Kako bi Harvey mogao postati ‘milosrdni anđeo’

Poklonu se u zube ne gleda, pogotovo u vremenima nesreće kada je svaki dolar pomoći – dragocen. Američki predsednik se obilaskom Teksasa uverio u razorne razmere prirodne nepogode i odlučio da “iz sopstvenih fondova” odvoji milion dolara za pomoć poplavljenim područjima, što je sa ponosom objavila portparolka iz Bele kuće.

Vašington se nije zvanično oglasio povodom najave iz Karakasa da sa pet miliona dolara pomogne ugroženim Teksašanima, premda je takva odluka “venecuelanskog diktatora” u prestoničkom dnevniku (Vašington post) opisana sa neskrivenim čudjenjem.

“Venecuela, neprijatelj SAD, nudi pomoć od pet miliona dolara”, navodi list, uz objašnjenje da je Vašington poslednjih meseci četiri puta zaoštravao sankcije Venecueli, da Donald Tramp nije isključio “vojnu opciju” protiv ove zemlje, da je ona suočena sa ozbiljnim nestašicama osnovnih potrepština i građanskim ratom.

Venecuela planira da isplati novac s računa američke podružnice venecuelanske naftne firme (Citgo) koja je takodje pogođena američkim sankcijama.

Odnosi puni paradoksa

Pokušaje Karakasa da “pomogne narodu Amerike” američki mediji i zvaničnici nazivaju “demagoškim trikom” smišljenjim još u vreme pokojnog lidera bolivarskog socijalizma Uga Čavesa. U svojim najboljim godinama, kada je gorivo dostizalo visoke cene, Čaves je dolazeći na Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija, uvek obilazio i siromašna predgrađa Njujorka. Tamo je vozeći se u kamionu Citga, delio naftu ugroženim Amerikancima kako bi “imali čime da se ogreju”, dok je za govornicom UN-a na Ist Riveru najpogrdnijim rečima “častio” tadašnjeg američkog predsednika Džordža Buša mlađeg, njegovu imperijalnu politiku i ratničke pohode i čak ga je uporedio sa đavolom.

Mnogima je u Americi tada uspevao da “otvori oči”, pa su se na protestima protiv Buša sredinom prve decenije dvehiljaditih godina mogli videti baneri sa portretom Uga Čavesa čiju su posvećenost ispravljanja američkih nepravdi, demonstranti shvatili ozbiljno. Njegov naslednik Nikolas Maduro, nije uspeo da održi popularnost svog prethodnika, delom zbog pada cene nafte, a najviše zbog haosa i korupcije kojim je zadojena politička elita, takozvana boliburžoazija.

Odnosi između dve Amerike pune su paradoksa, dodatno zaoštrenih dolaskom Trampa na čelo SAD-a i odlaskom nekolikih levičarskih lidera na jugu kontinenta sa vlasti.

Dok ruski predsednik Vladimir Putin hitno šalje žito u Venecuelu, kako bi se izbegla humanitarna katastrofa i pritom ostvario još veći uticaj u zadnjem dvorištu SAD-a, zvanična Venecuela nudi ugroženim Teksašanima petostruko veću pomoć od one koju je donirao američki milijarder i predsednik Donald Tramp. Njegov buđelar težak je, prema procenama Forbsa, oko tri i po milijardi dolara.

Dok zbog uragana Harvi, nije rešio da odreši kesu, bio ga je glas da u humanitarne svrhe odvaja znatno manje nego drugi američki milijarderi njegovog ranga. Tek će se videti koliko će zajedljivosti biti prosuto na račun predsednika od strane medija za koje se već u nekim američkim krugovima tvrdi da su “trampofobični”. Milion humanitarnih dolara od jednog milijardera nije mnogo, mada je suma za većinu američke srednje klase nedostižna.

Uraganska diplomatija

Pre nego što je Tramp krenuo u obračun sa Karakasom, Maduro se nadao da će promena na čelu Bele kuće doneti njegovoj zemlji bolje odnose sa SAD-om. Nedavno je izašlo na videlo da je ekonomski ugrožena Venecuela poklonila predsedničkoj kampanji Donalda Trampa 500.000 dolara. To izgleda nije bilo dovoljno da odobrovolji novog stanara Bele kuće koji je uz sankcije, prvi put zapretio vojnom intervencijom Venecueli. Poklonom budućem američkom predsedniku, Maduro je uspeo da dodatno razbesni opoziciju u sopstvenoj zemlji, koju on optužuje da je na platnom spisku Vašingtona.

Kada se sve te sume i njihovi darodavci i primaoci stave u neki red dobija se bizarna slika američkih odnosa: Venecuela je Trampu za predsedničku kampanju dala samo pola miliona manje nego što je predsednik dao za pomoć poplavljenim, a Karakas je petostruko nadmašio tu sumu, koju je Vašington ipak odbio.

Meksiko je neposredna žrtva Trampove namere da “ZLE” latinose, “prelepim zidom” fizički odvoji od “dobrih belih Amerikanaca”. Uprkos teškim uvredama kojima ih je počastila vašingtonska administracija, Meksiko je ponudio pomoć Teksasu kako bi se sanirale posledice poplava.

Nije došlo do razvedravanja na tmurnom nebu iznad američkog kontinenta, iako bi Meksiko sa dugim iskustvom borbe protiv prirodnih nepogoda mogao i u ljudstvu i mehanizacijom znatno da olakša položaj ugroženih. Na tome što nije prihvaćena komšijska pomoć Meksika, zamera Trampu i američki list Forin polisi i optužuje ga da mu je draža njegova “naopaka” ideologija, od toga da spase žrtve uragana Harvi.

Iako je “uraganska diplomatija” gotovo svake godine u avgustu i septembru kad nepogode pogađaju ceo kontinent, predmet oštrih ideoloških rasprava, pomoć se odbijala kao “nepristojna ponuda” od Kube, Venecuele i ostalih levičarskih režima Latinske Amerike, dok je meksička solidarnost prihvatana kao korisna.

Meksičke trupe na teritoriji SAD-a

Kada je uragan Katrina (2005) pogodio Luizijanu i izazvao kataklizmu biblijskih razmera u Nju Orleansu, meksičke trupe ušle su, uz saglasnost Džordža Buša, prvi put na teritoriju SAD-a još od meksičko-američkog rata. Vojnici su iz Meksika doneli stotine hiljada tona pomoći i medicinsko osoblje iz susedstva pomoglo je američkim žrtvama širom Luizijane i Misisipija. Tadašnji predsednik, i sam Teksašanin, Džordž Buš znao je koliko je važan bliski odnos sa susednom zemljom i lično je zahvalio meksičkim vojnicima na trudu.

Donald Tramp nije iz te priče. Dodatno se ražestio kad je shvatio da neće nikako moći da natera Meksiko da plati za izgradnju zida, projekta koji je obećao svojim glasačima. Sada traži od američkih obveznika da plate taj račun. U predlogu budžeta koji je poslao Kongresu, zahteva da se za faraonski poduhvat izdvoji 1,4 milijarde dolara u tekućoj fiskalnoj godini, i još 2,6 milijardi dolara za fiskalnu godinu koja počinje prvog oktobra.

Ma kako da je uragan Harvi ugrozio Teksas i Luizijanu, stvari bi u odnosima između SAD-a sa Meksikom mogle da se spuste na nižu udarnu kategoriju.

“Harvi, to ime zvuči tako nežno i nevino”, rekao je Donald Tramp kada je sa suprugom Melanijom sleteo u Teksas i video kolika su prostranstva potopljena. Sigurno je na umu imao i ono što se desilo u Nju Orleansu pre tačno 12 godina kada je američki san pretvoren u košmar trećeg ili četvrtog sveta. Ljude širom sveta prizori iz Luizijane, pod naletom uragana Katrine, tada su naterali da se u neverici pitaju da li to gledaju Bangladeš, Haiti ili Somaliju. Stradalo je od gladi ili bolesti više od 2.000 ljudi, najveći broj njih bilo je tamne puti i mizernog socijalnog stanja. 

Šta mogu Kubanci, a ne mogu Amerikanci

Američki lekari tada nisu stigli da dođu do Nju Orleansa, grada koji je do tada bio njima poznat samo po najfinijim zvukovima džeza, ludim noćima i po Tramvaju zvanom želja… Tada još živ i relativno zdrav, Fidel Kastro poručio je iz Havane, da 1.600 obučenih kubanskih lekara čeka na poziv Vašingtona i da će momentalno krenuti da pomogne onima za koje američki doktori nisu marili da potroše vreme.

“Socijalistička Kuba je uvek pomagala siromašnim i nemoćnim”, izjavio je tada Fidel Kastro. Tek prošle godine, nekoliko meseci pre nego što je umro, doživeo je da američki mediji i zvaničnici, odaju priznanje kubanskim lekarima koji su požrtvovano, u nemogućim uslovima po Africi, sprečavali širenje epidemije ebole. Buš međutim nije želeo da kubanski medicinski radnici spašavaju Ameriku od Katrine. Bilo bi to posredno priznanje o nemoći američkog i moći kubanskog zdravstvenog sistema u kome je život pacijenta značajniji od novca.

Ni Kubanci nisu hteli da prime pomoć Vašingtona, kada je mesec dana pre Katrine, na njihove obale udario uragan Denis. Doduše ponuda iz Vašingtona je bila znatno manja od one koju je Kastro ponudio Luizijani. Sa njom je, kako su tada rekli Kubanci mogao da se kupi jedan polovni traktor.

Za razliku od Amerikanaca, tokom svih 12 godina “uraganske diplomatije” Venecuelanci, nisu smanjili novčanu sumu kojom je podupiru. I 2005. godine je Ugo Čaves ponudio da pomogne Ameriku sa pet miliona dolara kako bi se zbrinuli unesrećeni – Vašington je i tada kao i sada prećutno odbio ovu ponudu. Ipak retorika nekadašnjeg bolivarskog vođe, i današnjeg poljuljanog predsednika Venecuele je potpuno različita. Dok je Čaves nazivao Buša “lenčugom”” koji se izležava na ranču u Teksasu, dok ljudi umiru u Nju Orleansu, Maduro poziva Trampa da se ipak sastanu na marginama Generalne skupštine UN-a u septembru u Njujorku, i da razgovaraju. Pomirljivost je iznuđena padom cene nafte i pobunom opozicije u Venecueli.

Harvi bi mogao da odigra neku vrstu milosrdnog anđela uprkos šteti i žrtvama koje je prouzrokovao. Prećutno, Donald Tramp bi ovog meseca mogao privremeno da odustane od zida, da se ujedini sa svojim republikancima i celokupni raspoloživi novac usmeri na izgradnju Teksasa. To bi moglo da olakša pritisak na ilegalnu imigraciju, koji su potrebni kao građevinski radnici. Usput, iako tvrdi da su klimatske promene kineska izmišljotina sračunata da uspori rast drugih zemalja, američki predsednik možda će se predomisliti i ipak složiti sa ostatkom sveta oko zajedničkog napora za smanjivanje zagađenja planete.

Na kraju krajeva Katrina je imala đavolje lice, zabola je poslednje klinove u politički posmrtni kovčeg Džordža Buša, kako se tada govorilo. Harvi bi mogao da ima suprotan efekat, ako se pokaže da Donald Tramp ipak ima srca za ugrožene Amerikance. Menadžerske sposobnosti za graditeljstvo već je dokazao svojom pretpolitičkom karijerom.

Nepredvidljive su ta klimatska, ideološka i politička oblačenja i razvedravanja. 

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera