Jesu li toaleti jedino što nedostaje seljacima u Srbiji?

Najava gradonačelnika Jagodine Dragana Markovića Palme da će u 52 jagodinska sela na svakih 300 metara pored njiva biti postavljeni toaleti sa kupatilima kako bi leti poljoprivrednici mogli da se osveže, mnogim seljacima u Srbiji mogla bi da se učini kao loš vic, imajući u vidu probleme s kojima se suočavaju.

“Hoćemo kada gospodin poljoprivrednik dolazi u njivu, kada su vrućine, da može da se istušira”, izjavio je Marković pre nekoliko dana.

Iako ne žele direktno da komentarišu najavu gradonačelnika, poljoprivrednici u Pomoravlju ipak ne oklevaju da kažu šta ih muči.

Miroslav Tasić iz Novog Laništa kod Jagodine, kaže da je poljoprivrednicima u ovom kraju nedostatak vode za navodnjavanje njiva jedan od većih problema.

„Pored Morave smo, a nemamo čime da zalijemo njivu. Vode ili ima previše, u proleće sve pliva, ili je nema uopšte, kao sad, krajem leta. Fali nam neki sistem da vodu dovedemo do njiva“, kaže Tasić, koji je i direktor novoosnovane stočarske zadruge „Ovčari 035“.

Njih desetak meštana, koji su se i ranije bavili uzgojem ovaca, prošle godine zajednički je osnovalo zadrugu. Konkurisali su za bespovratnu pomoć države i prošli na konkursu. Dobili su nešto više od 60.000 evra za nabavku rasnih grla. Zadovoljstvo zbog dobijene pomoći pomutilo je saznanje da subvencije za stočare i ove godine kasne.

„Subvencije koje su propisane za stočare su sasvim dovoljne, država je to dobro odmerila. Po ovci 7.000 dinara (oko 60 evra), po jagnjetu 2.000 (oko 17 evra), to je sasvim dovoljno. Taman koliko pojedu za godinu dana. Ali problem je što mnogo kasni isplata subvencija“, tvrdi Tasić.

Subvencije dovoljne, ali nikako da stignu

„Agencija za agrarna plaćanja, koja to treba da isplaćuje, ili nije dobro organizovana ili je pretrpana poslom, a nema dovoljno ljudi, ali subvencije kasne minimum godinu dana, pa i više. Na žalbe i rešenja se čeka i duže. Ja imam žalbu iz 2017. godine koja još nije rešena, ni pozitivno ni negativno“, dodaje Tasić.

Na kašnjenje subvencija žale se i pojedini stočari na Pešteru. Jedan od njih, koji nije želeo da mu se pominje ime, objašnjava da svaki ozbiljan ekonom mora unapred da planira prihode i rashode, da bi opstao.

„Kako ja da planiram prihode, ako ne znam koje godine ću dobiti novac od subvencija?“, pita, napominjući da je subvencije za 2018. godinu dobio tek ove godine.

Subvencija države je 25.000 dinara (oko 210 evra) po kravi. „Za nekog ko ima 20-30 pa i više goveda, to nije mali novac. A treba unapred kupiti hranu. Od čega?“, pita.

A od subvencija, i kad stignu konačno, mora da plati i troškove za matičnu službu, koja vodi evidenciju o umatičenim grlima. Oko četiri do pet hiljada dinara (34 do 42 evra) po grlu.

Ministarstvo: Država otvara nova tržišta za izvoz

Na pitanje koliko kasne subvencije za stočare i ratare i zbog čega stočarima još nisu isplaćene za 2019. godinu, u Ministarstvu poljoprivrede kratko odgovaraju da Uprava za agrarna plaćanja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, podnete zahteve obrađuje prema redosledu podnošenja.

U resornom ministarstvu navode i da su od 2016. godine “sredstva za  investicije u poljoprivrednu proizvodnju značajno povećana, pre svega za kupovinu nove mehanizacije za obradu zemljišta, setvu, sadnju i ubiranje plodova, zaštitu useva od bolesti i štetočina, rasturanje mineralnih đubriva, opreme za navodnjavanje, izgradnju i adaptaciju objekata za skladištenje poljoprivrednih proizvoda, kao i podrška nabavci stoke, podizanju novih zasada i investiranje u prerađivačke kapacitete”.

Dodaju i da su podsticaji za investicije sa 40-55 odsto povećani na 50 do 65 odsto, u zavisnosti od toga da li se podnosilac nalazi na području sa otežanim uslovima rada u poljoprivredi.

Kada je reč o povoljnim kreditima za poljoprivrednike, u Ministarstvu poljoprivrede kažu su obezbeđeni krediti, koji spadaju među najpovoljnije. Rok otplate je od jedne do tri godine sa grejs periodom do godinu dana, ili od tri do pet godina, odobravaju se i isplaćuju u dinarima – bez valutne klauzule, a fiksna kamatna stopa iznosi tri odsto na godišnjem nivou, odnosno jedan odsto za fizičko lice sa prebivalištem koje je na području sa otežanim uslovima rada u poljoprivredi, kao i za poljoprivrednike do 40 godina starosti.  

„Subvencionisani krediti“ se odobravaju za investiciona ulaganja i ulaganja u  razvoj stočarstva, nabavku životinja i premiju osiguranja, kao i ulaganja u razvoj ratarstva, voćarstva, vinogradarstva, povrtarstva i cvećarstva. Za pojedince je limit šest miliona dinara (oko 50.000 evra), a za pravna lica 18 miliona (oko 150.000 evra).

Kada je reč o otkupu poljoprivrednih proizvoda, u ministarstvu podsećaju da država nema uticaja na formiranje tržišni cena, ali da indirektno pomaže proizvođače, tačnije trgovanje poljoprivredno prehrambenim proizvodima, kroz otvaranje novih tržišta sklapanjem međunarodnih sporazuma, čime se roba olakšano izvozi.

„Taj posao bi umesto privatnih firmi mogla na sebe da preuzme opština i da nas oslobodi tog troška. Inače, nemamo svi jednak pristup sredstvima iz opštinskog budžeta namenjenim poljoprivredi“, kaže.

„Takođe, bilo bi dobro da pri opštini postoji neki savetodavni organ, neko ko bi poljoprivrednicima mogao da objasni za šta sve i na koji način mogu da konkurišu za novčanu pomoć“, dodaje uzgajivač stoke sa Peštera.

I on se žali na nesiguran otkup. Iako Srbija ima ugovore o izvozu mesa u Tursku, Kinu i druge zemlje, stočari, kaže, do sada nisu videli neku veliku korist od toga. Prošle godine je, kaže, bilo otkupa, ove godine je stalo.

Dodatni problem za stočare ovog kraja je i nesigurno vodosnabdevanje. Kaže da su čak i skupljali novac pre nekoliko godina za rešavanje tog problema, ali da i dalje nema pomaka po tom pitanju.

Za razliku od stočara, koji su uglavnom zadovoljni visinom subvencija, ali ne i redovnošću isplate, ratari u Vojvodini kažu da su za njih one drastično smanjene u odnosu na period pre nekoliko godina.

„Ranije je država subvencionisala ratare koji obrađuju do 100 hektara zemlje, sada se subvencije daju do 20 hektara. Pre desetak godina je subvencija iznosila 16.000 dinara po hektaru, sada samo 4.000 dinara (34 evra). Mi sa takvom podrškom ne možemo biti konkurentni“, kaže za Al Jazeeru Dragan Kleut, predsednik Saveza udruženja poljoprivrednika Banata.

Kukuruz jeftiniji nego pre 10 godina, nafta duplo skuplja

„Oni koji nisu upućeni u ovu problematiku, pitaju se što se mi bunimo, kad dobijamo povraćaj novca za kupovinu poljoprivrednih mašina. Od čega da kupimo mašine? Ja sam pre deset godina prodavao kilogram kukuruza za 24 dinara, a cena nafte je bila 75 dinara. A sad je cena nafte 165 dinara, a cena kilograma kukuruza 13. O čemu onda da pričamo?“, dodaje Kleut.

Podseća i da su do 2012. gorivo plaćali po regresiranim cenama, ali da je to tada ukinuto, pa su narednih godina plaćali punu cenu, koja je rasla iz godine u godinu.

Tek od marta ove godine, vlada je odlučila da poljoprivrednici mogu da dobiju subvenciju od 20 dinara po litru goriva, ali najviše do 60 litara po hektaru i ne za površinu veću od 20 hektara. Mnogi su se žalili da je to nedovoljno.

„Sa sadašnjim cenama kukuruza, pšenice, suncokreta, imajući u vidu paritete – cenu goriva, đubriva, semena, mi ne možemo da ostvarimo ni pozitivnu nulu u proizvodnji, nego svake godine pravimo sve veći dug i uzimamo sve više kredita da bismo uopšte opstali i nastavili dalje proizvodnju. U kreditima smo do guše“, tvrdi Kleut.

Na primedbu da ne može vlada da određuje cene robe na tržištu, Kleut kaže da je to tačno, ali da treba pitati resornog ministra kako se primenjuje antimonopolski zakon. „Mi nemamo berzu, trojica krupnih otkupljivača diktiraju cene. Zašto ne puste i strance da izvoze i uvoze? Ko u Srbiji uvozi i izvozi robu? Ko drži žitarice i meso? Pogledajte ko ima monopol kad je reč o šećeru i ulju, taj diktira cenu otkupa suncokreta i šećerne repe“.

Većina poljoprivrednika kredite uzima samo u krajnjoj nuždi, ocenjujući ih kao nepovoljne. Tako kažu i u Mačvi.

Srđan Aleksić iz sela Dobrić kod Šapca kaže da su mu u banci nudili kredit sa kamatom od 12 odsto pa naviše. „Koji je to posao u poljoprivredi koji donosi toliki profit da ja mogu da platim toliku kamatu, da pokrijem troškove i još da meni ostane neka zarada“, pita Aleksić, koji se bavi uzgojem lekovitog bilja.

Kad nema radne snage, dobri su i zatvorenici

Nada se da će se ostvariti ideja o povoljnijim kreditima za poljoprivrednike, za koje bi oni otplaćivali glavnicu, dok bi trošak kamate pao na lokalnu samoupravu.

Čini se i da se oni koji žive isključivo od poljoprivrede, ne raduju previše otvaranju novih fabrika u njihovom kraju. „Poslednjih godina dosta ljudi sa sela se zaposlilo u tim fabrikama, pa je sve teže u sezoni naći radnu snagu. Za nas koji gajimo lekovito bilje, još teže, jer nam se sezona poklapa sa sezonom branja kupine, maline, višnje, a ovo je uglavnom voćarski kraj. Sarađujemo i sa Kazneno-popravnim zavodom u Šapcu, i od njih povremeno uzimamo ljude”, kaže Aleksić.

Dok u Mačvi stanovnici sela ponovo napuštaju njive da bi radili u fabrikama, kao posle Drugog svetskog rata, na jugu Srbije meštani odlaze u druge gradove, pa i u inostranstvo. Sela oko Medveđe napuštaju i Srbi i Albanci. Višegodišnje žalbe na nedostatak posla i lošu infrastrukturu, ovog leta pratile su i pritužbe na nestašicu vode, koja je pogodila ovaj izvorima bogat kraj. I dok je vlast za nestašicu vode krivila sušu, od opozicije i meštana moglo se čuti da je blagovremenim povećanjem kapaciteta rezervoara nestašica vode mogla da se izbegne.

Novica Stanković iz sela Gazdare ovog leta vodu je dovlačio malo za mešalicu, kako bi mogao da završi građevinske radove na kući, a malo za stoku, koju je, kako kaže, početkom meseca, morao da napaja jednom u dva dana. Cisterne sa vodom za piće nisu mogle da stignu u svaki zaselak.

Vode nije bilo čak ni u samoj varošici na jugu Srbije, a pojedini seoski vodovodi su već dotrajali, pa beleže gubitak vode.

Stanković se žali i na loše atarske puteve. Uoči izbora ovog meseca, lokalna vlast je počela njihovo sređivanje, ali asfalt ipak neće stići do svih.

Na loše atarske puteve žale se i u selima oko Jagodine, ali i dodaju da su krajem leta počeli radovi na njivom uređenju, što ne podrazumeva asfaltiranje, nego nasipanje kamenom.

“Ovde se stalno priča o tome kako obezbediti uslove za povratak ljudi na selo. Dajte prvo da zadržimo ove što su još na selu, što još nisu otišli. Koga ja mogu da privučem da dođe na svoju dedovinu i da se bavi poljoprivredom, kad me vidi da nemam ni vodu, ni put, da nemam novca da kupim hranu stoci, da posle nemam kome da je prodam. A ako vidi da ja mogu normalno da živim, ako gajim nešto krava, ovaca, malo živine za lične potrebe, pa možda će onda da razmisli da li mu je bolje da radi za gazdu za 200 evra u nekoj radnjici ili pekari ili da bude svoj gazda i zaradi i više”, zaključuje uzgajivač stoke sa Peštera.

Izvor: Al Jazeera