Jesu li osuđivani pedofili u Srbiji pod kontrolom?

Dosta toga znalo se o Ninoslavu Jovanoviću iz Malče kod Niša pre nego što je 20. decembra 2019. godine oteo 12-godišnju Moniku K. iz desetak kilometara udaljenog sela Suvi Do. Znalo se kako izgleda, jer su fotografije njegovog lika objavljivane više puta u medijima. Znalo se i po čemu je najpoznatiji – po otmicama i silovanju maloletnica, zbog čega je gotovo pola života proveo u zatvoru. Znalo se i da je ubrzo po izlasku sa višegodišnje robije ponovo uhapšen – zbog polnog uznemiravanja preko društvenih mreža. I da je zbog toga nepravosnažno osuđen na pet meseci zatvora.

Mnogi mediji su preneli vest da se na slobodi ponovo našao u martu 2019. i da su meštani njegovog sela zabrinuti za bezbednost svoje dece, strahujući da bi mogao da ponovi zločin. Sve to nije bilo dovoljno da se Jovanović spreči da ponovo naudi nekoj devojčici.

Kako je osuđivani otmičar i silovatelj dece, čiji su lik i nedela bili poznati svima u kraju gde je živeo, pa i šire, i pored mera prevencije, predviđenih “Marijinim zakonom” upravo za takve slučajeve, uspeo da ponovi svoj zločin? Od odgovora na to pitanje uveliko zavisi da li će i u budućnosti osuđeni pedofili po izlasku iz zatvora ponavljati zločine kakav je počinio Jovanović krajem prošle godine.

Oteta devojčica je pronađena posle devet dana, a otmičar osam dana nakon toga, u akciji u kojoj je učestvovalo na stotine policajaca i građana. U senci svih detalja, kojima je javnost zatrpavana tokom i nakon završetka potrage, ostalo je pitanje ko je bio odgovoran za nadzor nad Jovanovićem nakon izlaska iz zatvora.

Zabrana prilaska vrtićima i školama

Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima (poznatiji pod nazivom “Marijin zakon”) predviđa posebne mere, koje se primenjuju na osobe osuđene za obljubu deteta po izlasku iz zatvora. Takvim osuđenicima zabranjeno je da po izlasku iz zatvora posećuju mesta na kojima se okupljaju maloletna lica (vrtići, škole i slično). Imaju obavezu da se lično javljaju policiji u mestu gde žive i organizacionoj jedinici Uprave za izvršenje krivičnih sankcija nadležnoj za tretman i alternativne sankcije svakog meseca, najkasnije do 15. dana u mesecu. Obavezni su i da posećuju profesionalna savetovališta i ustanove prema programu koji im odredi organizaciona jedinica Uprave za izvršenje krivičnih sankcija nadležna za tretman i alternativne sankcije.

Tim zakonom formirana je i posebna evidencija (registar) o osobama osuđenim za takva krivična dela, koja su počinjena nad maloletnicima od kada je zakon stupio na snagu.

U odgovoru Ministarstva pravde navodi se da navedeni zakon ne može da se primenjuje retroaktivno, ali nije jasno da li se to odnosi samo na upis u registar ili na zakon u celini.

U konkretnom slučaju, Ninoslav Jovanović, s obzirom na to da je osuđen za silovanje maloletnice pre stupanja “Marijinog zakona” na snagu, ne bi mogao da bude upisan u registar, koji je formiran po osnovu tog zakona.

Šta je ‘Marijin zakon’?

Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, odnosno “Marijin zakon” usvojen je u Skupštini Srbije 8. aprila 2013. gotovo tročetvrtinskom većinom, bez ijednog glasa protiv.

Nezvanični naziv dobio je po Mariji Jovanović, osmogodišnjoj devojčici, koju je 2010. silovao i ubio komšija Mladen Ogulinac. Njen otac Slobodan inicirao je donošenje zakona koji predviđa da za dela kao što su silovanje, obljuba deteta, nedozvoljene polne radnje, podvođenje, posredovanje u vršenju prostitucije, iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju nema ublažavanja kazne, a da počinioci tih dela budu upisani u poseban registar.

Zakon predviđa i da osobe koje izvrše obljubu deteta ne mogu da budu na javnoj funkciji ni zaposlene na mestima koja podrazumevaju rad sa decom, kao i posebne mere za osobe osuđene za seksualni delikt prema maloletnicima koje se primenjuju nakon izlaska iz zatvora.

Međutim, kada je reč o posebnim merama koje zakon propisuje osuđenicima za seksualno nasilje nad decom, one bi, prema tumačenju nekih pravnika, mogle da važe i za Jovanovića.   

Sudija Omer Hadžiomerović iz Društva sudija Srbije za Al Jazeeru ukazuje na član 7. “Marijinog zakona”, u kojem je navedeno da se posebne mere primenjuju prema počiniocu krivičnog dela “posle izdržane kazne zatvora”. Budući da je Jovanović iz zatvora izašao nakon što je “Marijin zakon” stupio na snagu, bilo bi logično da su se posebne mere odnosile i na njega.

Nije, međutim, poznato da li je zaista i bio pod posebnim merama. Ako jeste, da li se redovno javljao policiji? Da li mu je propisana obaveza posećivanja neke profesionalne ustanove? Koje? Koliko često? Da li je izvršavao tu obavezu redovno? Ako nije, da li su nadležni iz te ustanove to nekom prijavili? Ako jesu, da li su stručnjaci u razgovoru s njim uočili neke signale da bi mogao da ponovi krivično delo i jesu li to prijavili?

Odgovore na ta pitanja javnost za sada nije dobila. Nije ih dobila ni Al Jazeera od Ministarstva pravde Srbije i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, čiji je organ – Poverenička kancelarija – zadužen za sprovođenje i kontrolu posebnih mera iz tog zakona.

Umesto konkretnih odgovora o primeni “Marijinog zakona” iz Ministarstva pravde su citirali odredbe tog propisa uz podsećanje da su krajem godine stupile na snagu i izmene Krivičnog zakonika, kojima je počiniocima najtežih zločina protiv dece zaprećeno kaznom doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta.

Dužnici poznati, pedofili anonimni

U Incest trauma centru, nevladinoj organizaciji koja pomaže deci žrtvama seksualnog nasilja, ocenjuju da je u slučaju kada osuđivani otmičar i silovatelj maloletnih lica ponovi krivično delo iz oblasti seksualnih delikata, svakako reč o izostanku dosledne primene odredbi “Marijinog zakona” i ukazuju na njegovu netransparentnu primenu.

“Javnost nije obaveštena kako se sprovode odredbe, a upravo je kontinuirano javno informisanje osnovna mera prevencije, čemu je namenjen ‘Marijin zakon'”, kaže Ljiljana Bogavac iz Incest trauma centra.

Prema njenim rečima, u medijima se povremeno pojavi samo informacija o tome koliko je počinilaca seksualnog zlostavljanja dece zavedeno u tzv. Registru pedofila.

Od hemijske kastracije do ‘AMBER alerta’

Odmah po hapšenju otmičara Ninoslava Jovanovića na društvenim mrežama osvanulo je mnoštvo reakcija i predloga kako ga kazniti. Među predlozima se ponovo našla i hemijska kastracija, koju je u Skupštini Srbije pre nekoliko godina predlagao lekar i tadašnji poslanik Demokratske stranke Dušan Milisavljević.

On je objašnjavao da to podrazumeva primanje injekcija androgene blokade na šest meseci, čime se pedofili i osuđeni silovatelji onesposobljavaju da izvrše seksualni čin, a sud bi, kako je predlagao, određivao koliko bi dugo neko primao te injekcije i išao na psihijatrijske tretmane.

Međutim, pojedini pravni stručnjaci su objašnjavali da takve injekcije ne mogu da se daju bez saglasnosti osuđenika jer bi u suprotnom to bilo kršenje Ustava Srbije, koji u članu 25 kaže da “niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka”.

Drugi predlog stigao je od Igora Jurića, osnivača Fondacije “Tijana Jurić”, čija je 15-godišnja kćerka silovana i ubijena 2014. Jurić je predložio uvođenje “AMBER alerta”, posebnog sistema obaveštavanja u situacijama otmice deteta.

“AMBER alert” je dobio ime po devetogodišnjoj devojčici Amber Hagerman, koja je 1996. oteta i ubijena u Sjedinjenim Američkim Državama. U toj zemlji sistem funkcioniše tako što pripadnici policije, kada odluče da neki slučaj ispunjava kriterijume za “AMBER alert”, obaveštavaju oglašivače i medije i ubrzo se informacijom o otmici prekida program na televizijama i radiostanicama, obaveštenje se pojavljuje na svim kanalima komunikacije (mobilni telefoni, digitalni bilbordi, internet).

Jurićev predlog dobio je podršku premijerke Srbije Ane Brnabić, koja je krajem prošle godine formirala radnu grupu za njegovu primenu.

“U potpunosti nedostaje informacija o tome kako napreduje praćenje osuđivanih lica, na koji način im je onemogućen pristup mestima gde se deca okupljaju, kao što su školska dvorišta, igrališta vrtića i drugo, ili u kojim ustanovama postoje edukovani profesionalci za rad sa osuđivanim počiniocima seksualnog nasilja”, kaže Bogavac i podseća na zakonsku obavezu da se upozore policija, tužilaštvo i sud ako postoje indicije da se osuđivano lice ne pridržava propisanog načina praćenja, usled čega se javljaju indicije da će ponoviti krivično delo.

Iz Ministarstva pravde Srbije navode da poverenici Uprave za izvršenje krivičnih sankcija dobijaju od policije i profesionalnih savetovališta i ustanova izveštaje o tome da li se lice koje podleže tim merama redovno javlja, a stručnjaci u tim ustanovama donose odluku o tome koliko često lice treba da dolazi. Ipak, ne daju konkretan odgovor na pitanje da li je Jovanović bio obavezan da to čini, koliko često, kao ni da li je to činio. Takođe, u odgovoru nema ni podataka o tome ko i koliko često kontroliše da li osuđeni silovatelji posećuju mesta na kojima se okupljaju maloletna lica, koliko bivši osuđenici poštuju izrečene posebne mere, kao i da li one daju rezultate.

“Sve su to informacije koje na nivou obrađenih podataka sa analizom i trendovima opšta i profesionalna javnost ne poseduje. Time bi i sami počinioci bili obavešteni šta država preduzima i šta ih čeka ukoliko ne poštuju zakonske odredbe, čime bi bio ostvaren i preventivni karakter propisanih odredbi”, objašnjava Bogavac.

Na netransparentnost ukazuje i inicijator “Marijinog zakona” Slobodan Jovanović. Podseća da prilikom usvajanja zakona nije uvažen predlog da registar pedofila bude javan.

“Obrazlagali su da bi to ugrozilo ljudska prava osuđenika. Međutim, samo dve godine kasnije usvojili su uredbu o javnom registru dužnika u Srbiji, tako da sad sirotinja koja duguje novac za komunalije može na stub srama, a predatori koji su počinili zločine nad decom imaju pravo da se o njima ništa ne zna”, kaže Jovanović za Al Jazeeru.

U registar osuđenika koj su počinili seksualni delikt prema maloletnicima do sada je upisano 309 osoba. To, međutim, nije i precizan broj osoba osuđenih za tu vrstu zločina jer u registru nisu oni koji su ta dela počinili i za to osuđeni pre 2013. Većina njih je, za razliku od Jovanovića, nepoznata široj javnosti.

Sasvim dovoljno razloga za pitanje da li je i “Marijin zakon” samo još jedan u nizu propisa donetih da se umiri javnost, ali bez namere da se dosledno primenjuje u praksi?

Izvor: Al Jazeera