Oglasi

Kako su ubice djece postali heroji

Šta je veći zločin – ubistvo jednog ili 1.601 djeteta i da li je genocid manji zločin od ubistva, pitanja su koja ostaju nakon usvajanja nove kaznene politike u Srbiji.
Ključni aksiom srpske genocidne matematike glasi: onaj ko ubije dijete je monstrum, a onaj ko ubije 1.601 dijete tokom opsade Sarajeva je herojEPA - Arhiva

U januaru ove godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je pooštravanje kaznene politike i uvođenje doživotne kazne za najteža krivična dela. Nije posao predsednika da određuje kaznenu politiku države, nema tog člana u Zakonu o predsedniku, ali Vučiću nije teško da se pozabavi i problemima za koje nije nadležan, radije će i zakon da prekrši nego da dozvoli da Srbija bude neuređena zemlja.

Rečeno – učinjeno! Kud Vučić okom, narodni poslanici skokom.

Od predsednikove najave prošlo je tek četiri meseca i kusur, a Narodna skupština je usvojila izmene Krivičnog zakona, u skladu sa Vučićevim zamislima i uputstvima. Izmene stupaju na snagu 1. decembra i donose nekoliko bitnih novina. Prva je ukidanje dosadašnje kazne od 30 do 40 godina zatvora za najteža krivična dela, umesto koje se uvodi doživotna robija. Druga novina je ukidanje mogućnosti uslovnog otpusta za neka krivična dela, to se pre svega odnosi na kriminalce koji izvrše teško ubistvo, na ubice i silovatelje dece, nemoćnih osoba i trudnica.

Oštra kaznena politika

Za razliku od navedenih zločinaca, izvršitelji nekih krivičnih dela koji budu osuđeni na doživotni zatvor imaju mogućnost da zatraže uslovno oslobađanje nakon odsluženih 27 godina u robijašnici. Tu će spadati, između ostalih, oni koji budu osuđeni za genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika, ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, upotrebu nedozvoljenih sredstava borbe, protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja i agresivni rat.

Takođe, izmenama zakona pooštrene su kazne za one koji ponovo počine neko krivično delo. Ukratko, predsednik i naprednjaci se ponašaju kao da su drakonske mere najefikasnija mera za suzbijanje kriminala, mada praksa govori drugačije.

Oko izmena Krivičnog zakona podigla se prašina, pre svega zato što nije bilo nikakve javne rasprave i što sudije, pravnici i ostali eksperti iz oblasti prava nisu bili uopšte konsultovani. Retke pojedince koji su izneli kritičke primedbe na račun nove kaznene politike, poput sudije Apelacionog suda Miodraga Majića, naprednjaci su prikovali na stub srama.

Ko god se usudio da posumnja u delotvornost oštrijih mera kažnjavanja, proglašen je za monstruma, pristalicu ubistva i zaštitnika decoubica. Dakle, sve se odvija u skladu s naprednjačkim shvatanjem kulture dijaloga koji se vodi tako što vladajuća stranka drži monolog, a oponentima se usta zapuše medijskom satanizacijom.

Populistička mjera

Glavni argumenti struke su da je nečovečno kažnjavanje protivno Ustavu Srbije i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, kao i da oštra kaznena politika ne ispunjava svoju navodnu svrhu, jer ne smanjuje stopu kriminaliteta. Nikola Kovačević iz Beogradskog centra za ljudska prava naveo je primer Holandije koja je 1970-ih godina pooštrila kazne kako bi suzbila kriminal, ali se posle 20 godina ispostavilo da je pokušaj propao.

Potom su primenili obrnut pristup, uvođenjem alternativnih kaznenih mera, nastojanjem da se počinilac vrati u zajednicu, što je u roku od deset godina rezultiralo smanjenjem kriminala za 30 posto i upola manjim brojem zatvorenika, tako da su počeli zatvorske kapacitete da izdaju na korišćenje Belgiji. Slična iskustva imaju i skandinavske zemlje, a kako to izgleda u Norveškoj upečatljivo je pokazao Michael Moore u dokumentarnom filmu Where to Invade Next.

Da je Vučiću i njegovim poslušnicima zaista stalo do borbe protiv kriminala, uređenja zemlje i bezbednijeg života građana Srbije, oni bi se rukovodili ovakvim iskustvima. Međutim, njima je stalo samo do populističkih mera, a tu se uvođenje doživotnog zatvora pokazalo kao pun pogodak, jer će većina ljudi s odobravanjem dočekati zakon po kojem će ubice dece skončati u ćeliji, bez mogućnosti da ikad budu ponovo na slobodi.

Prirodno je da čoveka obuzmu zgražavanje i bes kad u medijima vidi da je ubijeno dete, kao što je prirodno i da ubicu smatra monstrumom i ljudskim izrodom, i da poželi da takav odljud ostatak života provede iza rešetaka, ako ne i nešto drastičnije. Zato je i incijativa Fondacije "Tijana Jurić" da se uvedu doživotne kazne, bez mogućnosti uslovnog otpusta, za najteže oblike teških krivičnih dela koja su za posledicu imala smrt deteta, maloletnika ili trudne žene – imala ogromnu podršku od skoro 160.000 potpisa građana.

Kad monstrum postane heroj

I tu dolazimo do ključnog paradoksa nove kaznene politike koji je nekako ostao neprimećen. A paradoks je u tome što su, prema novim kaznenim merama, genocid i ratni zločini definisani kao lakša krivična dela u odnosu na pojedinačna ubistva. Ukoliko neko bude osuđen na doživotnu robiju za genocid ili zločine protiv čovečnosti, imaće pravo da zatraži uslovni otpust i da se nađe na slobodi. Onaj ko izvrši teško ubistvo, nema mogućnost da zatraži uslovno oslobađanje. Prema novom zakonu, manji je zločin pobiti 8.732 ljudi u Srebrenici, nego ubiti jednog čoveka. Naravno da se žrtve ne mogu meriti, ljudi nisu brojevi, normalnom čoveku je nepojmljiva i neprihvatljiva nasilna smrt jednog ljudskog bića, ali zakon nam poručuje upravo ovakve stvari.

Strašno je, jezivo, normalnom ljudskom umu neshvatljivo ubistvo jednog deteta, niti je moguće pojmiti patnju roditelja koji su doživeli takvu tragediju. Takav čovek zaista zaslužuje najtežu kaznu, neka doživotno trune u zatvoru. Ali, šta onda reći za one koji su pobili na stotine i hiljade dece? Kako njih kazniti? Njima bi bilo malo i deset doživotnih robija.

I tu dolazimo do drugog, znatno mučnijeg dela paradoksa. Monstrum, krvnik, zver, krvolok – to su najčešći izrazi za čudovišne decoubice po našim medijima, pogotovo tabloidima. Ali, u istim tim medijima onaj ko je zaslužan za smrt stotina i hiljada nevinih žena, staraca i dece – nikada, ali baš nikada ne biva imenovan kao monstrum, krvnik, zver ili krvolok. Za takve ljude rezervisano je jedno sasvim drugo ime – heroj. I ne misle tako samo medijski poslenici.

Pripadnici vladajuće većine koji su i doneli nove zakonske mere, koji su danima grmeli protiv ubica – Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Nebojšu Pavkovića, Veselina Šljivančanina i desetine sličnih zlikovaca ne smatraju monstrumima, već srpskim junacima. A i dobar deo opozicije, ovaj koji zanosi udesno, potpuno se slaže sa njima. Tako misle i crkveni velikodostojnici, od patrijarha pa nadalje, kao i ogroman deo intelektualne elite, a našlo bi se i koje milionče građana koje se klanja ikonama svetog Ratka Krvotočivog i svetog Radovana Ubilačkog. Tako dolazimo do ključnog aksioma srpske genocidne matematike: onaj ko ubije dete je monstrum, a onaj ko ubije 1.601 dete tokom opsade Sarajeva je – heroj.

Snajperista iznad Sarajeva

U knjizi Sarajevo za početnike, u poglavlju "Pada prvi snijeg", Ozren Kebo opisuje jedan decembarski dan pod opsadom:

Ulicom prolazi čovjek sa kariolom i djetetom. Disharmoničan par, čovjek i to njegovo dijete. On je obučen bez ikakvog stila: gumene čizme, radničke pantalone, jakna iz civilne zaštite. Rasparene rukavice. Dijete ima najviše tri godine i u ovom prizoru ono je antipod čovjeku: žive, komplementarne boje skafandera i kapa s velikom pufnom na vrhu. Mali je živ, nasmijan, ulica zvoni od njegovog smijeha. Na kraju uspijeva ubijediti oca i penje se na kariolu. Ciči od radosti dok ga čovjek gura. Sa prozora zgrade ispred koje prolaze, gledaju ih dvije djevojčice. Smiju se dječaku, ali njihov smijeh je tužan. Sve bi dale da su i one napolju.

Ovom prizoru, da bi u potpunosti bio sarajevski, nedostaje samo jedan detalj. Poslije svega, sjećaćemo se samo takvih stvari. Nedostaje mu snajperista; on će se pojaviti kroz minut i po, kad otac i sin izbiju na raskrsnicu, i bez ikakvih emocija povući obarač.

Pogodak je dječaka izbacio iz kariole i razmrskao mu glavu. Otac je od šoka zanijemio. Ljudi su se razbježali, ali to je samo prva reakcija. Neće proći ni pola minute, a oni će se svi vratiti. Jedan je taksista pokupio malog i, sumanuto vozeći, nestao prema Koševu. Najzloslutniji sarajevski prizor – golf koji sirenom krči put do bolnice. Ljudi su prišli ocu. Njemu više niko ne može pomoći. Gleda preda se i ništa ne čuje, niti ikog vidi. Za koji minut, od cijelog prizora ostaće samo prevrnuta kariola i krv pokraj nje.

Ratni zločinci na slobodi

Po svim moralnim, pravnim, ljudskim, kakvim god merilima – ovaj snajperista je monstrum, krvolok i zver. Ali, onda na scenu stupaju dežurni ideolozi zločina, žreci nacionalizma, opravdavači nacionalne sramote koji su stvorili dominantni nacionalistički pogled na svet, i snajperista se, bizarnom mentalnom alhemijom, volšebno preobražava u heroja, branitelja srpstva, čoveka koji se borio da odbrani nacionalne interese. Baš kao i njegovi komandanti koji su mu naredili da puca u decu.

Ne znam ko je taj čovek, ali znam da je na slobodi i da nije kažnjen za svoje zločine. I znam da nije jedini, ovakvih je bilo mnogo. Jer niko od neposrednih izvršilaca zločina nad Sarajlijama nije procesuiran. Kad je već Vučiću toliko stalo da kažnjava decoubice, mogao bi da izvrši pritisak na svog odanog prijatelja Milorada Dodika da ovakve ljude privede pravdi.

A nije da nema posla i po Srbiji. U masovnoj grobnici u Batajnici pronađena su i dečja tela. Ubice te dece slobodno se šetaju među nama, a niko ih ne goni. Po proceni Sandre Orlović iz Fonda za humanitarno pravo od pre koju godinu, u Srbiji se oko 6.000 ratnih zločinaca nalazi na slobodi.

One koji su osuđeni u Hagu po komandnoj odgovornosti za zločine na Kosovu, uključujući i ubistva dece i trudnica, Vučić, Vulin, Dačić i ostali Martinovići proglasili su herojima, drže ih po glavnim odborima stranaka, konsultuju ih oko kosovskog pitanja, zovu ih na tribine, daju im mesta predavača na akademijama. A za one koji su još po evropskim kaznionama traže skraćenje kazne, služenje robije u Srbiji, plaćaju im lekarske tretmane, zbrinjavaju im porodice.

Zar je zločin braniti srpski narod?

Naravno, niko od nadležnih organa u Srbiji ne planira da istraži ratne zločine i da počinioce privede pravdi. A ni građani ne strahuju od srpskih heroja koji su decu trpali u hladnjače, znaju građani da ovakvi primerci neljudske vrste ubijaju samo pod okriljem države, onda kad veruju da za svoje zločine neće odgovarati. Mada, u kontekstu cele priče, treba podsetiti da je Goran Janković koji je nedavno u Novom Sadu ubio suprugu, tasta i taštu voleo da nosi majicu sa slikom Ratka Mladića i natpisom "Zar je zločin braniti srpski narod"

Kad se sve sabere, ispada da mirnodopske ukoljice i silovatelji jednostavno nemaju sreće. Da su svoje zločine izvršili tokom rata, pogotovo nad nesrpskim civilima, njihova nepočinstva bila bi smatrana patriotskim delima, a njih bi slavili kao srpske heroje. Šanse da dospeju pred sud bile bi minimalne, a sve i kad bi se to dogodilo, sve i kad bi bili osuđeni na najtežu kaznu, imali bi pravo – u skladu sa izmenama Krivičnog zakona - da zatraže uslovno oslobađanje. Ovako, za mirnodopske zločince nema milosti: umesto da budu proglašeni za heroje, postali su ono što uistinu jesu - monstrumi. Ne može se svako deteubistvo i silovanje podvoditi pod borbu za nacionalne interese, jer se nacionalistička ideologija i zasniva na dvostrukim aršinima i nedoslednosti.   

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.