Kako je Gogoljev Popriščin postao veliki Srbin

Otkad je nacionalizam započeo svoj osvajački pohod na ove krajeve, težeći da zaposedne ljudske umove i duše, svakakvih smo se ludorija nagledali i naslušali.

U samopregornom naporu, ne žaleći tone prolivenog mastila, adepti nacionalizma već tridesetak godina vredno rade kako bi stvorili antologiju domaće gluposti. Nema te koještarije i besmislice koju nacionalistički udarnici neće iskoristiti, nema tog falsifikata ili izmišljotine kojima se neće poslužiti, samo ako se uklapaju u njihov sumanuti pogled na svet.

U ofanzivi na ljudski razum korišćena su sva ubojita sredstva razularene propagande. Setimo se samo Drugog dnevnika iz 1992. godine u kom je Davorin Popović optužen da u Sarajevu drži javnu kuću s maloletnim Srpkinjama ili izmišljotine kako Mirza Delibašić ima privatni logor za Srbe ili Rade Đokić koja je tvrdila da srpsku nejač bacaju živu lavovima u sarajevskom ZOO vrtu.

U vreme najluđe propagande u uglednoj Politici moglo se pročitati kako latinica kvari oči, dočim ćirilična slova blagotvorno utiču na organe čula vida. U to slavno doba raspamećivanje je otišlo toliko daleko da je, recimo, knjiga Olge Luković-Pjanović „Srbi, narod najstariji“ u kojoj je autorka tvrdila da su Trojanci bili Srbi, a da su Grci nastali od Srba i Krićana – bila bestseler.

Kako produbiti dno dna

I pored oštre konkurencije, vlasnik šampionske titule za najluđi falsifikat i propagandističku podmetačinu su Večernje novosti. Ovaj dnevnik je 28. novembra 1994. godine objavio sliku Uroša Predića „Siroče na majčinom grobu“ proglasivši je za fotografiju iz rata u Bosni na kojoj je fotografisan dečak na groblju kod Skelana, siroče koje „očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani“.

U nastavku teksta Večernje novosti saopštavaju da je „dečaka sa slike u međuvremenu usvojila jedna porodica iz Zvornika, i sada je on učenik prve godine srednje vojne škole“. Tako je Predićeva slika naslikana 1888. godine stotinak godina kasnije poslužila kao oruđe sumanute ratnohuškačke propagande.

Navedeni primer visoko je postavio lestvicu nacionalističke ludosti, teško je bilo očekivati da ga neko prevaziđe, izgledalo je kao da je dosegnuto dno dna i da se ne može potonuti dublje. Međutim, ima među srpskom nacionalističkom inteligencijom junaka bez mane i straha kojima ništa nije nemoguće.

Naš heroj se zove Slavoljub S. Lekić, po zanimanju je univerzitetski profesor, a nedavno je na portalu Novi Standard objavio tekst znakovitog naslova „Srbija i rasno rastakanje Evrope“ koji je teško uhvatiti za glavu i za rep, jer se autor izražava dosta maglovito, ali je jasno da mu srcu nije bliska ideja o tzv. mešanju rasa, te da ne gleda blagonaklono na priliv izbeglica islamske veroispovesti u hrišćansku Evropu.

Dovoljno je citirati jednu njegovu rečenicu da bismo videli u kom smeru se kreće Lekićev svetonazor: „Današnji priliv imigranata iz Afrike i Azije u Evropu vrhunac je evropskih rasnih eksperimenata i trijumf nebića“.

Nije loš ni ovaj „trijumf nebića“, vidi se da se profesor trudi, ali ima u njegovom tekstu jedna druga rečenica koja, po mom skromnom mišljenju, u ludosti i bezobrazluku prevazilazi čak i onaj zloglasni primer iz Večernjih novosti. Rečenica glasi:

„Preobražaj evropskog sveta odavno je nagovestio Gogolj (1809-1852) prozorljivo pišući da u Francuskoj najveći deo naroda priznaje Muhamedovu veru'“. Lekić je, kao svaki prilježan i pošten akademac, u fusnoti naveo izvor iz kog je uzeo citat, u pitanju je treći tom Gogoljevih Sabranih dela, „Pripovetke“, konkretno – pripovetka „Ludakovi zapisi“, stranica 185.

Ludakovi zapisi kao naučni argument

Eto kako akademska akribičnost može da upropasti čoveka! Umesto da je odoleo naučničkom porivu, pa da je ostavio tekst bez fusnote, nesrećni čitalac kog bi zainteresovalo Gogoljevo proročanstvo uzaludno bi tražio navedeni citat tamo gde ima logike tragati za njim: u Gogoljevim pismima, esejima ili u „Odabranim mestima iz prepiske s prijateljima“, dakle – u delima koja ne pripadaju fikciji.

Hvala profesoru što nam je olakšao posao. Sumnjičavac koji bi pomislio da je Lekić Gogoljev citat istrgao iz konteksta, jer mu je to bilo potrebno da potkrepi svoje teze, našao bi se u još većem čudu kad vidi gde je Lekić pronašao proroštvo o tome da će Francuska postati islamska država. Evo čitavog citata:

„Sve je to sujeta, a sujeta dolazi otuda što se pod jezikom nalazi mali mehurić i u njemu mali crvić veličine čiodine glave, a to sve pravi neki berberin koji stanuje u Gorohovoj ulici. Imena mu se ne sećam; ali se pouzdano zna da on zajedno sa nekom babicom hoće da u celom svetu rasprostrani muhamedanstvo i otuda već kažu: u Francuskoj najveći deo naroda priznaje Muhamedovu veru“.

Dakle, berberin koji pravi crviće i pakuje ih u mehuriće koje pakuje ljudima pod jezik, iz čega nastaje sujeta, istovremeno radi na islamizaciji čovečanstva, zajedno sa anonimnom babicom. Kakav naučno utemeljeni argument! Svaka čast, profesore Lekiću! Bolji navod niste mogli da izaberete.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj zaista jeste autor navedenog citata, ali samo uslovno rečeno, jer je u pitanju fikcija. Celu priču „Ludakovi zapisi“ Gogolj je napisao u formi dnevnika koji vodi titularni savetnik Aksentije Ivanovič Popriščin. Kao što sam naslov priče kaže, Popriščin je duševno bolestan čovek, a kroz priču – iz zapisa u zapis – čitalac može da vidi kako Gogoljev junak sve dublje tone u ludilo.

To je vidljivo iz doživljaja koje opisuje, na primer, Popriščin pripoveda o tome kako je prisluškivao razgovor dva psa koji govore na čistom ruskom jeziku. I ne samo da psi imaju moć govora, već se i dopisuju. Popriščin je ukrao prepisku dva psetanceta, Fidele i Medži, i naširoko citira delove iz njihove korespondencije.

Martobra 86. Između dana i noći

Koliko je Popriščinov um pomračen vidimo i iz datiranja dnevničkih zapisa. Dnevnički unos iz kog je izvađen narečeni citat nosi ovakav neobičan datum: „Martobra 86. Između dana i noći“. Neki drugi zapisi nose takođe pomalo čudnovate datume: „Godine 2000, aprila 43.“, „Datum nikoji. Dan je bio bez datuma“, „25. datum“, „Datuma se ne sećam. Meseca takođe nije bilo. Bilo je vrag bi ga znao šta“, „Januar iste te godine koji je nastupio posle februara“.

Uzgred budi rečeno, onaj prvi nemogući datum imao je odjeka u potonjoj ruskoj književnosti – Josif Brodski jednu pesmu bez naslova iz „Vrste reči“ započinje stihom: “Niotkuda s ljubavlju, naestog martobra“ (prevod Ibrahima Hadžića).

Šteta što je Lekić iščupao samo onaj deo rečenice koji se tiče islamizacije Francuske, uskraćujući čitaoce za sva ostala nečuvena saznanja i otkrovenja koja je Popriščin obznanio. Iz dnevničkog zapisa od 86. martobra saznajemo i da Popriščin nije nikakav činovnik u ministarstvu, već španski kralj Ferdinand VIII, saznajemo i da su sve žene zaljubljene u đavola, kako nastaje sujeta i ko ju je stvorio, te da direktor Aksentija Ivanoviča uopšte nije čovek, već – zapušač.

Iz drugih zapisa saznajemo još zanimljivije istine: Španija i Kina su jedna te ista zemlja što se može lako proveriti – kad na hartiji pokušaš da napišeš Španija, uvek ispadne Kina; Mesec pravi hromi bačvar iz Hamburga i to vrlo rđavo; na Mesecu ne žive ljudi, već samo nosevi.

Ko zna kakve bi sve geopolitičke zaključke izvukao Lekić iz ovih Popriščinovih umovanja, samo da se malo pomnije pozabavio Gogoljevom pričom.

Zloupotreba Gogolja u nacionalističke svrhe

Proglasiti sumasišavšeg Popriščina za vrhunski autoritet, a njegove somnambulne reči za čudo od mudrosti, proroštva i neprikosnovene istine, zaista je nesvakidašnji poduhvat, čak i po kriterijumima ovog našeg poprilično pomahnitalog sveta. Pritom je taj neupitni autoritet za versko-politička pitanja – književni junak.

Nije lako dosetiti se ovakvog originalnog postupka, nije lako mrtav hladan uzeti reči književnog junaka, pritom psihički bolesnog, kao proročanstvo o islamizaciji Francuske i dokaz Gogoljeve vidovitosti. Za to je potrebna posebna vrsta lude hrabrosti, totalne dezorijentacije u svetu ideja i potpune odlepljenosti od realnosti.

Lekićeva zloupotreba Gogolja u nacionalističke svrhe ima jednu bitnu razliku u odnosu na gorenavedene primere propagande. Iako su Večernje novosti napravile falsifikat, ipak su odabrale sliku naslikanu u realističkom maniru, sliku koja liči na fotografiju, računajući na to da bi mnogi čitaoci mogli da poveruju da je zaista reč o fotografiji siročeta iz rata u Bosni.

Pandan Lekićevoj intervenciji bi bilo, na primer, štampanje Pikasove „Gernike“ u Večernjim novostima, koju bi urednik proglasio za fotografiju stradanja bosanskih Srba.

Usput budi rečeno, načekaće se Lekić da njegov strah od islamizacije Francuske dobije utelovljenje. Prema popisu iz 2011. godine, u Francuskoj živi 45 posto hrišćana, 35 posto ateista, a pripadnika islama ima tek tri procenta.

Ali, to su samo suvi podaci, gola statistika. Zašto bi razuman čovek raspamećen višedecenijskom nacionalističkom propagandom verovao nekakvom popisu stanovništva kad je mnogo logičnije da poveruje mudrim rečima Aksentija Ivanoviča Popriščina?

Trgovci mrtvim dušama

Ima nečeg posebno ogavnog u tome što je Lekić od svih književnih junaka iz svetske literature baš Popriščina proglasio za neku vrstu velikog Srbina koji stoji na braniku hrišćanske Evrope (na „predziđu kršćanstva“ – što bi rekli Lekićevi parnjaci u susedstvu), čuvajući je od pošasti islamizacije.

Uprkos gogoljevskom humoru, „Ludakovi zapisi“ su  pripovetka o ljudskoj nesreći, o usamljenom čoveku koji je pomerio pameću, između ostalog, i zato što je beznadežno zaljubljen u Sofi, ćerku svog direktora, a od te ljubavi ništa biti neće, jer je on običan mali činovnik, ponižen i uvređen, kome je najveći uspeh u karijeri to što sedi u direktorovom kabinetu i oštri mu pera za pisanje.

Popriščina na kraju smeštaju u ludnicu, gde ga tuku, polivaju vodom i zlostavljaju, a priča se okončava njegovim bolnim krikom koji razdire dušu: „Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu!“

Zato je Visarion Belinski, povodom „Ludakovih zapisa“, pisao: “Vi se još smejete tom ograničenom junaku, ali vaš smeh je već zatrovan čemerom, to je podsmevanje ludaku čiji delirij i zasmejava, i pobuđuje sažaljenje“.

Lekić Popriščinu ne ume ni da se nasmeje, a još manje da oseti sažaljenje prema nevoljniku, jedino čemu je vičan jeste da ga iskoristi kao argument za svoje šovinističke pobude. Šta drugo očekivati od nacionalističkih pametara? Oni nisu u stanju da osete empatiju ni prema patnjama živih ljudi, nije im žao ni desetina hiljada žrtava njihovog ideološkog mahnitanja, ni razorenih gradova, ni uništene zemlje. Zašto bi onda imali bilo kakvih obzira prema nekom izmišljenom liku?

Za Popriščina nije bilo mesta na svetu, u tom demonskom svetu iz Gogoljevih vizija, koji neobično podseća na stvarnost, ima mesta samo za trgovce mrtvim dušama poput Čičikova. Samo što današnji čičikovi više ne lutaju po spahilucima u potrazi za plenom, već su stekli akademske titule i pišu za nacionalističke portale, rugajući se stradalnicima koje su proterali iz svog naopakog mračnog vilajeta.

Kad shvati da živi u svetu koji su svojim sumanutim idejama oblikovali razni lekići i slični otrovčići, čoveku ostaje samo da, poput Popriščina, zatraži „trojku kao vihor brzih konja“ i da zajedno sa nesrećnim Gogoljevim junakom zavapi:

„Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa.“

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera