Jordan Plevneš: Živimo tragediju samoće

Nijedan problem današnjeg čovjeka nije nov u historiji čovječanstva: pandemije je najavio Hipokrat u petom vijeku p. n. e., Herodota su kinjili savremenici jer je napisao da izbjeglice žive u neljudskim uslovima, a Evropa se još nije odlučila biti ili ne biti.

Makedonski pisac, diplomata, gostujući profesor na mnogim svjetskim prestižnim univerzitetima i rektor Internacionalnog univerziteta Europa Prima u Sjevernoj Makedoniji Jordan Plevneš (1953) u svojim dramama potvrđuje Eshilove riječi da je umjetnost kćerka sveokupne ljudske memorije, ali i da s Hamletom počinje individualna forma historije u opštem haosu, koji danas vlada u vidu globalnog političkog, nuklearnog, socijalnog i ekološkog terora.

• Dvadeset pet je godina od genocida u Srebrenici. U drami Sreća je nova ideja u Evropi taj grad nazivate Guernicom. Zašto?

Tačno toliko godina ima i od stvaranja drame Sreća je nova ideja u Evropi. Njeno pisanje je počelo u mansardi u kojoj  sam živio sa porodicom, na poznatom trgu Kontrskarp u Parizu, u istom istorijskom trenutku kada su počeli krvavi ratovi na tlu bivše Jugoslavije. Kasnije, drama je pisana na malom ostrvu u Normandiji, gde me posetio Žak Gišarno, tada profesor komparativne književnosti na američkom univerzitetu Jejl, u Konektikatu. Prvo je rukopis otputovao od Evrope do Amerike, ali nikako nisam mogao da nađem naslov za tu dramu pošto sam sve ubijene – od okupiranog Sarajeva do različitih prostora masovnih grobnica na tlu naše nekadašnje zajedničke domovine – doživljavao kao da se sve događa u mom srcu i na mom pisaćem stolu.

Jedno jutro sanjao sam mladog Sen-Žista, koji iz Francuske revolucije dolazi direktno na prostore jugoslovenskih krvoprolića i šapće mi naslov drame Sreća je nova ideja u Evropi!

Kada je drama već bila pri samom kraju, dogodio se genocid u Srebrenici i moja vizuelna memorija je primila posetu Pikasove Gernike. Na zemaljskoj kugli gernike se permanentno obnavljaju i čovečanstvo svakodnevno daje neoborive dokaze da je stvoreno ne za ljubav nego za međuljudsko istrebljenje. Sećam se da sam u jednom intevjuu za pozorišni časopis Univerziteta Jejl na pitanje “kakva je veza Pikasa i Vaše drame” odgovorio: “U jednom zapisu Pikaso pita samog sebe šta bi radio da ga zatvore u jednoj ćeliji u kojoj ima samo četiri zida i ništa više. ‘Slikao bih po zidovima, sa jezikom u prašini!'”

Sa tim osećajem povezujem nemogućnost umetnosti da popravi užas u ovom svetu.

• Šta Evropa i svijet nisu naučili u Guerniki 1937?

Ni Evropa ni svet nisu ništa naučili i nikad neće ništa naučiti, kao u onom eseju Albera Kamija, kada jedan zabrinuti mladić sretne starog profesora koji se šeta na bregu Mediterana. Profesor ga pita: “Zašto toliko očajanja na Vašem licu, mladi kolega?”

Mladić kaže: “Pokušavam da pronađem smisao istorije.”

“Ne gubite zaludno vreme, dragi kolega, u istoriji nema nikakvog smisla.”

U osnovi internacionalne memorije je duhovni ideal civilizacije i on ne može da menja stvarnost. Današnja globalna perverzija i tiranija novca najbolji su dokaz za to.

• Godine 1995. u svijetu se desilo još nemilih događaja koji nisu međusobno povezani, ali ih Vi gledate u toj široj slici i spominjali ste to nekoliko puta. Šta su najavila dešavanja iz tog vremena, a mi danas živimo?

Mene je oduvek zanimala alhemijska Hronologija zla, permanentnih likvidacija Ljudskog ideala. Na mojim predavanjima, na raznim univerzitetima po svetu, pričao sam o otkriću jednog amfiteatra ispod duvanskih polja u blizini mog rodnog sela Sloeštica u jugozapadnoj Makedoniji, gde su arheolozi otkrili rimski grad Brijanion. U tom amfiteatru igrali su se Eshil, Sofokle, Euripid…

Još od mladosti doživljavao sam sebe kao učenika-tragičara, koji kroz antičku tragediju gleda niz prizmu Beketove rečenice “Nema ništa smešnije od ljudske nesreće”.

U klasičnoj antičkoj dramaturgiji govorilo se da postoji jedinstvo prostora i jedinstvo vremena, a sada je čitava Zemlja pretvorena u jedinstvo Opasnosti.

Niko nije pošteđen. Kao i u bogomilskoj legendi, koja je poznata i u Makedoniji i u Bosni i u zemlji katara na jugu Francuske: Bog je iznajmio Zemlju đavolu, ali posle nekog vremena đavo Mu je vratio istu tu Zemlju; Bog nije hteo da je uzme!

Zato smo sada ostavljeni sami.

U svom poslednjem tekstu Budućnost tragedije Kami piše da posle tragedije bogova, đavola i čoveka dolazi tragedija samoće. To živimo danas.

• U intervjuu objavljenom 2014. u crnogorskoj Pobjedi kazali ste da je te godine na kongresu demografa sam kontinent nazvan “praznom koljevkom” i da se zbog zabrinjavajućeg pada stope nataliteta treba naseliti najmanje 150 miliona ljudi. Svjedočimo velikim migracijama posljednjih godina ka Evropi, kao i otvaranju kampova na granicama “svjetova” koji nisu dobrodošli na Stari kontinent. Kako čitati poruke evropskog centra?

Antički istoričar Herodot pre 2.500 godina bio je optužen od svojih savremenika zato što je napisao da oko 30.000 izbeglica, žrtvi grčko-perzijskih ratova, živi u neljudskim uslovima. Danas, prema statistici Ujedinjenih nacija, ima 273 miliona izbeglica u svetu, koji ne znaju gde da idu i kome da se mole. Demografi koji su nazvali Evropu praznom kolevkom veruju u evropski humanizam. Da li će sama Evropa proglasiti humanizam za alternativu svoje budućnosti – to ćemo videti u godinama pred nama. Pošto je, da ne zaboravimo, Dostojevski nazvao Evropu “najdražom grobnicom” sveta, a istoričar Denis de Ružmon u svojoj slavnoj knjizi Dvadeset i osam vekova Evrope napisao je da se ona 28 vekova traži i ne može da se pronađe.

Hamletovsko pitanje za Evropu “biti ili ne biti” vrišti od aktuelnosti i danas.

Surovi tok historije

Nerijetko u svojim djelima podsjećate na “bolesti” koje starim kontinentom prenose iz Marseja u London, Palerma…  Je li Evropa dosljedna u ulozi kćeri Eshilove i Williama Shakespearea?

Tačno je da sam pisao o različitim epidemijama u mojim dramama, počevši od one u kojoj je umro Perikle, u petom veku pre naše ere, na čijoj je samrtnoj postelji govorio mladi lekar Hipokrat, po kome je poznata Hipokratova zakletva.

On je rekao da će biti mnogo epidemija po svetu, u svim hiljadama godina koje dolaze, ali da će jedino Sloboda duha biti odbrana ljudskog dostojanstva.

U ovim vremenima, kada pandemija korona virusa hara po svim meridijanima, potsetimo se tih reči!

Sloboda duha u Evropi počinje sa pojavom Hamleta. Ima jedam esej Jana Kota, u kom se kaže da kada na Univerzitetu u Witenbergu, Hamlet i Faust zajedno piju pivo u jednom baru, u tom trenutku počinje individualna istorija Evrope. Postaje jasno da individua je pitanje forme umetničke usamljenosti, koja nema nikakav uticaj u istoriji, osim na samu sebe. Na ovo me je potsetio i Peter Brook, koji je posle nekoliko godina mog insistiranja da napravimo dokumetnarni film portret o njemu, odgovorio: “U redu, napravićemo taj portret, ali samo da znaš, prva moja rečenica će biti – Nijedna knjiga, nijedna predstava, nijedno umetničko delo nema nikakv uticaj na surovi tok istorije!”.   

Eshil kaže da je umetnost kćer sveokupne ljudske memorije, a sa Hamletom počinje idividualna forma istorije u opštom haosu, koji danas vlada u vidu globalnog političkog, nuklearnog, socijalnog i ekološkog terora.

To je bila i tema serije predavanja, koje sam prošle godine održao na univerzitetu Pantheon Assas Sorbonne Dramaturgija globalnog političkog terora – Uzmi ili Ostavi!   

• U drami Večna kuća relativizirate granice vremena i svjetova, vlasništvo, kulturne utjecaje i pokazujete da se svjetovi preklapaju.  U drami R protagonisti kažu da kosti iz našeg doba neće niko iskopavati i analizirati. U čemu smo transgeneracijski dosljedni prenosioci?

Drama Večna kuća počinje od duboke karme: tragedija + vreme = komedija.

U drami se vodi stotinak sporova o sopstvenosti, niko nikome ne može da dokaže ko je pravi vlasnik kuće, opštine, države…

U drami R skelet glavnog lika transistorijski doživljava sebe kao nikome potrebnog heroja. “Istorijo, prazna pričo, progutaću te na otvorenoj sceni!”

Duhovni kodovi su jedina šansa da transgeneracijski preživimo.

• Osnivač ste i rektor Univerziteta audiovizuelnih umjetnosti, ESRA Pariz–Skoplje–New York. Čitajući imena počasnih doktora, pomislila sam da ste napravili “Babilon” koji uvijek iznova gradite u književnosti. Tu je i bosanskohercegovački akademik Abdulah Sidran, ali i veliko ime u svijetu teatra Robert Wilson, s kojim ste imali priliku i raditi. Koliko je danas važno graditi “Babilone“?

Svi “Babiloni” čekaju na nas, a mi nikako da dođemo. U mojoj mladosti, na Struškim večerima poezije, govorilo se da bi od Babilona trebalo da pređemo na antibabilone, koji se neće srušiti. Ispostavilo se da se sada niko ne brine ni o Babilonima ni o antibabilonima. Kada je 2007. počelo osnivanje Univerziteta audiovizuelnih umjetnosti, koji se danas zove Internacionalni univerzitet Europa Prima, mislio sam često na rečenicu Tomasa Džefersona da je mnogo teže osnivati univerzitet nego biti predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Samo donkihotska energija moje bezuslovne ljubavi spasila je i održala ovu instituciju. Spisak počasnih doktora sa svih meridijana je krunski dokaz njenog internacionalnog sjaja. Pošto ste u pitanju pomenuli Abdulaha Sidrana i Roberta Vilsona, pozdraviću ih zajedno sa nekoliko reči rektorskih beseda u velikoj dvorani Kinoteke Makedonije. O Sidranu sam rekao da je njegova reč između Balkana i Večnosti nezamenjiva.

“Na Balkanu nisi se rodio ako te Sidran nije opevao,

I nisi umro ako te Sidran nije oplakao.”

A za Vilsona sam upotrebio metaforu balkanskog Panteona, kao individualni gest rasta u umetnosti.

“Okovan u telu, ljudski duh niče iz materije

Kao cvet iz kamena.”

Sidran i Vilson su veličanstveni primeri modernih Babilona i antibabilona.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

• Roman Osmo svjetsko čudo pisali ste istovremeno na francuskom i makedonskom. U međuvremenu je preveden na 15 jezika, među kojima je i engleski, te je imao promociju koncem 2019. u Americi. Kako je bilo graditi “novi svijet“ na dva jezika i pratiti ga kasnije u drugim jezicima?

Predavao sam kreativno pisanje na Univerzitetu Orsej u Parizu kada me jedan od mojih najdarovitijih studenata pitao o čemu je reč u mom romanu. Objasnio sam da je roman o padu balkanskog arhitekte sa Crkve sećanja u Berlinu (Kaiser-Wilhelm-Gedächtniskirche) te da pad traje 3,3 sekunde. Tokom pada posmatra Osmo čudo sveta, a ceo se život zaustavlja u tom trenutku – 3,3 sekunde.

Budući da su političke elite od pada Berlinskog zida naovamo pretvorile Balkan u prostor pokolja i likvidacije, a u poslednjih deset godina i u prostor neviđene korupcije, Kolevka sveta u Osmom svetskom čudu može da bude istorijsko iskupljenje za sve “banana republike” koje su nastale nakon raspada Jugoslavije. Nedavno je jedan arhitekta u Skoplju posle čitanja romana rekao da je 365 stubova, visokih 53,5 metara, koliko je visoka crkva u Berlinu, i jedna ogromna drvena kolevka na čeličnim žicama, koja bi se ljuljala u prostoru između Atlantika i Mediterana, mogla bi da pretvori Balkan iz polja smrti u polja ljubavi. Građevina je zamišljena kao džuboks čovečanstva, gde bi se slušale uspavanke na svih 6.326 jezika. Spomenik bi koštao otprilike 17 miliona evra! Osmo čudo sveta (kolevka sveta), koje bi trebalo biti izgrađeno na Galičici, između Ohridskog i Prespanskog jezera, zamišljeno je kao hram ljubavi na Balkanu.

• Prvu dramu napisali ste između grobova Modiglianija i Morrisona na pariskom groblju, gdje ste radili kao čistač na crno. U danima i godinama kada se netrpeljivost spram Drugog rasplamsava kako je bilo moguće da jedan stranac prođe put od čistača do ambasadora, a onda i do člana Akademije nauka u evrocentričnoj Evropi?

Dok šetam Kižaovom ulicom u Parizu, sećam se tog uragana magičnog realizma Gabrijela Garsije Markeza, koji je u svom mitskom romanu napisao da su “učeni alhemičari iz Makedonije izveli javnu demonstraciju Osmog čuda sveta”. Ona je postala inicijalna referenca balkanskog arhitekte koji pada sa vrha Crkve sećanja, uveren da je istorija laž, a istina on sam.

Balkanska trilogija, koju je u Parizu postavio francuski reditelj Patrik Versiren, sastavljena je od drame Danila Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča, Kazna za Malvinu Mirka Kovača i moje drame Sreća je nova ideja u Evropi. Trilogija je izvedena u 120 pozorišta širom Francuske. Sećam se da mi je u malom gradu u Normandiji prišla žena srednjih godina, koja je radila kao humanitarka sa izbeglicama iz bivše Jugoslavije. Pitala me: “Kako je moguće da Balkan ima ovakve kreativne duhove, a da još strada u etničkim masakrima?”

To pitanje sam doživeo i kao nagradu svim znanim i neznanim balkanskim duhovima moje skromne životne odiseje, koja može da se sublimira jednom rečenicom iz vremena bogomila ili prve intelektualne revolucije u Evropi, kada je jedan anonimni heroj zapisao na marginama jedne svete knjige iz manastira Kurbinovo, gde su naslikani čudesni prizori anđela: “Mnogo videh, mnogo saznah i na koncu – nišč!”

Izvor: Al Jazeera