Apsurdna situacija je u tome da se kadar privatnih fakulteta zapošljava u državnoj upravi, a pošto to nije nikakav kadar, onda će i državna uprava da bude takva kakva će da bude. Radi se o ljudima koji su bili loši đaci“, rekao je u drugom intervjuu.

Posle svega, bez obzira na veliku „gužvu“ u javnosti i veliki broj potpisa ispod „antizukorlićevske“ peticije, najpre se sticao utisak da profesor Teodorović deluje pomalo usamljeno usred ućutale srpske elite. Nešto poput onih „zviždača“ koji ukazuju na kriminal a ostanu bez posla i bez – zaštite.

Međutim, u poslednjem oglašavanju pred sam završetak ovog teksta  Teodorović obelodanjuje da „profesori traže da se kandidujem za predsednika Srbije“, a sam kaže da nije nesklon toj ideji.

Istovremeno pojačao je retoriku prema Vučiću i nekompetentnoj vladi od koje bi „stotinu boljih moglo da se izabere iz redova potpisnika njegove peticije“, a kao rešenje vidi da se odmah ponovo raspišu izbori, a premijer bez dana staža van politike, pređe u advokate.

Smisao presvlačenja

Pojasnilo se istovremeno i ono što je od početka stajalo iza Teodorovićeve inicijative – najširi društveni smisao svakovrsnih presvlačenja. Bilo da je bačeno odelo, bedž, mantija, ideologija ili – odgovornost. Cena toga za društvo je ogromna, a vajda takođe, ali za pojedince, proističe iz akademikovih stavova.

Da su presvlačenja drugo ime za neodgovornost vidi se iz licemerja na koje ukazuje –  kada je „taj  čovek u roku od šest-sedam godina govorio istinu“, kad je skidao table sa imenom Bulevar Zorana Đinđića ili sada kad je inicijator podizanja spomenika Đinđiću? Kad se zalagao za granice Karlobag-Karlovac –Virovitica ili sad kad je protiv toga?

Ova i ovakva pitanja koja je akademik Teodorović otvorio, tiču se svih građana i kolikogod banalno bilo – budućnosti zemlje. Iz koje će, kako i sam kaže, pametni bežati, kao što beže.

A „otvaranje fronta“ prema Zukorliću (i Vučiću)  samo je „nužno zlo“ koje se nameće svojom sveprisutnošću i nezaobilaznošću. Formula „50.000 glasova za legalizovanje klimavog univerziteta“ samo je paradigma sistemske greške koju ne oličava samo ovaj „dvojac“ i koja se ne ispoljava samo u prosveti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera