Izrael više nije nedodirljiv

Piše: Boško Jakšić

Asimetrični rat Izraela i Hamasa prekidan je trodnevnim primirjima, ali kako dve strane na pregovorima u Kairu, uz posredovanje Egipćana, ne odustaju od svojih zahteva, sukob preti da lagano uđe u tragičnu bliskoistočnu rutinu.

Hamas i njegovi saveznici zahtevaju ukidanje dugogodišnje potpune izraelske, sada i egipatske blokade Gaze, posebno otvaranje luke u pojasu uz Sredozemlje. Izrael traži demilitarizaciju teritorije koju je pre devet godina predao na upravljanje Palestinskoj vlasti, a deblokadu uslovljava postizanjem trajnog mirovnog rešenja koga nema decenijama.

Hamas ne odustaje od pretnji svog vojnog krila – brigada Izz ad-Din al-Qassam – da će nastaviti sa raketnim baražima koji će “paralisati izraelsku ekonomiju i zatvoriti aerodrom Ben Gurion kod Tel Aviva” ukoliko se ne ukine izraelsko-egipatska blokada Pojasa Gaze, posebno pomorska, i oslobode zatvorenici po izraelskim zatvorima.

Izrael ispunjava raniju pretnju načelnika generalštaba generala Bennyja Gantza da će upotrebiti “koliko god neophodnu silu da bi obezbedio sigurnost izraelskih građana”.

Sačuvan status quo

Iako je povukao kopnene trupe iz pojasa uz Mediteran, očito je da ratni kabinet izraelskog premijera Benjamina Netanyahua nije ostvario ciljeve operacije Gvozdena kupola – uništavanje raketnih arsenala Hamasa i neutralizaciju mreže tunela koji su iz pojasa vodili i ka unutrašnjosti Izraela.

Izrael je, prvi je bilans ovog rata, ponovo doživeo poraz na moralnom planu. Izrael samog sebe gura u izolaciju.

Izraelski vojni eksperti procenjuju da je Hamasu od 9.000 raketa preostalo blizu 3.000, od kojih je većina dometa manjeg od 40 kilometara. Ali, Palestinci Gaze – kojima Hamas upravlja od 2006. – pokazali su do sada da iz svake slične izraelske ofanzive izađu bolje naoružani, disciplinovaniji i taktički usavršeni. Civilne žrtve pomažu homogenizaciji 1,8 miliona stanovnika Pojasa koji od izraelskog povlačenja 2005. bez perspektive žive u potpunoj blokadi.

Kao i kada su leta 2006. ratovali sa libanskim šiitskim pokretom Hezbollah, vojno nadmoćni Izraelci nisu uspeli da neprijatelju zadaju konačni udarac. Imajući to u vidu, potvrdilo se da, kada Izraelci ostanu bez potpune pobede, onda je to faktički poraz superiorne armije i pobeda milicije koja opstaje uz podršku naroda, Irana, do skora i Sirije.

Izrael je u napadu na Gazu 2008. izgubio deset vojnika, četvoricu u “prijateljskoj vatri”. Sada šest puta više.
Izrael kaže da želi mir u Gazi, ali Netanyahu nije načisto da li hoće da pregovara širi mirovni aranžman. Sačuvan je status quo. Svaki novi oružani sukob krvaviji je od prethodnog. Toliko o vojnoj dimenziji rata.

Na poslednje primirje se otišlo posle 1.945 palestinskih žrtava, 80 odsto civila, 9.000 ranjenih i pola miliona raseljenih. Prema podacima UNICEF-a, do nove obnove borbi stradalo je 419 palestinske dece, dve trećine bilo je mlađe od 12 godina. U jednom od najgušće naseljenih teritorija na svetu uništeno je ili oštećeno više od 3.000 kuća, uključujući školu UN-a, bolnica, džamija, parkova. Na izraelskoj strani stradala su 64 vojnika i troje civila.
Izraelski zvaničnici uporno su ove brojke pravdali samoodbranom zbog raketnih napada Hamasa, tvrdeći da su činili sve da se izbegnu civilne žrtve. Svet je mahom bio zgrožen.

Izrael je, prvi je bilans ovog rata, ponovo doživeo poraz na moralnom planu. Izrael samog sebe gura u izolaciju. Uprkos naklonosti moćnih zapadnih, posebno anglosaksonskih medija, svetsko javno mnenje, suočeno sa strahotnim slikama ubijanja i razaranja Gaze i kolektivnim kažnjavanjem Palestinaca, sve teže kupuje izraelsku ratnu propagandu. Pet zemalja Latinske Amerike povuklo je ambasadore iz Tel Aviva.

Mogućnost istrage ICC-a

U analizama izraelske ofanzive, kojoj obazrive diplomate eufemistički zameraju “prekomernu upotrebu sile”, sve češće se čuje pojam “ratni zločini”. Konflikt u Gazi mogao bi da unese novu dimenziju u bliskoistočno ratovanje: mogućnost da Međunarodni kriminalni sud (ICC) otvori istragu o ratnim zločinima izraelskih snaga. Dosad je to bilo nezamislivo. Ovaj sud u Hagu okuplja 122 države (simptomatično ne i SAD, Rusiju i Kinu) i bavi se “teškim kršenjem” ženevskih konvencija iz avgusta 1949. godine.

ICC je pre dve godine, pozivajući se na nedefinisan pravni status Palestinske vlasti, odbio da ispita optužbe protiv izraelske armije tokom sukoba u Gazi krajem 2008. i početkom 2009. godine, ali od tada se dosta promenilo. Palestinci su 2012. ogromnom većinom u Generalnoj skupštini UN-a de facto priznati kao suverena država. Sada su mnoge iznenadili saopštenjem da su samo jedan proceduralni korak od članstva u ICC-u. Ukoliko potpišu Rimski statut, Sud bi imao ne samo jurisdikciju nad zločinima počinjenim na palestinskim teritorijama još od 2002, već bi mogao da se bavi i legalnošću jevrejskih naselja na okupiranoj Zapadnoj obali. Bio bi to veliki palestinski uspeh.

“Nemamo poteškoća da prikažemo ili izgradimo slučaj. Izrael jasno krši međunarodno pravo”, kaže palestinski ministar inostranih poslova Riyaid al-Maliki, iako bi Hamas i Islamski džihad teško podržali ideju članstva u ICC-u u strahu da bi i njihovi lideri mogli da budu optuženi.

Iako je otpor Izraela očekivan, a možda i kontratužba protiv administracije predsednika Mahmouda Abbasa, pozicija Netanyahuove vlade je otežana od kako je Washington bombardovanje škole UN-a u Gazi nazvao “zaprepašćujućim” i zatražio istragu.

To ponašanje najvećeg saveznika Vlade u Jerusalimu – Amerikanaca – moglo bi da bude novi element izraelsko-palestinske jednačine sa više nepoznatih. SAD se decenijama pažljivo uzdržavao od kritika Izraela, po Savetu bezbednosti UN je blokirao sve moguće rezolucije osude izraelskog ponašanja, ali sada je zaoštrio retoriku. Washington ubijanje palestinskih civila naziva “potpuno neprihvatljivim i potpuno nebranjivim” – iako SAD nastavljaju da naoružavaju Izrael i snabdevaju ga ofanzivnim oruđima.

Palestinska Golgota počinje, istina lagano, da korodira i američke Jevreje koji godinama podržavaju instrukcije cionističkih i religioznih desničara na vlasti u Izraelu koji ih uče da su svi Palestinci neprijatelji.

Henry Seiegman, bivši direktor Američkog jevrejskog kongresa, situaciju u Gazi opisuje kao “očajnu” i politički i humanitarno. “Kaže da je ovo neophodno Izraelu da preživi, da je cionistički san zasnovan na pokolju, ponovljenom pokolju nevinih u razmerama koje ovih dana gledamo na televiziji, onda je to zaista duboka, duboka kriza”.

Netanyahu suočen s dilemom liderstva

Netanyahu, koji na vlasti ostaje uz pomoć krajnje desničarskih političara i rabina i mantre o “egsitencijalnoj ugroženosti” Izraela, sada je pred dilemom liderstva. Njegova popularnost u Izraelu opala je za 20 poena u poređenju sa 82 u trenutku kada je naredio kopnenu invaziju.

Stavljanje Gaze pod autoritet zajedničke Palestinske vlasti bio bi ogroman korak napred.

Eva Illouz, sociolog iz Izraela, u intervjuu za Der Spiegel tvrdi da je njena zemlja ophrvana strahom i da postaje rastuće sumnjičava prema demokratiji. “Gde vi vidite ljudska bića, Izraelci vide neprijatelje…Mislim da su Izraelci izgubili ono što bi mogli da nazovemo humanitarnim osećanjem, kapacitetom da se identifikuju sa patnjama nekog udaljenog drugog… Palestinac je u percepciji Izraelaca postao istinski neprijatelj na način da su ‘oni tamo’, a ‘mi ovde’. Oni su izgubili lice, čak i ime… Izrael je kolonijalna vojna sila, militarizovano društvo i demokratija, sve u jednom.”

Pitanje je da li je Netanyahu u stanju da ono što smatra dosadašnjim vojnim uspehom uskladi sa trajnom bezbednošću Izraela, smanjivanjem patnji u Gazi i ohrabrivanjem umerenih Palestinaca? Teško.

I Palestinci bi mogli da izvuku neke pouke. Morali bi ponovo da uspostave institucije Palestinske oslobodilačke organizacije, da govore jednim glasom koji bi dobio podršku oko osam miliona Palestinaca širom sveta. Da se Izraelu predstave kao legitiman partner i Netanyahuu uskrate izgovor da nema s kim da pregovara.

Šansa da se prevaziđe decenijska fragmentacija palestinskog pokreta je tu. Otvorena je u junu stvaranjem tehnokratske vlade nacionalnog jedinstva između Fataha koji kontroliše Zapadnu obalu i Hamasa koji upravlja Pojasom Gaze. Prvi je godinama bez rezultata učestvovao u diplomatskim pregovorima sa Izraelom. Drugi se oslanjao na oružani otpor i teror.

Dok je Izrael podelu koristio za nastavak kolonizacije Zapadne obale i Jerusalima, nijedna strategija nije Palestince približila cilju samoopredeljenja, dobijanja nezavisne države ili okončanju statusa izbeglica.

Moguće da prolazimo ključni momenat koji bi mogao da postavi temelje za bolju budućnost. Stavljanje Gaze pod autoritet zajedničke Palestinske vlasti bio bi ogroman korak napred. Jedinstveni palestinski nacionalni pokret obezbedio bi politički konsenzus koji bi dobio podršku ne samo Palestinaca, već i ogromnu diplomatsku naklonost sveta.

To bi, istovremeno, pojačalo pritisak na Izrael i SAD da učine dva koraka koja izbegavaju: da prihvate PLO kao pregovarača i da krenu u pregovore o trajnim aranžmanima koegzistencije na osnovama Arapskog plana koji i Izraelu i Palestincima priznaje pravo na bezbedan život unutar dve države.

Pogibije, razaranja i patnje enklave Gaze poslednjeg meseca mogle bi da posluže kao temelj ozbiljnog političkog reorganizovanja palestinske nacionalne arene. Izrael će to pokušati da spreči po svaku cenu, ali ovaj mini-rat pokazuje da Izrael nije tako nedodirljiv kao što je bio pre izbijanja neprijateljstava 8. jula.

Za kraj: svakome ko pokuša da tradicionalnim političkim, diplomatskim ili vojnim merilima analizira krvavu ofanzivu Izraela u Gazi preti da ostane beznadežno izgubljen ukoliko propusti da utvrdi stvarnost koja motiviše obe strane: intenzitet borbi i spremnost da se gine. To ovu rundu sukoba razlikuje od poslednje dve od 2008, koje su se završavale primirjima i mesecima mira – pre erupcije novog konflikta.

Čini se da su stvari sada drukčije zbog neuspeha dve doktrine koje su dominirale izraelsko-palestinskim odnosima tokom poslednjih 20 godina: izraelske vojne doktrine velikih napada na palestinske grupe i civilne strukture Gaze svakih nekoliko godina i doktrine palestinskog predsednika Abbasa i njegovog Fataha da beskrajno sa Izraelom pregovara o miru na osnovu formule dve države.

Istorija uči da je posle arapsko-izraelskih ratova bilo malo prilika za diplomatiju, piše poznati američki kolumnista David Ignatius: “Državni sekretar John Kerry, napadan pre nedelju dana da njegovo mirotvorstvo pomaže Hamasu, izgleda da je sada spreman za kreativni momenat. Da li je Netanyahu?”

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera