Kad zločinci marširaju

Naša čaršija na malečke stoliče, ali u golemo nebo gleda, kazali bi u Leskovcu i okolini a evo i “prevoda”: Siroma’ sam al’ sam besan. Tako sam doživeo vojno-policijsko-palanački dernek u gradu bez padeža, gde je mala Srbija trenirala strogoću ne zna se kome, jer su svi spremniji i jači od nje, jer je, možebit, prvak u izgubljenim bitkama i ratovima koje je započinjala – bez razloga. I ne može/neće da uči na sopstvenim greškama. Svetislav Basara, moj prijatelj, ovdašnji pisac prvog ranga u svom poslednjem romanu (Atlas pseudomitologije) kaže: “Ratovi koje je Srbija povela u apsolutnom odsustvu ideje šta da uradi sa sobom – najpre u Hrvatskoj, potom u Bosni i Hercegovini bili su još jedno ponavljanje pseudomitološke matrice, replika besmislenog rata koji je Kralj Milan 1885, bez ikakvog racionalnog razloga, a još manje povoda, poveo protiv Bugarske.

Kralj je, piše Basara, mobilisao svu raspoloživu vojnu silu i potom je – ostavljajući sve ostale granice Srbije otvorene i nebranjene – koncentrisao na granici sa Bugarskom. Oslanjajući se na mit o nepobedivosti srpskog oružja, kralj i vlada su propustili da primete da Srbija u tom trenutku u državnoj kasi ima samo 65.000 dinara, da nema dovoljno oružja i municije, naročito artiljerije. Navodno je kralj na primedbe odgovarao da mu (nam) protiv Bugara ne treba artiljerija i da su sasvim dovoljne – prangije. Možda još iz tih dana datira ona: Hoćemo li sa svom artiljerijom na Bugare? Da, sa oba topa!

‘Siroma’ sam, al’ sam bijesan!’

Srbija, naravno, neće (više nikad!) da izaziva ratove i napada okolne zemlje i narode, ali njeni sadašnji upravitelji, sa sve Miletom Dodikom, begom od Laktaša i Cvijanovićkom (Željka) plaše mečku rešetom i za sitnu domaću domuz-publiku glumataju silu koja jedva da dopire do kraja granica malečke Srbije i opkoljenog banjalučkog vilajeta.

U Nišu kao na (šabačkom) vašaru: u sredini povlaštenih glavara srpski predsednik Aleksandar Vučić, desno od njega Dodik, Željka Cvijanović i vojni ministar mu vojni Aleksandar Vulin, a na levu mu ruku – Maja Gojković, novosadska Crnogorka koja je već služila kod sedam raznolikih lidera i prvi srpski policajac Nebojša Stefanović, poznat po tri stvari: što je kum Aleksandra Vučića, što je njegov megafon i što je debelo plagirao svoj doktorat.

“Prikaz vojne i policijske sposobnosti” u Nišu nije, kako je srpski predsednik kojem je povereno da “zaključi” ocenu, ni bilo blizu rečenom. Ni traga od “veličanstvenog obeležavanja Dana pobede” koje je trajalo sat i trinaest dekika. Zahvaljujući oficirima i podoficirima svoje vojske i (svojim) pripadnicima MUP na “za ovaj impresivni dan što smo na veličanstven način obeležili Dan pobede nad fašizmom”, Vučić je na kraju dao ocenu – vr-lo do-bro! Služimo Srbiji, uzvratiše mu horski, šo je modifikovano od nekdašnjeg “služimo narodu”.

Sve je bilo prilagođeno “sendvič bratiji” koja čuči ispred okupiranih televizijskih ekrana, čekajući da čuje o velikoj “snazi” i “spremnosti” otadžbinske vojne silesije. Oficijelni spiker u jednom trenutku najavljuje vojne veterane sa Kosova i Metohije, i one koju su zemlju (od)branili od NATO agresije. Slede helikopteri (Srbija ima 14 takvih, s tim da je pojasnio da je šest ruskih, četiri beloruska a resto domaće proizvodnje (ako ćemo da se lažemo) iz Pržogrnaca!

Kome i čime prijeti Srbija

Na paradi je učestvovalo 4.000 vojnika i policajaca (neki mediji su dodali još hiljadu!), oko 300 borbenih i neborbenih vozila i sistema, i oko 40 vazduhoplova. Borbena vozila pešadije, tenkovi, “hameri”, artljerijski sistemi “oganj”, borbena vozila “lazar”, artiljerijska oruđa “nora”, PVO sistemi, oklopna vozila žandarmerije, policijska vozila…

Dok je trajala fešta spiker je nekoliko puta molio cenjeni publikum (kako bi rekao već pominjani Basara) da pogled usmeri u nebo. Zadrigli Dodik okreće se malo levo, malo desno i pošto se nagnu natrag nekako podiže glavu… A na nebu helikopteri MUP koje popularno zovu “đavolje kočije”, ruski zrakomlati MI 35, za koje rekoše da su među najboljim u svetu. Ne sećam se da ranije na slične svetkovine pozivan predsedavajući bosanskog trojca, recimo Bakir Izetbegović. U Nišu se šepurio Milorad Dodik, ali i jedan srbocrnogorac, lider Demokratskog fronta Andrija Mandić koji je dan ranije odlukom Višeg suda u Podgorici osuđen na pet godina zatvora zbog učešća u pokušaju državnog udara na izborni dan u Crnoj Gori 2016. godine. Domaćin Vučić i glavni prekodrinski baja sa Mandićem su – kakve li ironije – zborili “o situaciji u regionu”.

U Nišu su viđeni ministri Nela Kuburović, Nenad Popović i Aleksandar Antić, keramičar Bratislav Gašić (u svojstvu šefa Bezbednosno informativne agencije), šerif iz Jagodine Dragan Marković Palma, predsednik Međunarodnog komiteta Saveta Ruske Federacije Konstantin Kosačov i ministar odbrane Grčke Evangelos Apostolakis…

Associated Press je izvestila da je u Nišu – u trenutku narastajućih napetosti sa Kosovom – prikazivana sila i (zbog dva ruska borbena helikoptera sa ruskim posadama) “političko i vojno savezništvo sa Moskvom”. AP navodi da su napetosti uvećane i u regionu, i podseća da bi bilo kakva vojna intervencija Srbije na Kosovu pokrenula direktni sukob sa mirovnim snagama na čelu sa NATO.

Lazarević na čelu “besmrtnog puka”

Grad Niš je Dan pobede nad fašizmom obeležio maršem „besmrtnog puka“, kojeg je prevodio penzionisani general Vladimir Lazarević, bivši komandant Prištinskog korpusa i Treće armije. Ništa neobično dok se uz ovo ne doda da je Lazarević pred Haškim tribunalom osuđen na 14 godina zatvora za zločine protiv čovečnosti, kršenja zakona i običaja ratovanja i druga nehumana dela.

Nekoliko stotina ljudi marširalo je do centralnog gradskog trga, noseći fotografije poginulih u Drugom svetskom ratu, kao i u ratovima tokom 90-ih na prostoru bivše Jugoslavije. Marš „besmrtnog puka“ prvi put je održan u Rusiji 2011. godine, sa idejom da potomci stradalih boraca protiv fašizma, u znak sećanja, marširaju i nose portrete svojih predaka. Ideja je donekle zanimljiva, ali u Nišu je na nju pala velika mrlja zbog toga što ih je predvodio ratni zločinac.

Osim srpskog predsednika mnogi podržavaju Lazarevića. Izvesni Dejan Veličković koji slovi kao bivši predsednik “Jedinstvenog gvozdenog puka” izjavio je da je Lazarević častan oficir, da se časno borio u ratu i da je poštovan u narodu. Jeste osuđen u Hagu, ali to je politički sud”, kaže Veličković, kome je niška fešta, ipak, naličila na miting Srpske napredne stranke. Američki ambasador u Beogradu Kajl Skat mišljenja je da je sramotno što je Vladimir Lazarević predvodio marš “besmrtnog puka”. Sramota je da osuđeni ratni zločinac korača ispred onih koji žele da odaju počast saveznicima koji su umirali boreći se za pravdu i mir u Evropi. Dan Evrope = evropske vrednosti”, naveo je Skat na svom Tviter nalogu, uz fotografiju na kojoj Lazareviću kaput pridržava bivši Vučićev ministar pravde Nikola Selaković, sada generalni sekretar srpskog predsednika.

Tu i tamo poneko se osmeli da kaže da je Lazarevićevo učešće sporno i sa pravnog i sa moralnog aspekta, poput sociologa Đokice Jovanovića, profesora beogradskog Filozofskog fakulteta u penziji, Lazarević je stao ispred onih koji su se, kao partizani, u II svetskom ratu borili protiv onog za šta je osuđen general Lazarević – zločina prema civilima. Stavljanje na čelo proslave Dana pobede protiv fašizma ovog čoveka je vređanje antifašizma i pokušaj njegove političke amnestije osuđivanog generala, koji se, kaže Jovanović za list Danas, za razliku od onih koje je predvodio – oslobađajući Niš i Jugoslaviju – negovali i učvršćivali bratstvo i jedinstvo, a on se nije istakao u takvoj borbi. Naprotiv!

Već viđeno

Ratni zločinci iz ratova devedesetih u Srbiji se tretiraju kao heroji, privilegovane su i časne ličnosti Iako su osuđeni za najteža dela i presudama označeni ratni zločinci. Izvođači krvavih pirova važe za srpske junake i heroje, uživaju povlastice u društvu i ugled u sistemu.

Nikola Šainović, bivši premijer je nakon dolaska iz Haga ekspresno uskočio u najviše rukovodstvo SPS Ivice Dačića, a “vukovarski junak” u Srpskoj naprednoj stranci. Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke ne “skida” sa sa televizijskih ekrana, čak je na poslednjim izborima ušao u parlament i kao poslanik sa govornice i u medijima i dalje riga mnogo toga za šta je i osuđivan. Nebojša Pavković, takođe haški osuđenik sada je propagandista “vrednosti ratovanja” u ime Ministarstva odbrane kojim ministruje ratni huškač iz devedesetih Aleksandar Vulin.

U bosanskom entitetu (RS) Biljana Plavšić i Momčilo Krajišnik i dalje su cenjene ličnosti, često gostuju na raznim tribinama u Beogradu, na Pravnom i Fakultetu političkih nauka. Na sportskim priredbama gotovo redovno se ističu transparenti tipa “Mladić – heroj”, što možete videti i u centru Beograda na ogradi nekog gradilišta. Miladinu Kovačeviću svojevremeno (2009) optuženom za prebijanje kolege Brajana Štajnhauera u studentskom klubu u SAD i za falsifikovanje pasoša otvarana su vrata Skupštine. Njega su Šešeljevi radikali uveli u parlament i jedino mu nije bilo dozvoljeno da daje izjave. Tadašnja predsednica skupštine Slavica Đukić Dejanović rekla je da ne zna da se mladić sa Interpolove poternice šetao skupštinom i lakonski dodala da svi građani Srbije imaju pravo da dođu u parlament.

Srbija, brale!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera