Oglasi

Javno mišljenje između matematike i stvarnosti

Koliko i kome možemo vjerovati u anketama građana - birača, gdje je granica stavova javnosti i naručitelja istraživanja.
Uljarević: U zavisnosti od toga kako postavljate pitanje, vi usmeravate komunikaciju sa ispitanikomMedia centar Beograd

„Posle najnovijih incidenata koje izazivaju pristalice Dragana Đilasa, Boška Obradovića i Vuka Jeremića i rušenja centra prestonice, rejting Saveza za Srbiju Dragana Đilasa je u drastičnom padu. Prema istraživanju javnog mnjenja, ako bi vanredni parlamentarni izbori bili održani sutra, Srpska napredna stranka sa predsednikom Aleksandrom Vučićem na čelu osvojila bi 53,2 odsto glasova, a Savez za Srbiju Dragana Đilasa, koji čini više od deset stranaka, dobio bi podršku od svega 9,9 odsto!“

Ove podatke objavio je nedavno portal Espreso.rs čiji je vlasnik Adria Media Grupa (inače i vlasnik tabloida Kurir), ne navodeći uobičajene podatke o agenciji, vremenu istraživanja niti uzorku na osnovu kog se došlo do pomenutih procenata. No, istovremeno se  - uz pozivanje na izjavu predsednika Srbije - tvrdi da su „rezultati relevantni“. Doslovce ovako: „Da su rezultati ovog istraživanja relevantni, indirektno je potvrdio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je danas u okviru kampanje 'Budućnost Srbije' posetio Braničevski okrug, a završni govor održao je u Požarevcu, gde ga je dočekalo više od 10.000 građana. On je tada poručio da je jasno da narod neće nasilnike i naveo da je rejting SZS-a pao, te 'da je sada postojano ispod 10 odsto'“.

Ne ulazeći u tačnost navedenog, a nepotpisanog, „istraživačkog sumiranja“, u vezi sa ovim i sličnim neautorizovanim, nameću se pitanja o pouzdanosti prezentovanih rezultata u koja se često sumnja, naročito u toku (pred)izbornih kampanja. Dakle, koliko i kome možemo verovati u istraživanjima o „pulsu“ građana - birača, gde je granica između stvarnih stavova javnosti i(li) marketinga naručilaca istraživanja i koliko im se povlađuje, ima li „prilagođavanja“ rezultata? Da li se neosnovano baca senka na objektivnost i profesionalnost kredibilnih agencija za ispitivanje javnog mnjenja? Postoji li strah od odgovora na pitanja kod ispitanika, i konačno, koliko se istraživanja zloupotrebljavaju u medijima, shodno uređivačkoj politici kada je ona oruđe politike, političara i stranaka?

Zlouporebe, greške i strah

„Po mom iskustvu, danas je manje zloupotreba nego što ih je bilo u periodu pre 10 godina. Nekako su, čini mi se, političari postali oprezniji sa prezentacijom rezultata istraživanja javnog mnjenja, a - delimično - i novinari. Međutim, kad neko objavi istraživanje, a ne potpiše ni jednu agenciju, ni jednog istraživača, onda s pravom javnost treba da sumnja ko stoji iza tih podataka i ko ih je, možda, lažirao“, kaže Marko Uljarević, direktor sektora za istraživanje javnog mnjenja Ipsos stratedžik marketinga.

Na pitanje da li se ugovorom sa naručiocem istraživanja reguliše ili obavezuje objavljivanje njihovog autora - agencije, Uljarević naglašava ističe da se njihova istraživanja uvek potpisuju - imenom i prezimenom.

Sugestivna pitanja i nacionalni stereotipi

Brojna su istraživanja gde ima budalastih pitanja i precenjivanja ispitanika kom se pristupa kao čoveku koji sve zna, ili podcenjivanja anketiranih. Prošle godine smo sproveli jedno istraživanje o kulturi sećanja. Izmislili smo imena nekih ratnih zločinaca, ali na taj način da bude prepoznatljiva njihova etnička pripadnost. Tražili smo potom od ispitanika da kažu da li je on kriv ili nije. Reč je o jednoj „prevari“ istraživača ali u svrhu provere ozbiljnosti ispitanika i njegovom nasedanju na nacionalne stereotipe , da li će on npr o jednom Hrvatu reći da je zločinac samo zato što je prepoznao po imenu i prezimenu da je Hrvat ili će ozbiljno da kaže „ja za tog čoveka nisam nikad čuo, ne znam“. Moram priznati da sam bio iznenađen, očekivao sam da će više ljudi pokazati taj nacionalni stereotip i optužiti tog čoveka za zločine samo zato što je Hrvat ili Srbin - ali nije. Bilo je takvih ali negde od 1 do 15 posto. Ove jeseni to istraživanje treba da se ponovi.

(Srećko Mihailović „Demostat“)

„Međutim, primećujem jedan nekorektan odnos nekih političkih činilaca, ali i da veliki deo zloupotreba dolazi od medija koji su, ovde, uglavnom navijački. Neki ljudi žele da slome svoj odraz u ogledalu i neće objektivno da ga vide“, tvrdi Uljarević.

Najveći pritisak i interesovanje novinara je, kaže on, da se istraživanja tretiraju kao „javno dobro“ pa se tako i objavljuju.

Srećko Mihailović, sociolog i rukovodilac istraživačkih projekata u istraživačko-izdavačkoj agenciji Demostat, kaže kako je veoma bitno da „istraživač u kontaktu sa medijima uslovi da se mora navesti određeni broj podataka uz istraživačke rezultate“. Na primer, ko je naručilac, u odnosu na šta je računat procenat ispitanika, kakav je način prikupljanja podataka i tip uzorka (starosni, obrazovni, socijalni...).

Prema njegovim rečima, objavljivanje rezultata istraživanja zavisi od naručioca, ali i od istraživača, odnosno - da li će prihvatiti sve uslove koje naručilac traži.

„Ti uslovi se unapred formulišu ugovorom. Ima naručilaca koji traže da svi rezultati (p)ostanu njihovo vlasništvo i da istraživač nema nikakva prava raspolagati podacima iz ankete. Takve opcije prihvataju i velike istraživačke agencije, što ima logike u predizbornoj kampanji. Međutim, ima istraživanja gde je, bukvalno, nemoralno prihvatiti te uslove o neobjavljivanju, recimo, za potrebe u naučnim radovima“, smatra Mihailović.

Povlađivanje, zloupotreba...

On, naravno, ne isključuje mogućnost „žongliranja“ sa podacima.

„Naravno da postoje mogućnosti povlađivanja naručiocima ili zlopotrebe, ali to je bez ozbiljnog dokaznog materijala teško tvrditi. Jednostavnije je izreći svoj stav na osnovu raspoloživih podataka. Takođe, nije isto da li je istraživanje sprovedeno 'licem u lice' ili je to telefonska ili online anketa, jer to može značajno uticati na rezultate istraživanja. Zato se mora znati način anketiranja. Takođe, važno je  navesti formulaciju pitanja kada se saopštavaju odgovori“, objašnjava Mihailović.

Mihailović: Postoji pravilo koje kaže da u formulaciji pitanja moraju biti sadržani svi ponuđeni odgovori

Al Jazeera

To je, smatra on, jedini način kako bi nezavisni gledalac ili čitalac mogao reći da pitanja nisu bila subjektivna ili sugestivna, zbog čega bi i odgovor mogao biti iskrivljen.

„Postoji pravilo koje kaže da u formulaciji pitanja moraju biti sadržani svi ponuđeni odgovori. Npr. pitanje da li ćete vi glasati za SNS jeste sugestivno pitanje jer tu postoji određena presija. Znači, da li ćete vi glasati ili nećete glasati ili da li ćete izaći na izbore ili ne, tako da već u tom prvom uvidu ispitanika u pitanje on već zna za moguće odgovore“, zaključuje Mihailović.

O mogućim zloupotrebama istraživanja u agencijama Marko Uljarević kaže kako je „skloniji reći da postoje greške, a ne namere u tom smislu“.

„U zavisnosti od toga kako postavljate pitanje, vi usmeravate komunikaciju sa ispitanikom, možete ga tim sugestivnim pristupom dovesti do željenog odgovora. Ali, ako ovaj posao radite profesionalno i želite da uspete na tržištu, onda je važno da se klijenti vrate i o tome vodite računa. Jer, nama je cilj da naručilac zna ono što je realnost i kakvi su objektivni podaci“, naglašava Uljarević.

A postoji li ponekad bojazan građana da iskreno odgovaraju na pitanja iz anketa i koliko to zavisi od načina ili metodologije kako ih istraživači postavljaju?

„Strah se potcenjuje. Uveren sam da postoji veoma raširen strah i da je on izraženiji u telefonskoj anketi - kad ispitanik ne vidi svog sagovornika pa ne može percipirati i oceniti ko je i šta je sagovornik -  nego u anketama in vivo, kad razgovaraju licem u lice. Logično je očekivati da postoji određena bojazan od saopštavanja svojih izbornih opredeljenja nekim nepoznatim ljudima, utoliko pre što se naširoko priča o lošim posledicama po birača ako se sazna kako je glasao. Jednostavno, birač neće da rizikuje“, smatra Mihailović.

Zavisnost od teme

Bojazan je prisutna i zato što je tu umešala prste jedna loša partijska propaganda traženje sigurnih glasova obilaskom kuća i stanova sa molbom da glasaju „za te i te“ i onda evidentiraju to ime među svoje glasače. Tako da strah postoji, posebno u sferi politike, partijskog opredeljenja, ali ne i kad se pitanja odnose na to kako se živi, na socijalne ili ekonomske momenate“, ocenjuje Srećko Mihailović.

Marko Uljarević, međutim, smatra da izbor metode istraživanja zavisi od od teme, odnosno vrste ispitivanja javnog mnjenja.

„Ako imate listu od 20 stranaka čiji se rejting meri onda se, naravno,  izbegava telefonska anketa, jer morate pročitati ceo spisak pa je teško održati pažnju ispitanika. Ali, postoji lista pitanja za koja je bolja telefonska anketa nego face to face. Inače, ne vidim razliku između telelefonskih anketa u procentu ljudi koji odbijaju da kažu za koga će glasati. Dakle, metod prikupljanja podataka birate u zavisnosti od istraživačkog problema. A da bismo sami sebe proverili, mi - ako radimo telefonsku anketu, u tom danu često sprovedemo i jedno ispitivanje face to face i, uporedo, i online odgovore na pitanja - pa posmatramo rezultate. Ako su velike razlike onda postoji problem“, objašnjava  direktor Ipsosa.

Marko Uljarević kaže da prilikom odgovaranja na pitanja istraživača nije primetio strah kod anketiranih. Jer, da takve bojazni postoje bilo bi očigledno na osnovu rezultata pre i posle izbora.

„Tamo gde je već decenijama najizraženija priča o strahu i kontroli izbora, imali smo veoma pouzdane predikcije izbornih rezultata. Dakle, ako takav strah i postoji - on ne utiče bitno na javno mišljenje”, ukazuje Uljarević.

I dodaje kako postoji nešto drugo što utiče na pouzdano predviđanje rezultata, ali nema veze sa istraživanjem.

„To je taj korak unazad u našem političkom životu,  od tradicionalnih stranaka gde je postojala ideologija čvrstog uverenja, komunikacije sa biračima - ka pokretima koji dolaze i nestaju. Više vidim tu  problem nego u mantri da se ljudi plaše, koja se ponavlja 20 godina unazad. A ne boje se, vidite to i na ulicama“, zaključuje Uljarević.

Uzajamna veza anketa i rejtinga

Koliko istraživanja utiču na stavove javnosti prema strankama ili nekim ključnim političkim pitanjima, posebno pred izbore kada su zasuti anketama i tabelama o rejtingu stranaka? Drugim rečima - da li rezultati sondaže mogu uticati na promenu mišljenja građana?

Koliko rezultati istraživanja javnog mnjenja, posebno u političkoj sferi i pre svega u predizbornim kampanjama, utiču na mišljenje ili promenu miljenja građana?

„Postoje mnoge studije o tome, ali reći ću iz svog iskustva, šta smo primetili u vezi tog uticaja nakon objavljivanja rezultata. Imali smo, jedan primer, kad se videla 'opasnost' da veliki broj pristalica jedne stranke neće izaći na glasanje. Međutim, ne možete izolovati jedan događaj, odnosno da samo rezultati istraživanja utiču na apstinenciju birača. Pretpostavljam da se takav efekat može desiti, u određenoj meri, kod obrazovanijeg dela birača koji umeju da tumače rezultate i onda je jako nezgodno ako je stranka koju preferiraju ispod cenzusa. Tada racionalno donose odluku da ne potroše svoj glas i da na listiću zaokruže nekog drugog. Nekada to može i drugačije uticati na njih, znate da smo mi narod na koji inat može jako uticati, po sistemu: 'e, baš ću za njih glasati, ovo nije tačno', tako da ni to ne možete izolovati“, ukazuje Marko Uljarević.

Mihailović na tu temu kaže da se rezultati istraživanja precenjuju po svom uticanju, međutim, treba reći da ipak neki uticaj postoji i samo treba proceniti njegov obim.

„U zemljama poput ove, to zavisi od medija koji prezentuju istraživanja. Jer, kao što je struktuirano samo javno mnjenje, odnosno biračko telo, tako su struktuirani i mediji. S obzirom da građani prate one medije sa  kojima postoji podudarnost sa političkim izbornim opredeljenjima, može se reći da istraživanja javnog mnjenja u stvari pojačavaju njegov već postojeći intenzitet. Nema tu nekih bitnih promena u izbornoj orjentaciji, pa je tako uticaj na neodlučne birače mali, gotovo nikakav. Uticaj se može prepoznati jedino u intenzitetu izborne orjentacije već postojećih izbornih partija“, uveren je Mihailović.

On ukazuje da u Srbiji a i u BiH nema mnogo istraživanja iako se taj dojam dobija u predizbornoj kampanji zbog toga što se stalno „prežvakavaju“ rezultati. Partijama je istraživanje važno u dva smisla: jedan je, realističan i opravdan i politički i finansijski, to je naručivanje istraživanja da bi se bolje struktuirala, odredila, definisala i adekvatnije prepoznala ciljne grupe predizborna kampanja.

Međutim, jedan broj partija hoće istraživanja koja će da preuveličavaju njihovu izbornu moć računajući na to da rezultati utiču na izborno opredeljenje građana. To su one partije koje bi radije da naruče rezultat istraživanja a ne samo istraživanje da bi saznali o potencijalnim biračima.

I Marko Uljarević ocenjuje da znalci istraživanja koriste kao „taktički alat“ da usmere svoju komunikaciju i oblikuju izborne poruke. Njima, najčešće, nije važno da se objavljuju istraživanja javnog mnjenja. Ali ima i toga da se ankete koriste kao argumentacija da neko poruči stranačkim konkurentima „vi ste gotovi“…

„Mnogi o istraživanjima pričaju potpuno laički. Postoji velika sličnost između istraživanja, fudbala tako su u Srbiji čim počne izborna kampanja svi selektori, podrugljivo se komentariše veličinu uzorka, metodologija istraživanja a svaku interpretaciju proglašava  - navijačkom“, naš sagovornik.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.