Oglasi

Izrabljivanje radnica u Srbiji: Robovlasničko zlatno doba

Niske, neredovne zarade koje se često i ne isplaćuju, radno vrijeme koje traje po 10,14 i više sati, svakodnevni mobing, vrijeđanje i ponižavanje...
Šefica od radnica tražila da nose crvene trake u vrijeme menstrualnog ciklusaReuters/Ilustracija

“Odlazila sam na posao ujutru, a vraćala se kasno uveče. I nedeljom sam morala da idem da radim, i ja više nisam imala nimalo slobodnog vremena. Vlasnik firme je povećavao obim posla, ali nije povećavao i broj nas koje radimo. Za svaku grešku nam je oduzimao deo plate, pa često nisam dobijala ni minimalac. Topli obrok, regres i putne troškove nije isplaćivao, mada smo sve potpisivale da smo ih primile. Za godišnji odmor smo imale najviše nedelju dana, a ostatak smo radile, dok je gazda vodio sate kao da smo još uvek na odmoru. Gotovo svakodnevno trpimo verbalne napade. Nema radnice koja bar jednom nije otplakala zbog uvreda i ponižavajućih reči našeg gazde. Stalno preti otkazima, i radimo pod velikim pritiskom i u strahu. Zbog toga već duže vreme ne mogu da izdržim dan bez tableta za smirenje. Sve više imam problema sa srčanom aritmijom i visokim krvnim pritiskom, i ne znam koliko ću još moći da izdržim. Za porodicu i prijatelje više nemam vremena, a ni volje. Život mi se sveo na odlazak na posao i spavanje”. Ovo je priča radnice iz firme koja se bavi prodajom i veleprodajom alkoholnih pića. Njena i desetine drugih, vrlo sličnih priča mogu se pronaći u zborniku “Žene govore” koji su priredile Milica Lupšor i Vesna Đorđević, radnice i aktivistkinje Udruženja za radna prava žena Roza iz Zrenjanina.

Niske, neredovne zarade koje se često i ne isplaćuju; radno vreme koje traje po 10,14 i više sati; svakodnevni mobing, vređanje i ponižavanje;  rad u nehumanim uslovima, zimi bez grejanja a leti bez klime, bez ijednog slobodnog dana u nedelji; rad preko omladinskih zadruga i agencija kojima odlazi deo plate, neplaćen prekovremeni rad; seksualni napadi, pretnje, zastrašivanje; strah od otkaza, nemogućnost da se ode na bolovanje, siromaštvo, diskriminacija zbog godina starosti ili porodičnog stanja, stres i maltretiranje – to je svakodnevica žena na srpskom tržištu rada.

Tlačenje radništva se njeguje u tišini

Milica Lupšor i Vesna Đorđević obišle su više od 10 gradova u Srbiji, u kojima su razgovarale sa radnicama o njihovim iskustvima na poslu. Sve te priče sakupljene su u knjizi “Žene govore”, kao “pokušaj da se čuje glas tih žena, da se oda priznanje njihovoj stalnoj borbi za opstanak, njihovoj hrabrosti i snazi da se ne predaju”. Radnice su anonimne, a često se ne navode ni imena preduzeća u kojima rade, ne da bi se te firme zaštitile, već zbog realnog straha da bi radnice koje su progovorile o tlačenju, zlostavljanju i nepravdi mogle da trpe ozbiljne posledice zbog istine koju iznose u javnost.

Mnoge žene nisu želele da govore, iako su znale da njihova imena neće biti navedena, strahujući od otkaza, da će ostati bez crkavice kojom prehranjuju porodicu. “Tlačenje radništva se u Srbiji neguje u tišini, svaki glas koji se probije u javnost znači novu represiju. Otpuštanje često vodi u glad, dugove, beskućništvo, nestajanje, zato je ovde javna, otvorena pobuna prečesto kobna po pobunjeno radništvo”, piše Gordana Stojaković u predgovoru za “Žene govore”.

Ređaju se u knjizi jezivi, potresni prizori izrabljivanja i zlostavljanja radnica u Srbiji. Radnice u jednoj maloj tekstilnoj fabrici u Zrenjaninu poslodavac je zaključavao tokom radnog vremena, jer se bojao inspekcije pošto radi bez licence i kontrole kvaliteta. Leti nije bilo klime, pa je u hali bilo vruće kao u paklu; preko zime nije bilo grejanja, radnice su sedele za šivaćim mašinama u zimskim jaknama, duvale u prste kako bi mogle uopšte da rade.

Plate su kasnile, gazda je obećao da će ih iznenaditi posle Nove godine. I zaista ih je iznenadio – sačekale su ih koverte u kojima su umesto zarađenog novca bile radne knjižice. Vlasnik je prosto zatvorio firmu, otvorio drugu na drugom mestu pod novim imenom i nastavio sa proizvodnjom. Sudski proces protiv njega traje već tri godine i ko zna da li će ikada snositi zakonske sankcije.

Puna zaposlenost robova

Veliki problem je rad na određeno vreme koji se produžava unedogled, što radnice dovodi u posebno ranjiv položaj. I tu nema razlike između privatnih i državnih preduzeća. Žena koja više od deset godina radi u javnom preduzeću, a još je nisu primili za stalno, ovako opisuje svoju situaciju: “Nema godišnjih odmora, bolovanja, plata mi je manja od plate koleginice koja je primljena za stalno, kada sam ostala u drugom stanju, nisam imala porodiljsko bolovanje, a nisam bila sigurna ni da će me vratiti na posao kada moje dete bude moglo da ide u jaslice. Vratili su me, i ja sam još uvek tu, bez bilo kakve garancije da me, kada dođem u neke godine, neće otpustiti”.

A takva otpuštanja nisu retka, preduzeća često daju otkaz ženama koje već godinama rade za njih, da bi ih zamenile mlađima. Može im se, jer nezaposlenih ima koliko hoćeš, uprkos nameštenim statističkim podacima kojima nas zasipaju naprednjački funkcioneri, a koji govore o enormnom rastu zaposlenosti. Prema novom metodu merenja zaposlenosti, zaposlenim se smatra svako ko je radio jedan sat nedeljno posao plaćen u novcu ili u naturi. Zaposlenima se smatra i kategorija “pomažući članovi domaćinstva” koji za svoj posao nisu plaćeni.

Republički zavod za zapošljavanje ima zanimljivo obrazloženje: “Pomažući članovi u porodičnom poslu su lica koja pomažu drugom članu domaćinstva u vođenju porodičnog posla ili poljoprivrednog gazdinstva, a da pritom nisu plaćena za taj rad. Ova lica smatraju se zaposlenima i pored toga što nisu plaćena za svoj rad pošto od svog rada imaju korist u vidu beneficija kao što su smeštaj, hrana i slično”. Ne znam što su robovi u starom Rimu dizali onolike ustanke kad su imali obezbeđen stan i hranu, pa su samim tim imali status zaposlenih osoba.

Otimanje od minimalca

Diskriminacija po starosnom osnovu takođe je česta. Žene koje su prešle 40. godinu života poslodavci često i ne žele da prime na razgovor. „Tražimo mlade, a ne babe“, rekao je 43-godišnjakinji vlasnik jedne firme. Koga briga što time poslodavci krše Ustav, kao da je posao naših vlastodržaca da štite zakone koje donose. Njihov posao je da štite svoje i interese malog kruga moćnih i bogatih na vrhu socijalne piramide. Svi ostali ima da ćute i trpe.

Nije bolja situacija ni među radnicama zaposlenim za stalno, pogotovo onima koje rade u trgovinama, pekarama i zanatskim radnjama. One rade u smenama od po 10-14 sati, najčešće za minimalac, a čak ni tu minimalnu platu ne dobijaju u celini, već im se svakog meseca odbija nešto od zarade, jer nisu ispunile tzv. normu. Poslodavac odredi svakog meseca koliko radnice treba da prodaju peciva, žvaka, cigareta, novina, čokoladica, pa ko tu normu ne ispuni – ima da plati od svoje crkavice. A norme se tako vešto utvrđuju da niko ne može da ih namiri.

Jedna radnica u lancu marketa opisuje kako to izgleda u praksi: “Plata je bila samo minimalac, nisu se plaćali prekovremeni sati, a radile smo svaki dan, i nedeljom i praznicima, trpele maltretiranja šefova, vukle gajbe i teške pakete, šetanja od jedne do druge radnje kada negde neka radnica ne dođe. Sve smo potpisivale ugovore na određeno, i nikada nismo znale da li ćemo i sledeći mesec ostati. Uvek su nam oduzimali od plate za robu koja se pokvari, a ne uspemo da je prodamo (za salatu, paradajz, banane i sl), iako smo molile da nam ne šalju toliku količinu, jer nemamo kome to da prodamo. Tako smo prošle godine dva meseca u proleće dobile samo po 50% posto plate (manje od 11 000 dinara), jer smo morale da nadoknadimo sve ono što se pokvarilo. Kada smo pokušale da se bunimo, rekli su da je to po zakonu, pošto smo ‘normirane’ koliko čega da prodamo, i pošto nismo ispunile ‘normu’, imaju pravo da nam umanje platu”.

Otkaz zbog pocijepanih pantalona

Kad se neka radnica razboli, onda po pravilu sazna da joj zdravstvena knjižica nije overena. A ako je zbog bolesti odsutna nekoliko dana, poslodavac je jednostavno otpusti i zameni nekim drugim. Alternativa je da radi i kad je bolesna, dodatno ugrožavajući sopstveno zdravlje: “Nosim teške gajbe, istovaram kamione koji donesu robu, pa kada se ukočim, odem do Hitne, primim injekciju, i vratim se da nastavim. Ne smem da tražim lakše radno mesto, jer će mi onda možda dati otkaz, a šta ćemo da radimo moja deca i ja ako ostanem bez posla”.

A otkaz se dobija za sve i svašta. Jedna radnica fabrike čarapa dobila je otkaz jer se onesvestila od gladi. Jedna čistačica dobila je otkaz jer je imala pocepane pantalone. Pošto je samohrana majka dve ćerke, bilo joj je važnije da kupi odeću deci nego sebi. “Da su mi bar rekli, ja bih nekako kupila i sebi, snašla bih se nekako, a sada smo socijalni slučaj”, kaže otpuštena žena.

Uslove rada u nekim firmama ni robot ne bi mogao da izdrži. Jedna žena priča kako je radila u mlekari i bila zadovoljna poslom, iako je plata bila samo malo veća od minimalca. A onda je obim posla počeo da se povećava, pa je na kraju radila od osam ujutro do tri iza ponoći, dakle smenu koja traje 19 sati. I tako svakog dana. Na kraju je bila prinuđena da ode iz mlekare, jer više nije mogla da izdrži neljudski tempo rada. Sada je nezaposlena, ide na njivu da radi za nadnicu kako bi prehranila sebe i ćerku.

Obilježene crvenom trakom

Do kojih razmera ide ponižavanje i maltretiranje zaposlenih najbolje svedoči strašna priča o šefici u jednom pogonu gde žene rade za šivaćim mašinama, koja je od radnica tražila da nose “crvene trake u vreme menstrualnog ciklusa, jer će tada biti manje produktivne, pošto će ići više puta u wc, a i da može da se prati da neka mlada žena ne ostane u drugom stanju, kako bi joj na vreme dali otkaz”. Inače, ženama je u toj firmi dozvoljeno da idu u toalet dva puta dnevno, čak se i prirodne potrebe propisuju i normiraju.

Jedna radnica se ipak pobunila i na tribini javno ispričala o slučaju sa crvenim trakama. Posle toga kolege su prestale s njom da razgovaraju, žene iz pogona su je napale jer nije trebalo da iznosi njihovu sramotu. Kako kaže pobunjena radnica, “ne shvataju da je to sramota firme, a ne njihova”. Na kraju je dobila i otkaz, iako je bila zaposlena za stalno, ali tek nakon nekoliko meseci, kako ne bi mogla da se žali da je razlog otpuštanja istina o zlostavljanju koju je obznanila. Ali, otkaz je dobila i šefica koja je naredila obeležavanje crvenim trakama, jer je radila na svoju ruku, bez znanja poslodavca, htela je da uštedi pare firmi i dobije bonus, da se istakne. Takoreći, ništa lično. Ni Adolf Ajhman nije mrzeo Jevreje, nije bio antisemita, samo je bio ambiciozan čovek i hteo da napreduju u poslu, da napravi karijeru.

Režimska propaganda i surova stvarnost

Sve Vučićeve priče o ubrzanom privrednom rastu, o ogromnim ulaganjima, o neviđenom napretku Srbije pod naprednjacima, o zlatnom dobu u kojem živimo – padaju u vodu kad im se suprotstavi gola, surova, jeziva realnost u kojoj mnogobrojne radnice žive. Nema boljeg pokazatelja da su sve te priče vladajuće kaste tek puka propaganda. Jedno je režimsko samoreklamerstvo, stvarnost je nešto drugo i podseća na Srbiju iz vremena Dimitrija Tucovića, koju tek čeka borba za osmočasovno radno vreme, plate od kojih može da se živi i elementarno poštovanje ljudskog dostojanstva. Osim ako predsednik nije mislio na robovlasničko zlatno doba, u tom slučaju je potpuno u pravu. 

Priče iz ove knjige, kao i mnoge druge sakupljene tokom višegodišnjeg istraživanja položaja radnica u Srbiji, aktivistkinje Udruženja za radna prava žena Roza pretočile su i u performans pod naslovom “Zajedno do dostojanstvenog rada“. Premijera je održana u martu u Zrenjaninu, a predviđena je i serija gostovanja po Srbiji. Na kraju knjige “Žene govore” nalazi se tekst “Uspravi se!” pravnice Željke Jorgić Đokić, stručne saradnice za pravne poslove u Savezu samostalnih sindikata Vojvodine, u kom su data pojašnjenja vezana za Zakon o radu koja mogu da budu od velike pomoći radnicama da se izbore za svoja zakonom zagarantovana prava.

Sve to, kao i Grupa za podršku koju su u Zrenjaninu osnovale Milica Lupšor i Vesna Đorđević, može da pomogne radnicama da se ohrabre, da shvate da nisu same, da razviju osećaj solidarnosti i da se udruže u borbi za život dostojan čoveka. Nema drugog načina da oni koju su doneli zakone budu priorani i da ih poštuju. Da je sreće, u tu borbu za radna prava i minimum ljudskog dostojanstva uključile bi se i neke političke organizacije. Kad bi građanke i građani Srbije imali neku partiju koja bi zastupala njihova prava i interese.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.