Junak našeg doba

Piše: Ivan Čolović

Riječ na otvaranju izložbe Radenka Milaka “A šta ste još vidjeli? – Nisam mogao vidjeti sve” u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (Legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića) 21. februara 2012. 

Ko je ovaj naoružani čovek koji se sprema da nogom razbije glavu ženi  koja pred njim leži na pločniku? Znamo da ga je Ron Haviv fotografisao u Bijeljini početkom aprila 1992. godine. Ali prvi put se  on pred nama pojavio nešto ranije, u leto 1991. godine, a zatim smo  nastavili da ga viđamo takoreći iz dana u dan, sve do nedavno. 

Na početku ratnih sukoba u Hrvatskoj i Bosni, on je bio borac neke dobrovoljačke jedinice, gde je stigao iz mafijaškog podzemlja, da bi posle rata postao uvaženi i dobro plaćeni pripadnik specijalnih  policijskih ili vojnih postrojbi. 

Jedan poslodavac

Već na ovoj slici s početka njegove ratničke karijere – na slici koja nas sada, zahvaljujući Radenku Milaku, gleda sa svih strana, tako da joj ne možemo umaći – jasno je da ovaj naoružani čovek ne radi za svoj račun, niti za nekog mafijaškog kuma, nego da ga je uposlio mnogo jači poslodavac, neko ko ga je doveo u red, oprao, obrijao, podšišao, naučio ga kako se čiste i šniraju vojničke poluduboke čizme, kako se  pakuje i gde se drži vojnička kapa, ako nije na glavi, kako se nosi ručni bacač, a kako puška.

Vitki plesač i dalje razbija glavu ženi na pločniku. Pročitao sam u katalogu izložbe mišljenje dve kritičarke umetnosti da ovaj Milakov rad treba shvatiti kao skretanje pažnje na medijsku  manipulaciju kojom se – objašnjavaju kritičarke –  “u ratu suprotstavljene strane jednoznačno i kolektivno reduciraju na uloge žrtava i zločinaca, kroz radikaliziranu dihotomiju koja onemogućava istinski susret sa ratnom traumom, te kompleksnim ulogama i pozicijama svakog pojedinca u odnosu na nju.”

Protiv radikalizovane dihotomije

Neka mi kao nestručnjaku bude oprošteno što ja to ovde ne primećujem. Ako je ova Milakova serija slika ipak pobuna protiv radikalizovane dihotomije, nadam se to ne odnosi na onu koju ja tu vidim, na dihotomiju između čizme i glave koju ta čizma razbija. Jer mislim da je održavanje te dihotomije, i to u radikalnom stanju,  nešto bez čega ne možemo opstati kao ljudi. Ja bih rekao da i Radenko Milak radi na tome.

Ovu njegovu seriju slika razumem kao opomenu svima onima koji – tobože radi stabilnosti i mira u državi – hoće da izmire čizmu i njome razbijenu glavu, a takvih na žalosti danas ima poprilično.  I zato mu ja čestitam, kao što čestitam i Muzeju savremene umetnosti što nam je omogućio da ove njegove slike vidimo.

Izvor: Agencije