Iz kog je legla Nikolićeva zmija

Za poslednje vizite i prijeme Tomislava Nikolića, upravo dok je Aleksandar Vučić svetog Stefana i Dan Dodikove RS dal’ „obeležavao“, dal’ izbegavao reformskom posetom Indiji, nije dovoljno posmatrati samo međusobne (političke) odnose ove dvojice –trojice. Niti svemu dodavati samo još večiti „predizborni“ kontekst zbog koga se često pogubni trendovi balkanskih politika omalovažavaju ili amnestiraju, kao da je u kampanjama baš sve dopustivo.

Nužno je, naime, imati u vidu i onaj tarabićevski (mitski proroci Tarabići iz Kremana koji su čak i Koštunicu ustoličavali) deo Nikolićevog političkog duha koji ne mari mnogo za nju kao „veštinu mogućeg“, već se više drži onog da je „politika – kurva“. Odnosno, u najnovijem poetsko-filozofskom izletu – zmija.

Temeljito razmišljajući, u nizu pojava i obretenja srpskog predsednika Nikolića, kao glavnog gosta „seoske priredbe“ – kako Svetislav Basara, opauči skup „đilkoške elite“ o kontroverznom Danu Republike srpske onomad u Bendžolajk (tako se na engleskom čita ćirilično ime ove sada prestonice) – baš ta njegova „zmijska metafora“ može biti ključ za razumevanje poruka njegovih skorašnjih javnih nastupa. (Umal’ ne izlete – prestupa!)

‘Zmijske’ metafore i šifre

Naravno, pod istu šifru potpada i naknadni susret u Predsedništvu Srbije sa odležalim haškim osuđenikom Momčilom Krajišnikom, pre frtalj veka predsednikom osnivačke skupštine srpskih delegata u Parlamentu BiH koja je i iznedrila današnji dejtonski entitet imenom Republika Srpska.

Susret sa, verovatno „bratom Momom“ –  kad je već Dodik čašćen titulom „brat Mile“ – jednim od najvažnijih „otaca- utemeljivača“ RS (da nas i Američka ambasada u BiH bolje razume) posle njegove haške osude i odrobijavanja za ratne zločine, zapravo se ne može drugačije tumačiti nego kao „povratak leglu“. Kad je već Karadžić još „opravdano odsutan“.

A to što je baš gore pomenuti pojam „entitet“ i sam Nikolić najavljuući odlazak u Banjaluku i draškajući se sa Bakirom Izetbegovićem, upadljivo često koristio umesto Republika Srpska, najverovatnije se može tumačiti dvema činjenicama. Prva i najvažnija, Vučić još nije bio otišao na pothimalajski potkontinent. A, drugo, i visoka frekvencija mrske reči entitet, može, ako zatreba da zamaskira, ili kako on misli, uravnoteži verbalni bagaž iz „legla“ i iz vremena kad radikalstvu i četništvu nije trebalo nikakvo maskiranje skaskama o „zmijskom penjanju“ čoveka.

Pa da vidimo kakva je ta zmijski potuljena figura ako se već za nju, dovde čitajući, stvara uverenje da bolje od politikoloških analiza objašnjava čitav trougao (višeugao) srpskih političara i haških osuđenika raspoređenih po površini Dana „entiteta“?

Pošto je domaćin fešte, Milorad Dodik u Banjaluci, što u nanizanim govorima što u potonjim njihovim dopunama novinstvu, ložeći se sam iz sebe vatrom prethodno rečenog, na svečanoj akademiji došao do samih vrhunaca željenih namera za razdruživanje BiH koja ni ovima, ni onima, ni onima trećim ničeg dobrog ne donosi, sasluživao mu je potom glavni gost, predsednik matice.

On je, najpre verbalno batrgajući u ravni dejtonskih i civilizovanih načela, došao na svoje kad je rekao da ovde sa članovima Vlade predstavlja građane Srbije i prenosi želju koju imaju svi „koji u njoj nešto o nečem odlučuju“ a to je da se pojačaju i prodube naši specijalni odnosi“. Iz čega proizilazi, jel’te da sadašnji nisu dovoljno specijalni.

Ali, ima i nastavak – da se ostvare i „one naše najintimnije i najskrivenije želje i ideje“ o kojima njegov „brat Mile otvoreno govori“, dok on „nekako razmišlja da bi možda moglo kao zmija uz drvo da se čovek popne“ (do njih?)

Zmijuljanjem u devedesete

Kad se ove želje zapišu, mogu se shvatiti kako se pročita. Ali kad se pritom vidi i uspijanje usnama zajedno sa prenemagačkim pauzama te na kraju čuje aplauz, dobija se kompletniji scenario tih želja. Jasno je i da metodologija njihovog ostvarivanja mora da bude zmijski lukava, prevrtljiva i prevarna, izricana, što bi Indijanci rekli, „dvostrukim jezikom“ tog gmizavca.

Na duže staze, zmijuljanjem (serpentinanjem), penjanjem ako treba i na drvo, pod kojim će se ukazati specijalniji od specijalnih odnosi sa „prvom srpskom državom s one strane Drine“ – kako glagoljahu drugi oci-utemeljivači u devedesetim koje se sada zmijuljanjem reinkarniraju.

Perfidnosti takve politike u znaku zmije, zbog kompletne simbolike te asocijacije na kraj prošlog veka mora se dodati i podsećanje na bar dva čuvena nadimka „Zmija“ iz tog doba. Jedan je nosio kao dodatni nadimak Zvezdan Zveki Jovanović, predsednikov kragujevački zemljak koji robija zbog pucnjeva na Zorana Đinđića.

A drugi, što se na albanskom izgovara Đarpri, nosio je sadašnji predsednik Kosova, koga i sad za zločine optužuju upravo ovi što se u službenim prostorijama predstavnika svih građana Srbije susreću sa osuđenim zločincima iz redova Srba. Što je, opet, raširenija pojava od susreta sa Krajišnikom koji se pohvali da se s predsednikom/cima sretao desetine puta.

Govor o zmiji je bio takav da je navodio na zaključak kako i unapred „osveštava“ sve eskapade Milorada Dodika koje ni sutradan nisu prestale i širile se ka referendumu o otcepljenju, samostalnoj  RS-vojsci. No, ako je taj govor ostavljao i mogućnost da je slučajnost, a da bi „brat Mile“ tako nastavio i bez zmijskih saveta, susret Nikolić-Krajišnik, uz minorne javne osude, predstavlja udaranje pečata namernosti na sve.

Ova tobož protokolarija, uz mnogo toga drugog, čini jasnijim i nedostatnosti uobičajenih reagovanja na sindrom proslave (i uz postrojavanje vojske) neustavnog i nedejtonskog, a opet svenacionalno-dodikovskog svetka. (Da se Vulin i Stefanović ne naljute ako ne budu pridodati!)

Sinhronizacija na dvije stolice

Izuzmu li se krajnje bizarna i birokratizovana – doduše u ustrojstvima postratnih država, ne samo BiH, mnogo toga i opstojava na pukoj birokratiji – problematizovanja događaja poput onog ko ima prava potpisa da odobri postrojavanje vojske i kako je to (do)dogovoreno na nekakvom prijemu, ni drugi pogledi na sve nekako ne odmiču od – dnevnopolitičkih i kratkoročnih.

Ili, ako posegnu za dubinom, a plitko misle, završe neoprezno na takvom mestu na kakvom se našlo, uz sve sličnosti, nesrećno poređenje Valentina Incka sa Nezavisnom državom Hrvatskom. Jer, u ovakvim smutnjama osvrti i kad su sasvim dobronamerni i tačni često ne pružaju pun odgovor na sva pitanja koja se ovim povodom moraju postaviti.

Tako se, recimo, u punom sjaju postavilo – da li banjalučka fešta i uloga predsednika u njoj ne dovode Srbiju u položaj „taoca“ Republike Srpske i Dodika, kao i koliko je viđeni nastup sinhronizovan između Nikolića i premijera Vučića.  Jer, ovaj drugi je samo telegramom čestitao praznik i time, podseća se ovde, učinio ustupak zahtevima EU i otklon od ruskog mešanja u sve, a takođe je nevoljno obavestio ministre da tamo ide ko želi, umesto cele Vlade kao lane. To bi, smatra se, sugerisalo nekakav raskorak između predsednika i premijera.

Dokle Beograd može sedeti na „dve stolice“ kako sadašnji trenutak ocenjuje Mihajlo Crnobrnja, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji? I hoće li Vučić moći da održi ovakav izvrdavajući kurs i da ostane mio Evropi pred Nikolićevim zmijuljanjima. Na kraju i pitanje koje je zbog  prethodnih došlo u drugi plan – kako će sve to uticati na budućnost čitave BiH i njen evropski put pod pretnjom razgradnje njene celovitosti?

S druge strane, u svim ovakvim situacijama, pa i u okolišu Srbije i RS veoma često se čuje sedativna poruka i domaćih analitičara i visoke EU-birokratije da je pojačana i svađalačka retorika takoreći normalna u predizbornim situacijama, kojih je opet u regionu svako malo.

Međutim, ova pitanja potpuno drugačije zvuče ako je tačno – a po svemu sudeći jeste – da je, kako takođe kaže Crnobrnja, politika Vučića i Nikolića zasad sinhronizovana. Onda se vidi da „pojačana retorika“ nije slučajna već planska, iza retorike mic po mic „zmijulje se“ dela; ona se polako pretvara u stvarnost.

I Kosovo i RS

Bez ikakvog uvijanja – neizrečeni Nikolićev šlagvort o specijalnijim odnosima glasi – osamostaljenje i prisajedinjenje. A omiljena teza beogradskih geopolitičara koji su istovremeno skloni i teorijama zavera da se položaj RS-a nekako može „trampiti“ za problem Kosova ili bar za njegov sever, sada zmijuljenjem izlazi iz okvira špekulacija. Hoće, kao da se kaže, nema trampe nego i jedno i drugo.

Na ovakvu mogućnost u „priželjkivanjima“  ukazuje  novo „verbalno pojačanje“ Marka Đurića, direktora za Kosovo da će do polovine februara (dakle i to za Sretenje) Srbi sami formirati Zajednicu srpskih opština. Ako Priština to ne uradi. I ako je predizborna, nije samo retorika!

Druženja sa haškim optuženicima – ako su „svoji“, a ne „tuđi“ koje valja bez udubljivanja proganjati čak su i oslobođeni, od momenta kada su o državnom trošku i uz poklone ispraćani  u „mrski sud“ – sada postaju legitimna, a oni članovi glavnih odbora vladajućih partija.

U kampanjama se gleda kroz prste povišenoj desnoj i nacionalističkoj retorici, kao da one nisu dugoročni „proizvođač u desno i ka devedesetim klizećeg društvenog ambijenta. Red reči, pa zmijuljenje, pa red dela i dolazi se do aktuelnih istraživanja koja beleže protivrečnost koja začuđuje samo one koji ne žele da vide retrogradno menjanje tih „društveno ambijentalnih trendova“.

Podaci pokazuju da istovremeno raste popularnost deklarativno proevropskog Vučića, ali paralelno s tim opada popularnost Evropske unije kod građana. To samo znači da raste i efekat nikolićevskog desno-nacionalno proruskog zmijuljenja.

Paralelni, pak, uspesi u koracima ka pridruživanju EU koji još živuckaju od premijerovog mahanja plavozvezdanom zastavom sa jedne, ili možda sa obe stolice, kao i od zbunjnosti evropske birokratije sopstvenim problemima, drže beogradsku (vrhovnu) vlast u uverenju da i u Evropu mogu da unesu obe stolice.

Pa pogledajte predplenkovićevske vodeće političare u Hrvatskoj ili još bolje („mog prijatelja Viktora“ ) Orbana: on je u Evropi, poštuje samo svoj izgubljeni referendum, a sad će, preti, zabraniti sve soroševske nevladine organizacije koje rade protiv Mađarske-Mađarima.

Moglo bi se figurativno reći da je ideal samodršca Srbije da uđe u Evropu, a da Srbijom vlada (lukavo i prevrtljivo, rekao bi Nikolić) poput knjaza Miloša. A kad je već o ocu i sinu reč, ima ovde i priča da je Miloš svom sinu, budućem (modernijem) knjazu Mihajlu tepao – „moj ludi Mijajlo“.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera