Iza objektiva: Sjećanje na Muhammada al-Durraha, 20 godina kasnije

Tridesetog septembra 2000. godine, palestinski kamerman iz Gaze, Talal Abu Rahma, snimio je video na kojem su otac i njegov 12-godišnji sin bili na udaru vatre pod mostom Saladin, južno od Gaze. Dječak, Muhammad al-Durrah, bio je smrtno ranjen i nedugo potom je preminuo.

Video na kojem Jamal al-Durrah pokušava zaštititi sina dok na njih pada kiša granata prikazao je France 2, informativni kanal za koji je Abu Rahma radio. To je postao jedan od najmoćnijih prikaza Druge intifade.

Izraelska vlada je pokušala osporiti istinitost videa, a izraelska vojska je poricala da su njeni vojnici odgovorni.

Tek je 2013. francuski sud presudio u korist kanala France 2 i Abu Rahme, u konačnici podržavši njihov slučaj klevete protiv Philippea Karsentyja, francuskog medijskog analitičara koji ih je optužio da su iscenirali video i kojeg je sud kaznio kaznom od 7000 eura.

Abu Rahma, koji je osvojio brojne nagrade za svoj rad, uključujući nagradu Rory Peck 2001, sada živi u Grčkoj, gdje su on, njegova supruga i šestogodišnji sin državljani. Radi na relaciji Grčka i Amman u Jordanu. Zabranjen mu je ulazak u Gazu od 2017. godine.

Dvadeset godina kasnije, on se prisjeća događaja toga dana:

Dan ranije sam bio u Jerusalemu i radio u redakciji France 2. Charles Enderlin, šef u redakciji kanala France 2 u Jerusalemu, nazvao me u 10 ujutro i rekao „Šaljem ti auto, moraš se brzo vratiti u Gazu jer situacija na Zapadnoj obali postaje veoma, veoma loša.“

Tako sam se ja vratio. Charles me nazvao kada sam stigao i pitao za situaciju u Gazi. Rekao sam: „Gaza je tiha, nema ništa u Gazi.“ „OK“, odgovorio je on, „motri na situaciju i ako se bilo šta desi, javi mi i snimaj.“

Nekad oko 15 ili 16 sati, ništa se nije događalo. Bio je petak, znate. Zapadna obala je gorjela, ali Gaza je bila zaista tiha. Znao sam zašto je tiha, jer su škole bile zatvorene i bio je sveti dan.

Posmatrali smo situaciju i znao sam, kao novinar, da će u subotu u Gazi biti demonstracije. U to vrijeme su postojale tri veoma osjetljive tačke u Gazi – jedna na Erezu, jedna sjeverno od Gaza Cityja i treća u sredini, na cesti Saladin.

Mnogi su me pitali zašto sam otišao na cestu Saladin. Tako sam napravio zato što je bila u sredini. Ako bi se nešto desilo u Erezu ili drugdje, mogao sam brzo preći tamo. Svi su novinari, baš kao i ja, znali šta će se desiti u subotu ujutro. Sišao sam dolje oko 7 sati jer je to vrijeme kada učenici idu u školi i znao sam da će tamo biti mnogo ljudi.

Počeli su bacati kamenje. Kako je odmicao dan, postajalo je sve intenzivnije. Bio sam u kontaktu sa kolegama u Erezu da bih znao šta se tamo dešava, jer je to bila stvarna žarišna tačka.

Ostao sam na svom mjestu do otprilike 13 sati. Tada su koristili suzavac, gumene metke i bacali su kamenje, znate, uobičajeno. Ali bilo je mnogo ljudi koji su bacali kamenje. Ne stotine. Hiljade.

Nazvao sam redakciju i rekao im da je 40-ak ljudi povrijeđeno gumenim mecima i suzavcem. Charles mi je rekao „OK, pokušaj napraviti intervjue i pošalji mi ih satelitom.“

‘Padala je kiša metaka’

Dok sam radio drugi intervju, počela je pucnjava. Skinuo sam kameru sa stalka i stavio je na rame. Kretao sam se lijevo-desno da vidim ko puca – puca kao lud. Ko je pucao na koga i zašto, zaista nisam znao. Pokušao sam se sakriti jer je mnogo metaka letjelo naokolo.

S moje lijeve strane se nalazio kombi, pa sam se sakrio iza njega. Uskoro je došlo nekoliko djece koji su se tu sakrili također. U tom trenutku nisam vidio muškarca i dječaka. Hitna je stizala i odvozila ranjene.

Nisam mogao nikoga čuti zbog fijuka metaka. Postajalo je sve gore i gore. Bilo je mnogo pucanja, mnogo ranjenih. Zaista sam se uplašio. Bilo je krvi na tlu. Ljudi su trčali, padali; nisu znali odakle stižu meci, samo su se pokušavali sakriti. Bio sam zbunjen – nisam znao da li da nastavim snimati ili da pobjegnem. Ali ja sam tvrdoglav, novinar.

U tom trenutku me nazvao Charles i pitao „Talal, nosiš li kacigu i pancir?“ On me poznaje, ja ne nosim kacigu i pancir jer su preteški. Vrištao je na mene „Stavi ih, molim te Talal“. Razljutio sam se jer nisam želio to čuti. Rekao sam mu „U opasnosti sam. Molim te, Charles, ako mi se nešto desi, pobrini se za moju porodicu“, i spustio sam slušalicu.

U tom sam trenutku mislio na svoju porodicu: na svoje djevojčice, na svog sina, na svoju suprugu i na sebe. Mogao sam namirisati smrt. Svake sam sekunde provjeravao da vidim jesam li ranjen.

Onda je jedno od djece koja su se skrivala pored mene reklo: „Pucaju na njih.“ Pitao sam: „Pucaju na koga?“ Tada sam vidio muškarca i dječaka prislonjene uza zid. Skrivali su se, a muškarac je micao rukom i nešto govorio. Meci su ih direktno gađali, ali nisam mogao razanati odakle dolaze.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

S čovjekove desne strane, u uglu su bili izraelski vojnici i palestinske sigurnosne snage. Ispred te tačke je bila izraelska baza. Šta sam mogao učiniti? Nisam mogao preći ulicu. Bila je previše prometna i veoma široka, a meci su padali kao kiša. Ništa nisam mogao napraviti.

Djeca pored mene su bila uplašena i vrištala su, i u tom trenutku sam kroz kameru vidio da je dječak ranjen. Potom je ranjen i muškarac, ali je i dalje mahao i vikao, zvao upomoć, tražio da pucnjava prestane. Djeca koja su bila sa mnom veoma su se uznemirila. Pokušavao sam ih smiriti. Plašio sam se kako ću se pobrinuti i za sebe i za njih. Ali morao sam snimati. To je moja karijera. To je moj rad. Nisam bio tu samo da se pobrinem za sebe. Postoji pravilo: slika nije vrednija od života. Ali vjerujte mi, pokušao sam se zaštiti i spasiti ovog dječaka i njegovog oca; ali pucnjava je bila preintenzivna.

Bilo je isuviše opasno preći ulicu. Padala je kiša metaka. Onda sam začuo prasak i slika je bila ispunjena bijelim dimom.

Prije tog praska, dječak je bio živ ali ranjen. Mislim da je prvo ranjen u nogu. Ali nakon što se raščistio dim, kada sam sljedeći put vidio dječaka, ležao je na očevom krilu, a otac mu je bio priljubljen uza zid, nije se kretao. Dječak je krvario iz stomaka.

Hitna pomoć je pokušala prići mnogo puta. Vidio sam ih. Ali nisu mogli jer je bilo preopasno. Nakon nekog vremena jedna je hitna uspjela prići i zbrinuti dječaka i njegovog oca. Zviždao am vozaču, on me jasno vidio i usporio je. Pitao sam možemo li i mi s njim. Rekao je „Ne, ne, ne, imam veoma ozbiljne slučajeve“, i potom je nastavio voziti.

Kada je pucnjava utihnula, dječaci oko mene su počeli trčati, lijevo i desno. Ostao sam sam i onda sam odlučio da odem. Hodao sam pet do sedam minuta prema svom autu. Pokušavao sam nazvati redakciju u Jerusalemu, potrajalo je neko vrijeme vraćanje signala u vrijeme kada su mobiteli još bili novina. Dok sam hodao vidio sam kolegu iz druge novinske agencije.

Pitao sam ga „Koliko povrijeđenih, koliko ubijenih?“ Rekao mi je oko troje. Kazao sam „Gle, ako govoriš o troje poginulih, dodaj još dvoje. Mislim da je bilo još dvoje, ubijeni su uza zid.“ Pokazao sam mu šta sam snimio i on je završitao, „O ne! O ne! Ovo je Jamal, ovo je njegov sin Muhammad, bili su na tržnici. O Bože, o Bože!“

Pitao sam ga „Poznaješ li ih?“ Odgovorio je „Da, oženjen sam njegovom sestrom.“

Redakcija je utihnula

Pozvao sam Charlesa i on me pitao „Gdje si bio?“ Ja sam rekao „Ne obraćaj mi se, veoma sam umoran.“ On je odgovorio, „OK, imaš vremena do 17 sati, idi odmah pripremaš snimke za objaljivanje.“

Dok sam to radio, svi su u mojoj redakciji u Gazi i u redakciji u Jerusalemu utihnuli. Nije bilo ni šuma. Svi su bili zapanjeni; čak i novinari oko mene.

Charles je prvi progovorio. Rekao je, „OK, Talal, mislim da se trebaš odmoriti jer ovo je nevjerovatno. Ali jesi li siguran da niko drugi nije ovo snimio?“

Rekao sam „Bio sam sam, možeš napisati eksluzivno za France 2.“

On je rekao „OK, idi odmaraj“ i ja sam se vratio kući.

‘Kamera ne laže’

Potom me Charles nazvao i postavio mi neka pitanja: o uglovima mog snimka, mojoj poziciji, ko – mnogo pitanja. Snimak je objavljen u 20h tu večer ali Charles se morao nositi sa mnogo pitanja. Visokopozicionirani ljudi u Parizu i Izraelu, zvao je izraelsku vojsku, kako mu je bila obaveza, prema zakona. Ovo su bile snažne slike.

Visokopozicionirani ljudi u Parizu su mi počeli postavljati pitanja. Odgovorio sam na sva, znajući da mi Charles vjeruje i zna ko sam. Nisam pristrasan. Od samog početka, prije nego što sam počeo raditi za France 2, Charles mi je rekao „Talal, ne budi pristrasan.“ I sve do sada ga držim za riječ što se toga tiče.

Mnogo se govorilo o ovom videu, tvrdili su da je lažan. Ali ljudi koji su to govorili nisu čak ni poznavali ovaj kraj. Bilo je mnogo poziva i istraga upućenih meni o istinitosti prizora. Imao sam jedan odgovor za njih. Kamera ne laže. Šta god da kažu o ovim slikama, ne može me to povrijediti, osim na jedan način – može mi ugroziti karijeru. Vrijeđaju princip za koji ja radim – novinarstvo. Za mene je novinarstvo moja religija, moj jezik, nema granica za novinarstvo.

Dobio sam mnogo nagrada za taj video. Ukazana mi je čast u Dubaiju, u Kataru, čak i u Londonu dvaput. Dobio sam nagrade iz Amerike i Francuske. Stvarno ne znam kako ovi ljudi misle da smo ga mogli lažirati.

Dan nakon snimanja, otišao sam u bolnicu da vidim Jamala. Nisam mogao mnogo s njim razgovarati. Napravio sam par fotografija i razgovarao s doktorom koji mi je rekao da je Jamalovo stanje veoma loše, da ima mnogo metaka u tijelu.

Nekoliko me ljudi pitalo za koliko smo prodali fotografije. Ali France 2 mi je rekao da će fotografije biti distribuirane besplatno i ja sam se složio s njima. Rekli su, „Nećemo zarađivati na osnovu krvi djece.“

Sudska parnica u Parizu se nastavila do 2013. godine. Dobili smo slučaj. Nismo dobili nikakav novac od ovog slučaja. Dostojanstvo našeg posla nas je tjeralo da se borimo za ovaj slučaj.

Ova je priča skraćena zbog jasnoće.