Je li Srbija pred unutrašnjim sukobima?

Sudeći po najavama u srpskim medijima opozicija i vlast planiraju vreo i protestni mesec april. Pre svega brine činjenica da se politički život u Srbiji preselio iz institucija na ulicu. Već jedno vreme koalicija oko Srpske napredne stranke i ujedinjena opozicija iz Saveza za Srbiju optužuju jedni druge da su podelili narod i da provociraju sukobe.

Retorika je oštra i sve više podseća na brutalne naslove iz tabloida. Najfrekventnija reč aktera je „sukob“, a u javnosti se pumpa retorika za podizanje napetosti od „vešala“, „motornih testera“ do unutrašnjeg „rata“ i međusobnog „klanja“.

Da li je podizanje tenzija u društvu i kretanje emotivnom ivicom samo odmeravanje političkih snaga i način da se pridobije što veća podrška naroda ili je srpsko društvo toliko duboko podeljeno da postoji ozbiljan rizik od unutrašnjih fizičkih obračuna?

Šovinistička matrica

Situacija je alarmantna i u bukvalnom smislu dogorela je više nego do nokata. Glavni okidač masovnih građanskih i opozicionih protesta „1 od 5 milona“ bio je razbijanje glave u Kruševcu jednom od lidera srpske opozicije Borku Stefanoviću. Ranije se taj protest još nazivao „Stop krvavim košuljama“.

Paljenje kuće novinara Milana Jovanovića iz Grocke verovatno bi postao jedan od nasilnih metoda progona svih neistomišljenika, opozicije, građanskih aktivista i nezavisnih medija da se protesti nisu proširili po celoj Srbiji. Pre tih demonstracija Srbija je šest godina tonula u kolektivni strah i apatiju. Po društvenim mrežama i koluarima kružile su priče o naprednjačkim limuzinama i bližoj rodbini Aleksandra Vučića koji su navodno zalazili skoro u svaku opštinu i mesnu zajednicu, vršili pritisak na razne izbore, sklapali unosne poslove…

Sa druge strane, izbijanjem građanskih protesta i eksplozijom nakupljene frustracije otišlo se u drugu krajnost takođe u incident i nasilje – upad opozicije u prostorije Radio-televizije Srbije. Vlast je uzvratila hapšenjima, a žrtve su bili mahom mlađi demonstranti.

Uopšte nije preoštar zaključak da su dramatičnu i ekscesnu situaciju oko RTS-a priželjkivali i u svoje marketinške svrhe podjednako iskoristili vlast i opozicija. Vlast je Dveri, Obradovića i Savez za Srbiju pokušala da prikaže kao nasilnike, a opozicija Vučića kao diktatora – duh Miloševića koji ponovo „hapsi decu“.

Tu je tačka ključanja tada stala. I to je dobro, jer su Vučić i Obradović jedna duša a dva tela: ista šovinistička mentalna matrica, sa istim sistemom vrednosti gde je Srbija velika, a nacionalni heroji međunarodno osuđeni ratni zločinci.  

Pred ogledalom zatvorenih očiju

Pre svega neophodno je upitati se šta su sve uzroci ponavljanja u političkom životu Srbije agonije jednih te istih ciklusa događaja bez evolutivnog razvoja? Koliko u tom danu mrmota koji se završava protestima i svrgavanjem diktatora ima unutrašnjih političkih mutacija koje ne mogu da se prevaziđu dok se srpsko društvo ne suoči sa samim sobom? Pre svega, dok se ne suoči sa prošlošću, prizna masovne zločine, genocid i distancira od političara koji su učestvovali u razbuktavanju ratova devedesetih.

„Neprijatelji srpskog naroda“ koje je Srbija devedesetih masovno proizvodila u bivšim jugoslovenskim republikama i pokrajinama stavili su tvrde granice: Slovenija i Hrvatska ušle su u EU i NATO, dok su Kosovo i BiH pod protektoratom međunarodne zajednice.

Ni tragedija srpskog naroda u Hrvatskoj i egzodus sa Kosova nisu bile dovoljan povod da se izvuku pouke i u javnom diskursu preispitaju stavovi. Strasti i dalje podgrevaju isti ti socijalisti i bivši radikali koji su devedesetih Srbiju doveli na dno civilizacije. I dalje se u medijima seje mržnja prema susednim narodima i podstriče šovinizam u dijaspori. Samo što je od ulaska Crne Gore u NATO Srbija ostala fizički odsečena od bilo kakvog ozbiljnog manevra u susedstvu. Zapetljana u bes istorijskog revizionizma i stavljena pred ogledalo zatvorenih očiju.

I devedesetih je režim Miloševića opoziciju etiketirao, proganjao i nazivao izdajnicima, ali je uvek je imao spoljne neprijatelje koje je po potrebi mogao ne samo da optuži već i da sa njima izazove sukobe.

Agresija koja se devedesetih izlivala po okruženju sada se zadržava u Srbiji i upumpava među botove i iskrene pristalice…

Kupovanje vremena

I vlast, i opozicija imaju dovoljno motiva za ciljano podsticanje manipulativne mržnje kod građana Srbije.

Predsedniku Vučiću ističe vreme koje je dobio od Zapada da završi Briselski dijalog i potpiše obavezujući sporazum sa Kosovom. Mogli bismo to nazvati i priznanjem istog. Postoji veliki otpor i oko pitanja podele Kosova, koju srpska vlast vidi kao jedno od rešenja problema.

Svaka ozbiljnija kriza i eskalacija unutrašnjih tenzija mogli bi Vučiću da budu argumenti za odlaganje onog što od njega očekuje Brisel, Berlin i Vašington. Kupovanje vremena i manipulisanje krizama bilo je deo Miloševićeve luzerske strategije.

Na tom putu sada je i Vučić i jedino što može da dobije su neke nove međunarodne konferencije ili promenu formata dijaloga između Beograda i Prištine. Za srpsku opoziciju kriza oko priznanja Kosova je direktna prilika da se afirmišu i osnaže pre svega pojedini lideri. Nasilje bilo koje vrste od strane vlasti i njihovih pristalica, videli smo, Obradovića i Dveri samo osnažuje i drugima ultimativno nameće tezu – „ako ste protiv nas, onda ste za Vučića“.

Jedino što menja ovu dubioznu i pesimističku sliku Srbije jesu nedavna (iz februara) istraživanja javnog mnjenja u vezi protesta koje su predstavili SeConS grupa i Fondacija Fridrih Ebert. Većina ispitanika na protestima u Beogradu nema poverenja u opoziciju, kao ni u vlast. Studira ili fakultetsku diplomu ima 77 odsto onih koji subotom šetaju prestonicom, 56 odsto nisu stranački opredeljeni i apsolutna većina njih ne vidi nikog na političkoj sceni ko bi mogao da zastupa njihove interese. Protesti imaju jak identitet, odnosno identifikuju se sa demonstracijama iz devedesetih, a u istraživanju se konstatuje da bi se iz ovog protesta mogao roditi novi društveni pokret.

Takvi rezultati ne mogu da ne brinu desničare i istrošene političare na vlasti i u opoziciji. Zato će obe strane pokušati da ulicu pretvore na arenu i pred očima javnosti „oduvaju jedni druge“.

Prvi takav test odmeravanja strpljenja u uslovima nepodnošljive tenzije manipulisnja agresijom i frustracijama sa skoro izvesnim dramatičnim ishodom trebao je da bude 12. aprila u Novom Sadu, gde su na svega 100 metara jedni pored drugih Vučić i opozicija istovremeno najavili svoje skupove.

Planovi su promenjeni, a ulično odmeravanje u masovnosti ljudstvom vladajuća napredna sprema za 11. april u Novom Sadu i 19. april u Beogradu. Opozicija, kako ga je Obradović nazvao, „moderni ustanak“ u prestonici planira za 13. april.

 Ukoliko se strasti i maksimalno uzburkaju, oni će se verovatno smiriti do kraja aprila i Uskrsa po julijanskom kalendaru. Jer sreća je da u ovoj bahatoj sebičnosti svojstvenoj nacionalistima i hvatanju zaleta čelom jedni na druge, obe strane će se verovatno barem na nekoliko dana suzdržati da ne naljute srpskog patrijarha i crkvu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera