Kako je Bojan Pajtić ‘postao’ političar

Piše: Božidar Andrejić

Najmanje dva razloga, doduše oba “napismeno”, ali ne bez odjeka, ovih dana je pružio Bojan Pajtić, lider Demokratske stranke, da bi se bez imalo cinizma moglo razmišljati o tome da je on odjednom nadrastao strančarenje i političarenje i “postao” političar. Možda je donedavni dugogodišnji vojvođanski premijer i ranije bio to više nego što se izdalje, recimo iz Beograda, videlo, ali nema sumnje da je više doživljavan kao čovek dugo pri vrhu DS-a, ali prevashodno lider (državnog / pokrajinskog) aparata.

Sada, u razmaku od nekoliko dana, ovaj uravnoteženi “popin sin” i profesor Univerziteta; predavao je i Aleksandru Martinoviću, novom šefu poslaničke grupe Srpske napredne stranke u Narodnoj skupštini Srbije, koga, kako mu spočitnu, nije uspeo da “uljudi”; naglo je iskoračio (iskočio uvis) iz svojevrsne “pokrajinske političke unutrašnjosti”.

Ili, bolje reći, svojevrsne liderske asimetričnosti kakvom se doima novosadsko sedište spram beogradske Krunske, gde beše (beše li?) sedište DS-a, da ne kažemo spram Andrićevog venca, gde je dva mandata tronovao njegov prethodnik Boris Tadić. I oko kojih su se adresa i višestruko akumulirane moći do “jedan mandat unazad” vrtele glavne političke odluke.

Pajtić se, dakle, najpre oglasio otvorenim pismom opomenom mandataru Aleksandru Vučiću, da ga priupita da li se stvarno planira izgradnja ruske baze u Zrenjaninu i kako se to može odraziti na evropski put Srbije. A dva dana kasnije i članstvu demokrata sa zahtevom da do podjesen, pred izbore u stranci, porazmisle o četiri bockava i prgava pitanja o kojima se valja, takoreći, referendumski izjasniti na izbornoj skupštini. Među njima dominira najsuštinskije: “Da li podržavate pridruživanje Srbije NATO alijansi?”

‘Opet pravimo iste greške’

U razmatranju poriva za ove dve epistole o kojima se, u meri u kojoj javnost u Srbiji uopšte postoji, ona i počela oglašavati, moraju da se uzmu u obzir bar dve koincidentne okolnosti. Pajtić je podizanje sopstvene mobilnosti i želju za sličnom atmosferom u stranci tempirao u dane kad je predao pokrajinskopremijersku dužnost važnom SNS-ovcu Igoru Miroviću, čime se relaksirao za dodatno bavljenje politikom.

A, s druge strane, “gas” je očito morao da doda i zbog očekivanih septembarskih izbora lidera stranke, pred kojima mu se broj protivkandidata ne samo umnožava, već i strateški “usložnjava”. Naime, pojedine protivkandidature na dnevni red stavljaju ozbiljnija od samo kadrovskih pitanja – o dugoročnijoj viziji dekomponovanog DS-a. Na njih se ne odgovara kadrovskom kombinatorikom, a ponajmanje glumatanjem, letargijom ili “tunjavošću” DS-a u vremenu posle đinđićevske eksplozivnosti.

No, nije Pajtić pomenutim javnim obraćanjima zagrebao po problemu dva veka nedostajućeg “srpskog nacionalnog programa”, koji evidentno i dalje nedostaje i svi ga bagatelišu. Nije ni kritikovao velike projekte kakvim se sadašnja vlast hvali, poput “Beograda na vodi”, niti iznebuha oživljeni san, projekat kanala Dunav – Egejsko more, o kojem je Tomislav Nikolić pred posetu Kineza ponovo počeo da govori. Niti je, pak, u dvama pismima elaborirao neke slične velike, a “demokratskoopoziciono” realnije planove. Ali je, tražeći od Vučića jedno, a od svojih demokrata nešto drugo, te zahteve kontekstuirao u prilično vernu, a dramatičnu društveno-političku stvarnost Srbijice.

Evo tog konteksta, jasnije i opširnije izraženog u drugom pismu: “Dok srpski režim okreće svoj brod sve više ka Rusiji, dok [Vladimir] Putin diktira sastav nove vlade, dok se na izborima kradu glasovi, dok se u izbornoj noći ruši deo Beograda, dok se ukida elementarna sloboda svakom ko ima integritet, dok se građanska Srbija sa Surčina kolektivno odliva u pravcu Berlina, Njujorka, Londona… opet pravimo iste greške.”

Ruska baza u Zrenjaninu

Umesto linije razgraničenja, kaže dalje Pajtić u odnosu na tragične greške i oklevanja toliko svojstvene svim srpskim vlastima u poslednjih 26 godina, mi prisustvujemo političkom kastingu. “Ne razgovara se o idejama, nego o imenima i licima bez svesti o dramatičnosti situacije u kojoj se nalaze i Srbija i DS, umorne od svoje ‘političke elite’ i prestravljene zbog gubitka svake nade.”

Dok se u ovim rečima oseća i zamerka svojim “unutrašnjim takmacima”, u pismu političkom oponentu Vučiću “gubitak nade” povezan je sa direktnom njegovom odgovornošću. Pošto je istakao da je za “Srbiju najbitnije da nastavi putem ka Evropskoj uniji i što pre otvori pripremljena poglavlja”, o čemu “postoji visok nivo saglasnosti u novom parlamentu”, Pajtića brinu “nepoznate teme” o kojima je Vučić onomad razgovarao sa Putinom, dok su “mediji pod Vašom kontrolom upravo u to vreme pokrenuli besomučnu kampanju protiv EU-a i SAD-a”.

A “direktni razlog” pisma je “posebna zabrinutost oko medijskih najava izgradnje ruske vojne baze u Srbiji, u Zrenjaninu, kod aerodroma Ečka”, kao da su zaboravljene nevolje koje Srbija već ima sa centrom u Nišu, kao i sa “potpuno nepotrebnom” vojnom paradom.

“Nemojte bar Vi da verujete u medijsku sliku koju servirate građanima Srbije, Vaša spoljna politika već skupo košta građane Srbije”, poručuje Pajtić Vučiću, dok je njegovo “balansirano” razumevanje vođenja spoljne politike, po rezultatima, uporedivo sa činjenicom da “Crna Gora do danas ima 22 otvorena poglavlja, a koliko ima Srbija?” Zato, ukoliko je vest o novoj bazi tačna, “Vi i Vaša stranka preuzimate odgovornost za sve posledice koje će uslediti od strane EU-a, a njih će biti sigurno i osetiće ih oni koji su najugroženiji, a kojih u Srbiji ima previše”.

Pitanja za ‘stranački referendum’

I preostala tri pitanja za “stranački referendum” – a na sva je u obrazloženju lider DS-a, takoreći, odgovorio sa “da” – samo prividno nemaju veze sa odnosom prema EU i NATO-u. Iako od manjeg strateškog značaja, ona vazda izazivaju žestoke polarizacije u društvu. A, vidimo, Pajtić veruje i u DS-u.

Da li je članstvo za pregovaranje o “reintegraciji opozicionih stranaka evropske orijentacije” izniklih iz DS-a, drugo je pitanje, treće: “Da li ste za legalizaciju istopolnih brakova, kojim bi oni dobili isti formalni status i prava kao druge bračne i vanbračne zajednice?” I, na kraju: “Da li ste za to da sindikati učestvuju u radu stranke kroz participaciju u njenim organima?”

“Pajtićeva prozivka”, a u izvesnom smislu i rizik “preranog kukurikanja”, posebno u vezi sa NATO-om i posebno u vezi sa svim “balanserima” i iz DS-a, razume se, nije popis krucijalnih pitanja. Ali, svako izjašnjavanje i o njima može da ukaže em na dubinu klasičnih srpskih, pa i (unutar)partijskih podela, em na veliku diskrepancu između proklamovanih politika i jadne stvarnosti i realizacije. Kako na vladajućem tako i na opozicionom frontu.

Zato nema sumnje da će se o njima još raspravljati, a popis “dilematičnih” se širiti. Na to ukazuju i stavovi “na prvu loptu” lidera DS-a derivatskih stranaka i strančuljaka. U celini, to je bila priča “o licima i ljudima” na političkom “kastingu”. Jedni jesu za razgovor o približavanju i reintegraciji, drugi nisu, a glavna poruka je bila sažeta u jednom (kasting) naslovu: “Neka se Pajtić javi kad se završe izbori u DS-u”.

No, najzanimljivije u svemu je što ovi pozivi, iako adresirani na Vučića i “mangupe” u sopstvenim i proevropskim redovima, nose istovetnu poruku. Potrebu da se na svim stranama jasno kaže šta se hoće, da se na čistinu izvedu stavovi, a ne da se pridobijaju simpatije obećavajući jedno, a radeći nešto drugo. Kod Vučića je vidljivo, i to ne samo zbog većinskog glasačkog tela koje ga podržava, držanje stalne rezerve prema EU, nosanje u jednoj ruci vatre, u drugoj vode.

Stranka, bez njega na čelu

Međutim, ne treba zaboraviti da takvu “šizofrenost” i dvojstvo nosi bezmalo svaki srpski politički lider, balansirajući i koketirajući i sa evropejstvom i sa populizmom. Setimo se samo Tadićevog flerta i sa Evropom, i sa Kosovom, odnosno demonstrantima na severnokosovskim barikadama. Do te mere izraženog da je prilikom svojevremene posete Beogradu (besno) raspoloženje Angele Merkel uveliko odudaralo od semantičkog pedigrea njenog (anđeoskog) imena. Na licu, pak, Hilari Klinton u sličnoj prilici bilo je samo manje primetno.

Zato i ono što će se Pajtiću desiti sa sopstvenom partijskom bazom, delovaće slično i kad se prevede na širi politički plan. Oponenti dobijaju šansu da ga kritikuju sa pozicija protiv kojih se načelno zalažu. Jer, izjašnjavanje podrazumeva odbijanje od sebe “kolebljivaca” ili lažnih evropejaca i možda jasniju i čistiju, ali manju stranku. A u društvu – jasnije, ali kvantitativno slabije “evropejstvo”, tako nam Bregzit pomogao!

Dakle, veliko je pitanje da li će takvi procesi i pročišćavanje i stranke i društva ojačati politike za koje se sada Pajtić “napismeno” založio. Ili, zamislimo da su ovi Pajtićevi papiri onaj poslovični sneg koji “ne pada da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag”. Onda pitanje na koje će se odgovarati do septembra, ili duže, ili nikad, jeste: “Hoće li se transparentno za društvo videti ti tragovi ili će sneg iskopniti bez traga zajedno sa onim koji ga je (iz ravne Vojvodine) po bregu nasolio?”

Ili u “kasting” maniru: (ne)pročišćena, a smanjena stranka, bez njega na čelu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera