Kako je Nova godina ‘zaobišla’ Srbiju

Kao i u ostatku sveta, i u Srbiji je proslavljena Nova godina, 2019. po redu od Hristovog rođenja. Žitelji Srbije slavili su burno, uz obilje hrane i pića, bleštave vatromete, okićene jelke, okićene gradove, nastupe muzičkih zvezda po gradskim trgovima, u bučnom veselju, kako se već svuda u svetu Nova godina slavi.

Potom je usledila repriza, za svaki slučaj, ako Nova godina nije stigla 1. januara, po zimskom redu vožnje, sigurno će stići 2. januara, kod nas ionako sve kasni, utamanjeni su ostaci ruske salate i preostale sarme, popilo se šta je preteklo i otišlo se na blaženi počinak. Kad su se slavljenici probudili 2. januara, čim je prošao prvi mamurluk, zahvatilo ih je čudno osećanje, kao da nešto nije u redu, koje ih je držalo i narednih dana.

Zlatno doba na pomolu

Bacanje ovlašnog pogleda na vesti samo je dodatno učvrstilo ovo neobično osećanje. Većina medija koja se nalazi pod kontrolom velikog vođe izveštava kako živimo u najboljem od svih svetova, plate rastu, penzije ih prate u stopu, nezaposlenost pada, dinar je sve jači, Srbija je na dobrom putu, a zlatno doba samo što nije počelo. Sve je zvučalo nekako poznato i već viđeno.

Tu idiličnu sliku malo je pokvario kolaps u saobraćaju, nastao zbog snega, koji je mučki pao baš 3. januara, iznenada i bez najave, a službe za čišćenje snega su bile tradicionalno iznenađene snegom usred zime, pa ulice nisu raščišćene, gradski prevoz u Beogradu satima nije funkcionisao, Beograđani su pešačili do posla, probijali se kroz zavejane trotoare, prolazeći pored autobusa zaglavljenih u snegu i ledu.

Srećom, već sutradan je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić slavodobitno saopštio da nikakvog kolapsa nije bilo te da građani ne treba da budu naivni i da veruju fotografijama na društvenim mrežama, kad je mnogo poleznije da veruju njegovim rečima. I Vesićev potemkinovski solilokvij zvučao je nekako poznato, izgleda da je Srbija zaista na pragu zlatnog doba, ali zlatnog doba Miloševićeve i JUL-ovske propagande. A onda su usledile i druge vesti, koje su u građanima učvrstile onaj osećaj da nešto ne štima.

Prepoznavanje u karikaturi

Vesić se nije obrušio samo na podle fotografije koje falsifikuju impresivnu srpsku stvarnost, već se dan ranije svom silinom okomio i na karikature. Konkretno, na karikaturu Dušana Petričića objavljenu u novom broju NIN-a, na kojoj su predstavljeni Vesić i Aleksandar Vučić kako detetu u ruiniranoj bolesničkoj sobi pokazuju kroz prozor blještavu novogodišnju rasvetu, ponos i diku naprednog i naprednjačkog Beograda. Vesićevom pohodu na karikaturu kao žanr pridružio se i ministar odbrane (u nedostatku napada) Aleksandar Vulin, koji je zapenio da karikaturista zbog mržnje prema predsedniku blati celu Srbiju.

Obračun političkih moćnika sa karikaturom? Zvuči kao lepa tema za nekog karikaturistu. I podseća na Miloševićevo doba, pogotovo na njegovu poslednju fazu. Potom su usledile i druge uznemirujuće vesti. Račun Vulinovog Ministarstva odbrane našao se u minusu, za to vreme ministar vojni traži od predsednika da preispita politiku evropskih integracija kako bi od dotične odustao, profesor Ljubomir Madžar izneo je podatke koji kažu da je srpska privreda najsporije rastuća u Evropi, da je Srbija u vrhu korumpiranih država u svetu te da se po nivou dohotka po stanovniku nalazi na jednom od poslednjih mesta u Evropi, što je jako iznerviralo premijerku Anu Brnabić, jer je ekstremno neotporna na činjenice.

‘Šačica demonstranata’

U subotu je održan još jedan građanski protest “Stop krvavim košuljama”, pokrenut zbog toga što je lideru Levice Srbije Borku Stefanoviću glava razbijena metalnom štanglom. Zvanični cilj protesta nije odlazak sa vlasti čoveka koji je svu vlast i moć koncentrisao u svojim rukama, ali bi bilo lepo da se i to uskoro dogodi, ako je ikako moguće – što pre. Ministar policije Nebojša Stefanović i predsednik države su se, povodom protesta, bacili na egzaktnu matematiku, pa prebrojavaju demonstrante, sabiraju i množe, jednog pišu, dva pamte – pa ih zaborave, na kraju uvek ispadne da je na protestima bilo nekoliko puta manje ljudi nego što ih je bilo u stvarnosti. Što bi rekli Miloševićevi mediji onomad – “šačica demonstranata”.

Kad se sve sabere, onaj osećaj nelagode koji se našim građanima smestio negde u dnu stomaka, odakle podmuklo rovari i poručuje da nešto nije u redu – sasvim je opravdan. Jer, sudeći po svemu navedenom, Nova 2019. godina uopšte nije stigla u Srbiju. Pre će biti da je prijehala 2000, ili možda 2008, ako već nije 2012, mnogo je kandidata, teško je reći u kojoj se tačno godini Srbija trenutno nalazi. Možda je čak i početak 1991, ko zna? Što reče bezazleni Bajaga, kog su u međuvremenu ustaše proglasile četnikom: “Godine prolaze, mi stojimo”. Izgleda da u Srbiji ništa nije tako staro kao Nova godina.

Kako se trenutno zove Milošević?

U Srbiji vreme kao da je stalo, a ponavljanje istih situacija postalo je pravilo. Ponovo su na dnevnom redu građanski protesti, pobuna protiv osionog vladara i pokušaji da se on nekako smeni, baš kao 2000. godine. Ili 2008. godine, kad je trebalo poslati Vojislava Koštunicu u ropotarnicu istorije. Ista matrica se neprestano ponavlja, samo se akteri menjaju, pa se Slobodan Milošević danas zove Aleksandar Vučić, juče se zvao Boris Tadić, a prekjuče Vojislav Koštunica.

Što je najgore, nema izgleda da će se i u budućnosti nešto promeniti, sutra će se pomenuti gospodin zvati Vuk Jeremić ili Boško Obradović. Evo, već decenijama ponavlja se ista priča: dovedemo autoritarca na vlast, trpimo ga neko vreme, pa se onda bunimo protiv njega, nekako ga skinemo, a onda dođe novi od iste fele, pa sve Jovo nanovo. Za sve to vreme, čitave tri decenije i kusur, od slavne Antibirokratske revolucije do naših mračnih dana – popularnost u širokim narodnim masama uživali su isključivo političari sa autoritarnim i demagoškim sklonostima.

Milošević je bio slavljen i obožavan kao mesija, izbavitelj naroda, novi Karađorđe, njegove portrete građani su kačili na sva moguća i nemoguća mesta, pevali su mu ode i panegirike, imao je status polubožanstva; Koštunica je, nakon pobede nad Miloševićem, jedno vreme uživao neverovatnu popularnost u narodu, dostizao je rejting od 70 do 84 posto građana koji su u njega imali najviše poverenja; Tadić nije dosegao te vrtoglave visine, ali im se opasno približavao; prema najsvežijim istraživanjima Politike i Faktora Plus, “Vučić je popularniji od svih ostalih političara zajedno i 57 posto ispitanika ga je ocenilo kao političara koji je ostavio najpozitivniji utisak u 2018. godini”.

Mržnja prema reformatorima

Tako se u Srbiji doživljava politički pluralizam – kao pravo da izaberemo jednog predvodnika, kojem ćemo pokloniti poverenje, sve dok ne shvatimo da je to poverenje prokockao, pa ćemo onda starog vođu zameniti novim, dok nas i on ne razočara, što nas neće nimalo pokolebati u nameri da poverujemo trećem, i tako redom, do beskonačnosti. Ili do konačne propasti.

Nije ovde reč ni o kakvom usudu, istorijskoj neminovnosti, karakteru koji postaje sudbina, nema tu nikakve nužnosti, ovakav razvoj događaja nije bio jedini moguć, već je to rezultat odluka koje su građani sami napravili. Što bi rekao Aleksandar Hercen, istorija se ne odvija po nekom već unapred napisanom libretu. Mada mi dajemo sve od sebe da ga demantujemo.

Autoritarce, demagoge, čvrstorukaše, hvalitelje nacionalnih mana mase su obožavale i obožavaju do imbecilnosti, a one retke koji su bili istinski nosioci progresa, čim bi se pojavili – odmah bi ih sa svih strana okružili mržnja i nerazumevanje. Tako je bilo sa Zoranom Đinđićem, mrzeli su ga i levi i desni i centralni; bio je izložen neviđenoj medijskoj hajci, difamacijama svih vrsta, proglašavan je kriminalcem, izdajnikom, izrodom, da bi na kraju bio ubijen.

Istoričar, profesor, vrsni intelektualac Ivan Đurić, koji se 1990. godine kandidovao na predsedničkim izborima kao zajednički kandidat Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu i Saveza reformskih snaga Jugoslavije Anta Markovića, osvojio je 5,5 posto glasova. Građani su, normalno, ogromnom većinom glasali za Miloševića, koji je obećavao rat i širio mržnju prema susedima. Građanski savez Srbije, jedina istinski antiratna stranka koja je u Srbiji delovala devedesetih godina, uvek je ostajala na margini, većina građana za nju nije htela ni da čuje.

Zaglavljeni u hrđavoj beskonačnosti

Ipak, slučaj Anta Markovića je najluđi od svih. Savezni premijer koji je sproveo reforme koje su rezultirale povećanjem deviznih rezervi na 11 milijardi dolara, smanjenjem duga sa 21 na 12 milijardi dolara, povećanjem plata, najboljim životnim standardom u Srbiji od doseljavanja Slovena na Balkan; čovek koji je uveo kapitalizam u Jugoslaviju – za godinu dana oko 292.000 ljudi otvorilo je svoja preduzeća, čovek koji je planirao tranziciju iz socijalizma u kapitalizam socijaldemokratskog tipa i obezbedio, kako piše Vuk Perišić, “milijardu dolara za socijalno zbrinjavanje radnika koji bi zbog likvidacije nerentabilnih socijalističkih poduzeća izgubili posao”, čovek koji je radio za dobrobit svih, okrenut transformaciji društva po ugledu na razvijene zapadne zemlje – na izborima je sa svojom strankom prošao kao bos po trnju, osvojivši 1,43 posto glasova na parlamentarnim izborima.

Umesto za blagostanje i normalan život, birači su masovno glasali za Miloševića, koji je upao u platni sistem Jugoslavije, u Narodnu banku, i oteo 2,5 milijarde dolara, kako bi sebi obezbedio pobedu na izborima. I posle nam je đavo kriv, krivi su nam Zapad, Nemačka, Vatikan, masoni, svetske zavere protiv Srba, krivi su nam svi osim nas samih. Imali smo čitav niz šansi, sve smo ih propustili i proćerdali, odbacili smo ih sa prezirom, da bismo se na kraju obreli u pustoj zemlji, koju smo stvrili sopstvenim pogrešnim izborima. Kuda god da krenemo, ponovo se vraćamo na isto mesto, ako smo negde uopšte i išli.

Nije ni čudo što u Srbiji više nema istinske alternative kad znamo kako su prošli oni koji su želeli dobro svom narodu. Ne mogu se ni reformatori pojavljivati uzalud doveka. Zato nije lako sa sigurnošću tvrditi koja je to godina počela ovog 1. januara, budući da smo se zaglavili u rđavoj beskonačnosti, u večnom vraćanju istih situacija i događaja, u Danu mrmota koji traje već decenijama. Naš časovnik je stao pre mnogo godina, kazaljke ne mrdaju s mrtve tačke, a u čitavoj zemlji nema nijednog časovničara, jer smo popravljanje satova proglasili neprijateljskom delatnošću.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera