Izbori u Mađarskoj – mustra za opoziciju u Srbiji
Na lokalnim izborima u Mađarskoj za gradonačelnika Budimpešte pobedio je kandidat podržan od nekoliko opozicionih stranaka Gergelji Karačonji. On je pobedio aktuelnog mera glavnog grada kandidata vladajuće stranke Fides Ištvana Tarloša. Izlaznost je bila prilično visoka, oko 50 odsto, što je jedan od najvećih odaziva birača na lokalnim izborima od uvođenja višestranačja u Mađarskoj 1990. godine. Opozicione stranke su pobedile u 10 od 23 najveća grada; na prošlim izborima opozicija je pobedila u svega tri.
Poraz Fidesa u Budimpešti je simboličan i smatra se velikim udarcem za populistički režim, koji je u Mađarskoj poslednju deceniju važio za apsolutnog političkog vinera. Mađarska je među retkim susedima sa kojom Srbija ima izuzetno dobre odnose, a za srpskog predsednika Aleksandra Vučića mađarski premijer Viktor Orban neka je vrsta uzora u uspostavljanju populističko-nacionalističkog režima u jugoistočnoj Evropi do granica izdržljivosti Evropske unije. Otvara se pitanje: koje su lekcije poraza Orbanovog Fidesa u prestonici za dezorijentisanu srpsku opoziciju?
Vučić je poslednjih godina zagledan u populistički režim u Budimpešti, jer mu Orban ukazuje na autokratsku političku stazu koju Brisel u svojoj zoni interesa toleriše. Mađarski premijer je čest i veoma drag gost srpskog predsednika, o čemu svedoče fotografije na instagramu političara sa neformalnih druženja na Savi i Dunavu. Vučić ne propušta priliku da u javnosti akcentuje da su odnosi između dveju zemalja “na istorijski najvišem nivou”. Istina je i to da je na sličnom nivou urušavanje demokratije u obe države, od korupcionaških afera do sistemskog i bezobzirnog gušenja slobodnih medija, na šta Brisel okreće glavu, izražavajući samo zabrinutost.
Može li Beograd ‘kopirati’ Budimpeštu?
Upravo zbog toga bi lokalni izbori u Mađarskoj mogli postati svojevrsni putokaz srpskoj opoziciji, koja ni sama nije sigurna u ispravnost svoje strategije u takmičenju sa po procentima višestruko jačom naprednjačkom koalicijom. Sudeći po poslednjim izjavama lidera Saveza za Srbiju, ključne stranke srpske opozicije priželjkuju da će, nakon uključivanja posrednika iz EU-a za dijalog između vlasti i opozicije, pretnjom bojkotom izbora možda izdejstvovati makedonski ili crnogorski scenario odlaganja izbora ili prelaznih vlada, odnosno dobiti vreme i mesto u medijima koji su im potrebni da bi se konsolidavali i ojačali.
Međutim, ne samo lokalni izbori i pobeda opozicije u Budimpešti, već i ruski izbori u Moskvi u septembru ukazuju na to da je stabilokrate i autokrate moguće ozbiljno “načeti”, a te lekcije za srpsku opoziciju uopšte nisu nikakva novina. Sveže iskustvo iz Moskve i Budimpešte ukazuje na to da su autokrate najosetljivije u prestonicama. To je poznato iz protestnih šetnji 1996/97. godine, kada je tadašnja srpska opozicija osvojila vlast u više gradova, uključujući Beograd. Poslednjih godina hiljade u Budimpešti su protestovale protiv Orbanove vlade. Samo masovnim hapšenjima demonstranata i isključivanjem opozicije iz lokalnih izbora u Moskvi Putinova vlast je ovog septembra izbegla poraz u prestonici, o čemu svedoči njihov gubitak više od trećine odborničkih mesta u odnosu na prethodne izbore.
Izbori u Budimpešti (stara) su lekcija da je moguće moderne populiste sa visokim procentom podrške pobediti jedino ujedinjavanjem opozicije. Podeljena i uglavnom raštimana srpska opozicija nema šanse da pobedi vladajuću Srpsku naprednu stranku, koja, prema istraživanjima, ima 53 odsto podrške birača, zajedno sa Socijalističkom partijom Srbije – to su dve trećine glasova. Treća politička sila koja, prema istraživanjima, prolazi u parlament je Savez za Srbiju, sa 12 do 14 odsto podrške. Taktikom bojkota izbora teško da će srpska opozicija ikada pobediti populistički režim na republičkim izborima, zato promena mora biti poetapna. Srpska opozicija će u bojkotu izgubiti i tih nekoliko gradova u kojima je sada na vlasti.
Sve dalje od Evropske unije
Nejasna je strategija najjačeg opozicionog Saveza za Srbiju: šta nakon bojkota izbora na proleće sledeće godine? Nije bila jasna ni strategija prošlog proleća: šta se očekivalo nakon masovnog mitinga u aprilu? Opkoliti Radio-televiziju Srbije, Predsedništvo i Skupštinu i – šta onda? “Peti oktobar” je bio rezultat besprizorne krađe glasova i jake želje mase birača i opozicije ujedinjene oko Vojislava Koštunice da oteraju Slobodana Miloševića. Kombinacija iskustva poslednjih mađarskih lokalnih izbora i “već viđenog” u Srbiji u taktičkom smislu je mustra za srpsku opoziciju. I sve ide svojim idealnim tokom: već godinu dana u Beogradu traju protesti, prestonica je frustrirajuće raskopana i u haosu, a režim nervozan.
Međutim, glavni problem srpskih opozicionara je strukturne prirode: da li opozicija ima svog Gergelji Karačonjija, oko koga bi se ujedinila barem na izborima u Beogradu? Ako je to Marko Bastać, da li sa njim može da se “načne” režim? Da li koliko-toliko ujedinjena opozicija ima i predsedničkog kandidata, koji je takođe važna etapa u preuzimanju vlasti sa lokalnog na republički nivo? Ako je to Nebojša Zelenović, da li će ga Srbija nakon bojkota zaboraviti? Srpski opozicionari su uglavnom nepopularni i prilično istrošeni političari, koji govore istim jezikom kao i naprednjaci. S obzirom na to je jasno da Vučić neće ispuniti obećanja data Zapadu i priznati nezavisnost Kosova, na Srbiju će biti izvršen jak politički pritisak, što najavljuje imenovanje čak dva američka predstavnika za akceleraciju rešavanja tog problema.
Pored najavljenog bojkota srpske opozicije, glavna razlika između izbora u Mađarskoj i Srbiji je tranziciona kriminalizacija srpskog režima, koji neće dozvoliti promenu vlasti, po cenu brutalnog nameštanja izbora, izazivanja unutrašnjih sukoba ili regionalne krize. Bez obzira na kritičke stavove Orbana prema Briselu, Mađarska je članica EU-a i ne planira da je napusti, a Srbija je sve dalje od članstva u Uniji.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera