Izbori na istoku Njemačke: Prošlo vrijeme dvije stranke

Uprošćeno sagledavanje događaja u Nemačkoj proteklih dana dovelo je do situacije u kojoj se u međunarodnim ali i nemačkim medijima o rezultatima pokrajinskih izbora u istočnonemačkim pokrajinama Brandenburg i Saksonija može istovremeno pročitati da je u pitanju “pobeda krajnjih desničara” iz Alternative za Nemačku, ali i “uspeh vodećih stranaka da zadrže svoje uporišta”. Istovremeno se mogu pročitati izveštaji o drastičnom skoku popularnosti AfD-a, kao i izveštaji da AfD nije uspeo da poveća popularnost pričom o “Nemcima drugog reda”. Istovremeno se piše o olakšanju među vladajućim strankama i o tome da će ovo uzdrmati stabilnost vladajuće koalicije kancelarke Angele Merkel. Čovek ne može a da se ne zapita: Ko tu greši i kome verovati? U pitanju je, zapravo, da to da kada se mnoge informacije ne stave u kontekst onda se čak i u najboljoj nameri zaista mogu da se izvuku pogrešni zaključci.

Osnovne informacije su sledeće: AfD je osvojio svaki četvrti glas u Brandenburgu i Saksoniji, drastično uvećavši svoj rezultat u odnosu na pokrajinske izbore pre pet godina. Uprkos jačanju ovih desničarskih populista, Hrišćansko-demokratska unije je uspela da zadrži lidersku poziciju u svom tradicionalnom uporištu u Saksoniji, osvojivši 32 odsto glasova, a Socijaldemokratska partija Nemačke u Brandenburgu, osvojivši 25 odsto glasova. Na istoku Nemačke tradicionalno jaka Levica je preopolovila podršku, srozavši se na tek desetak odsto glasova, pri čemu su je u u ovim pokrajinama po prvi put skoro pristigli Zeleni.

I dok se analize medija fokusiraju od toga da “Nemačka skreće udesno”, preko toga da će “ovi rezultati razbiti veliku koaliciju na saveznom nivou”, do toga je sve ovo “olakšanje jer AfD nije najjača stranka”, do suštine toga šta se dogodilo i događa u Nemačkoj se najlakše dolazi kroz objašnjenje nekoliko aspekata cele ove izborne priče. Prvo, to što se AfD na društvenim mrežama uveliko hvali kako je u Saksoniji skočio sa 9,7 na 27,9 odsto, a u Brandenburgu sa 12,2 na 23,6 odstoe bi trebalo da zavara posmatrače da pomisle kako je AfD u nikad većem usponu u Nemačkoj. Jer, jednostavno, nije u usponu. Ni na istoku zemlje, a još manje na zapadu.

U stagnaciji, pa čak i u padu

Kako? Pa zar te brojke ne govore suprotno?, zapitaće se mnogi. Jeste, brojke govore o rastu, ali poređenje ovog rezultata sa prethodnim pokrajinskim izborima održanim 2014. godine predstavlja poređenje “baba i žaba”. Naime, tada je AfD bio tek godinu dana stara partija, koju je insistirala na retorici protivljenja evropskoj zajedničkoj valuti i važila je za partiju evroskeptičnih profesora. Dakle, ni reči o migracijama i borbi protiv islamizacije, što je od 2015. godine postala dominantna retorika AfD-a, kojom je uspio da pridobije mnoge birače koji žele da kazne vodeće stranke.

Zbog ovih okolnosti, mnogo je uputnije porediti sadašnji izborni rezultat sa onim koji je AfD ostvarila kada su se održavali izbori za Bundestag pre dve godine. Tada je u Saksoniji osvojila 27 odsto, a u Brandenburgu 20,2 odsto. Dakle, isto ili koji procenat manje nego sada. Ali, kada se pogleda konkretan broj glasova, vidi se da je AfD pre dve godine u Saksoniji osvojio oko 670.000 glasova, a sada oko 596.000. Pad broja glasova je nešto manji u Brandenburgu, gde je 2017. godine osvojila oko 301.000, a sada oko 297.000 glasova. Dakle, može se reći da je popularnost AfD-a u stagnaciji, pa čak i u padu, i to na istoku zemlje, gde su najjači.

Drugi aspekt je to da je skok izlaznosti na  66 odsto spasilo vodeće pozicije CDU-a i SPD-a. Zbog tesne izborne trke, dobar deo političkih apstinenata uplašio se od moguće pobede AfD-a, pa je izašao na birališta. To je uslovilo da je AfD, zapravo, procentualno ostvario lošiji rezultat nego što je očekivao. Taktika zastrašivanje pobedom AfD-a je očigledno upalila.

CDU i SPD spasili penzioneri

Treći aspekt, koji se odnosi na starosnu strukturu birača, ne bi trebalo da raduje takozvane narodne partije, kako se decenijama nazivaju CDU i SPD. Istraživači javnog mnenja su u anketama na biralištima utvrdili da su CDU i SPD spasili penzioneri. Pa je tako i u Saksoniji i Brandenburgu u kategoriji birača od 60 do 69 godina 46 odsto glasalo za ove dve stranke, dok su u kategoriji 70 godina i starije osvojile 55 odsto u Saksoniji, a čak 60 odsto u Brandenburgu. Nasuprot njima, AfD je uglavnom osvajao svaki četvrti ili čak svaki treći glas među biračima od 25 do 59 godina. U Fondaciji “Friedrich Ebert”, koja radi uz SPD, već otvoreno govore da “ovo predstavlja ogroman izazov”, kao i da je to “čvrst podsetnik da su se nemačke narodne partije u velikim delovima Nemačke suštinski pretvorile u partije starih ljudi”.

To dovodi do četvrtog aspekta, a to je da se politička krvna slika Nemačke definitivno promenila. Ona je ona sada znatno rascepkanija, tako da je zasad završen višedecenijski običaj da o vlasti odlučuju CDU i SPD, u velikoj kooaliciji ili samostalno u koaliciji sa jednim manjim partnerom. Već je izvesno da će ubuduće za formiranje vlasti na različitim nivoima biti potrebne koalicije tri ili više stranaka, što će Nemce ponekad suočiti i sa veoma čudnim ili pre nezamislivim koalicijama, koje su širom Evrope već postale uobičajene. Jednostavno, to je nova normalnost u Nemačkoj. Politički sistem je podeljeniji, manje predvidljiv, ali suštinski više demokratičan, jer je u parlamentima predstavljen širi spektar različitih mišljenja.

A podeljenost se ogleda i na nivou nekadašnjih linija podele na istok i zapad zemlje. Ovaj peti aspekt priče je već neko vreme očigledan, ali ovim pokrajinskim izborima dobija na značaju, jer se dešava u godini kada Nemačka obeležava 30 godina od pada Berlinskog zida. Ni tri decenije rada na ujedinjenju dve Nemačke nisu izbrisale razlike, a očigledno trećina istočnih Nemaca i te kako veruje u kampanju AfD-a, da su, zapravo, Nemci drugog reda te da su mu zapadni Nemci pokrali budućnost.

Unutar AfD-a tinja rat

Uprkos tome što ovaj problem nije uopšte nov, vodeće stranke nisu našle odgovor na nezadovoljstvo građana i uzalud njihovi funkcioneri često sve birače AfD-a tako olako svrstaju u poklonike rasizma, nacionalizma, laži i mržnje. Nisu za AfD glasali samo krajnji desničari, već i mnogi nekadašnji glasači Levice i SPD-a, koliko god oni ideološki nisu u saglasju sa politikom i retorikom AfD-a. Jednostavno, bes i želja za buntom prema sistemu je jača od ideologije.

Međutim, ono što bi moglo da na izvestan način obraduje vodeće stranke jeste činjenica da unutar AfD-a tinja rat za pozicije, i to rat u kojem frakcija pod nazivom “Krilo”, koju predvodi Bjoern Hoecke, nastoji da preuzme kormilo stranke. Ovo krilo predstavlja radikalnije struju unutar AfD-a, za koju se slobodno može reći da je krajnje desničarska i da nastoji da relativizuje nemačku nacističku prošlost. Izbori u istočnonemačkoj pokrajini Tiringiji su krajem sledećeg meseca i ukoliko Hoecke, kao tamošnji lider AfD-a, na njima trijumfuje, za očekivati je da će pokušati da preuzme celu stranku, iako je koliko pre dve godine bio pred isključenjem iz stranke zbog spornih izjava kojima je relativizovao nacističke zločine.

Ovo potencijalno cepanja partije moglo bi da dovede do odlaska viđenijih funkcionera sa zapada Nemačke, ali i birača. Taj scenario mogao bi da drastično obori popularnost AfD-a na nacionalnom nivou i od nje napravi jaku regionalnu stranku, budući da u istočnim pokrajinama živi tek 17 odsto ukupnog stanovništva Nemačke. Eventualni pad popularnosti AfD-a, međutim, neće rešiti uzroke nezadovoljstva građana, kako na istoku, tako i na zapadu zemlje. I to je pitanje na koji CDU i SPD i dalje nemaju odgovor.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera