Imaju li političari u Srbiji razloga za strah od zakona o porijeklu imovine?

Da li će ministar odbrane Aleksandar Vulin uskoro morati da dokazuje poreznicima da mu je tetka iz Kanade zaista pozajmila 205.000 evra za kupovinu stana u Beogradu? Hoće li istim službenicima jedan od njegovih prethodnika na toj funkciji Dragan Šutanovac morati da objašnjava kako je posle desetak godina obavljanja javnih funkcija, sa primanjima ne većim od 1.500 evra, stigao do ušteđevine od oko 300.000 evra (kako je uvidom u njegov izveštaj o imovini i prihodima iz 2013. godine utvrdio sud)?

Može li se dogoditi da večiti opozicionar Čedomir Jovanović dobije zvaničnu potvrdu nadležnih organa da nema ničeg spornog u načinu na koji finansira svoje životne navike koje prevazilaze poslaničku platu od oko 1.000 evra? Hoće li svim podstanarima u Srbiji bivši predsednik te zemlje Tomislav Nikolić otkriti kako je, šest-sedam godina pre ispunjenja uslova za starosnu penziju, sa platom između  1.000 i 1.300 evra (u to vreme poslaničkom) uspeo da ubedi banku da mu da stambeni kredit od 200.000 evra, za čiju bi otplatu bilo potrebno najmanje 13 godina i to pod uslovom da celu platu izdvaja za ratu? 

Ovo su samo neka od pitanja na koja javnost Srbije nije dobila odgovore, a mogla bi, ukoliko se dosledno bude primenjivao najavljeni Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu. Na njegovo  usvajanje čeka se još od 2001. godine, kada je prvi put takva inicijativa upućena iz Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije. Od tada, svaka vlada je izbegavala da se ozbiljnije pozabavi izradom tog akta. I aktuelnoj vlasti, u kojoj Srpska napredna stranka ima vodeću ulogu, trebalo je gotovo sedam godina da stigne do nacrta, koji je nedavno objavilo Ministarstvo pravde.

Sudeći po onome što piše u tekstu nacrta zakona, poreznici bi mogli da nezakonito stečenu imovinu oporezuju po stopi od 75 odsto, što praktično znači da bi oni, za koje se utvrdi da imaju imovinu koja znatno premašuje njihove prihode, mogli da ostanu bez tri četvrtine tog viška. To se, kako je Al Jazeeri objašnjeno u Ministarstvu pravde Srbije, odnosi na razliku između prijavljenih prihoda i uvećanja imovine u određenom vremenskom periodu za koje osoba ne može da dokaže poreklo.

Provjera imovine moguća još od 2003.

Ipak, čini se da političari ne bi trebalo da imaju naročitog razloga za brigu, jer budući zakon i njih tretira kao i bilo kojeg od oko 6,7 miliona građana Srbije sa pravom glasa.

“Ovaj nacrt nema nikakve odredbe koje bi se posebno vezivale za javne funkcionere, odnosno ljude koji odlučuju o upotrebi javne imovine. Ovaj zakon je pisan tako da važi kao klasičan poreski zakon koji se odnosi na svakog građanina. Nije postojala spremnost da se usmeri na potencijalno žarište korupcije”, ocenjuje Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija.

Upućeni kažu da zakon sam po sebi ne znači da će se rešiti problemi sumnjivog bogaćenja, te da dosta zavisi i od načina primene budućih propisa.

Posebna poreska jedinica

Zakon predviđa i formiranje posebne jedinice u Poreskoj upravi koja bi se bavila njegovom primenom, koji će morati da prođu posebnu obuku, ali i da prijave imovinu pre stupanja na dužnost.

Uvodi se i obaveza drugim institucijama, poput Ministarstva unutrašnjih poslova, Narodne banke Srbije, Uprave za sprečavanje pranja novca, Agencije za borbu protiv korupcije, Agencija za privredne registre, katastra, da odrede jednog ili više zaposlenih za vezu, radi delotvornije saradnje sa poreznicima.

“Ovaj zakon donosi neke novine u odnosu na postojeće propise, ali bilo bi ispravnije da su one obrađene u postojećem zakonu o poreskom postupku, jer je to što piše u nacrtu ovog zakona zapravo ekstenzivna razrada jednog člana poreskog zakona”, kaže Nenadić i dodaje da su unakrsne provere imovine i prihoda mogle da se obavljaju još od 2003. godine, a da li su i u kojoj meri, pitanje je i za bivše, ali i aktuelnu vlast.

Iz Ministarstva pravde potvrđuju da i postojeći Zakon o poreskom postupku sadrži odredbe koje omogućavaju unakrsnu proveru imovine, ali da one nikada zaživele u praksi. “Razlog tome je pre svega što te odredbe nisu bile dovoljno razrađene, zatim nije postojala obaveza državnih organa, koji poseduju relevantne informacije za utvrđivanje porekla imovine, da ih razmenjuju na efikasan način, i kao takve ostale su mrtvo slovo na papiru”, navode iz ovog ministarstva.

Jedno od ranijih obrazloženja bilo je i da nema dovoljno službenika u Poreskoj upravi koji bi se bavili ovim proverama.

Političari za provjeru imovine samo dok su u opoziciji

Međutim, to su sve razlozi koji su do sada mogli da budu ispravljeni. Ipak, nema konkretnog odgovora ko je branio bilo kojoj dosadašnjoj vladi da zaposli dovoljan broj službenika i obuči ih za takve vrste provera, odnosno šta je bila prepreka da se usvoje propisi koji bi obavezali državne organe da razmenjuju podatke.

Čini se da je za utvrđivanje porekla imovine političara uvek bila zainteresovanija opozicija. Istina, samo dok ne dođe na vlast.

Tako je, recimo, naprednjak Nebojša Stefanović 2012. godine, između dva kruga predsedničkih izbora, tada još kao opozicionar, poručivao da treba ispitati poreklo imovine funkcionera Demokratske stranke koja, tvrdil su u SNS-u, vredi na desetine miliona evra.

Stefanović je ubrzo postao ministar policije, naprednjaci su birali i ministra finansija, u čijoj je nadležnosti i Poreska uprava, ali ni posle sedam godina nema informacija o ozbiljnom ispitivanju porekla bilo čije imovine. Ali su zato, u međuvremenu, iz redova demokrata počeli da se čuju zahtevi da se ispita imovina pojedinih funkcionera iz redova SNS-a.

Upravo ovakve dnevno-političke prozivke brinu stručnjake, koji izražavaju bojazan od seletivne primene budućeg zakona o poreklu imovine.

“U Nacrtu zakona kaže se da će se provere raditi po planu, ali svi elementi tog plana će biti tajni. Kad se to stavi u kontekst izjava ljudi iz vlasti o tome kako treba proveriti imovinu njihovih političkih protivnika, onda to nosi prizvuk  moguće selektivnosti u primeni tog zakona i to je opasno”, kaže Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije.

Ima primedbi i na period primene zakona. U tekstu stoji da bi se primenjivao za period od 1. januara 2007. godine. Bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji Zoran Ivošević pita da li to onda znači da se imovina stečena pre tog datuma praktično legalizuje?

Prijeti li opasnost da su neke utaje poreza zastarjele?

Nemanja Nenadić dodaje da to otvara i pitanje jednakosti građana pred zakonom, jer nema razloga da nešto što je bilo nezakonito pre tog perioda oslobodi odgovornosti.

Iz Ministarstva pravde, koje je zakon pisalo u saradnji sa Ministarstvom finansija, kažu da su taj datum izabrali na molbu Poreske uprave, koja,  kao i drugi relevantni državni organi , od te godine ima elektronske evidencije, koje omogućavaju uvid u realno stanje i omogućavaju sigurnu i pouzdanu proveru imovine.

“Ne zaboravimo, da je period pre i posle 5. oktobra 2000. godine poznat kao „keš ekonomija“, gde nije postojala zakonska obaveza transfera novca preko bankarskih računa, već su veliki iznosi novca kružili u privredi i među građanima, kao gotovina. Nije moguće u sistemu vladavine prava koju uspostavlja ovaj zakon, utvrđivati poreklo imovine u okviru „keš ekonomija“, kao veoma lošeg sistema protoka novca u državi”, odgovaraju iz Ministarstvu pravde.

I Ivošević i Nenadić iznose još jednu primedbu – opasnost od zastare gonjenja.

“Zakon počinje da se primenjuje za period od pre 12 godina, dok je redovnim poreskim zakonima predviđeno zastarevanje prava Poreske uprave da utvrđuje obavezu plaćanja poreza posle pet godina.To otvara pitanje da li bi ta rešenja bila u skladu sa osnovama pravnog poretka”, kaže Nenadić.

Ekstra oporezivanje stanova dobijenih od države

Prvi pokušaj da se oporezuju oni koji su privilegijama i zloupotrebama stekli imetak koji znatno nadmašuje njihove prihode bio je 2001. godine posle petooktobarskih promena. Međutim, iako su neki političari koji su obavljali državne funkcije u vreme vladavine Slobodana Miloševića platili desetine hiljada nemačkih maraka poreza na ekstra imovinu, a tajkuni na ekstraprofit, niko ih nije pitao kako su došli do tolikog novca u vreme kada su prosečne plate bile jedva nekoliko desetina maraka, a funkcionerske do par stotina.

Primera radi, nekadašnji direktor carine Mihalj Kertes, jedan od Miloševićevih ljudi od poverenja, platio je 125.000 maraka poreza. Još više je platio Tomislav Nikolić, kome je kao potpredsedniku Vlade Srbije krajem 1998. godine, uoči NATO bombardovanja dodeljen stan od 186 kvadratnih metara – 180.000 nemačkih maraka.

Nikolić je tada rekao da mu je stan dodeljen kao funkcioneru koji nije imao rešeno stambeno pitanje, te da je morao da ga proda, kako bi platio porez. Ipak, nekim čudom ostalo mu je dovoljno da kupi stan od stotinak kvadrata, koji je desetak godina kasnije opet prodao, da bi se uselio u veći i skuplji. Aleksandar Vučić je tada bolje prošao – platio je četrdesetak hiljada maraka poreza, a novac je, tvrdio je, pozajmio od roditelja i rodbine.

Sledeći pokušaj utvrđivanja porekla imovine desio se baš u vreme kada je Vučićeva Srpska napredna stranka došla na vlast. Tada je pokrenuta akcija da građani prijave imovinu čija vrednost prelazi 300.000 evra. Prijavilo se oko 4.000 građana, ali javnost opet nikada nije saznala da li su svi oni legalno stekli tu imovinu ili je unakrsnom proverom prihoda i imovine utvrđeno da je bilo utaje poreza.

“Ovde postoje odredbe koje upućuju na krivična dela. A ako su ta krivična dela postojala pre pet ili deset godina, kada su počinjena, onda nam ovaj zakon nije potreban, jer imamo zastarelost krivičnog gonjenja od dve do 24 godine, u zavisnosti od visine predviđene kazne. Prema tome, ako je neko delo bilo učinjeno, a nastupila zastara gonjenja po krivičnom zakonu, onda se učinilac tog dela ne može goniti, jer je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja”, dodaje Ivošević.

Smiju li poreznici provjeravati nadređene?

Međutim, u Ministarstvu pravde ističu da će Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu, ako bude usvojen, biti zakon kojim se poreklo imovine utvrđuje u upravnom postupku, te da ga ne treba mešati sa zakonima koji imaju krivični karakter, poput Krivičnog zakonika ili Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivčnog dela.

Dodaju i da zakon o poreklu imovine ne isključuje mogućnost krivičnog gonjenja ili oduzimanja imovine, ukoliko se u toku postupka ispitivanja porekla imovine utvrdi da postoje osnovi sumnje da je imovine stečena krivičnim delom. “U tom slučaju, Poreska uprava je dužna da o tome obavesti nadležno javno tužilaštvo i dostavi informacije u vezi sa tim slučajem”, navode u Ministarstvu pravde.

Ipak, bez obzira na to da li će zakon o ispitivanju porekla imovine biti usvojen i u kom obliku, odgovori na pitanja s početka teksta zavise kao i do sada – najviše od političke volje. Pitanje je koliko će nje biti i ubuduće, ako se ima u vidu da je Poreskoj upravi kao ministar finansija nadređen Siniša Mali, čiji su imovina i prihodi takođe kontroverzni.

Tako, na primer, i dalje nije jasno da li je njegova bivša supruga govorila istinu kad je rekla da je Mali, još kao gradonačelnik Beograda, donosio kući keš nepoznatog porekla, koji je ona potom uplaćivala na račun i trošila, te da je savetovao da za 95.000 evra na njenom računu, koji nisu odgovarali njenim prihodima, Agenciji za borbu protiv korupcije kaže da ih je našla posle smrti svog oca. Baš kao ni da li su tačne tvrdnje Malog pred sudom da školovanje njegove dece, koje godišnje košta 60.000 evra, plaćaju njegovi prijatelji.

Da je bilo političke volje, bilo bi i načina da se sve nejasnoće oko imovine aktuelnog ministra finansija, ali i drugih bivših i sadašnjih državnih funkcionera otklone. Činjenica da još nisu, te da su primeri navedeni u ovom tekstu verovatno samo vrh ledenog brega, budi strah da ni novi zakon neće doneti očekivane rezultate.

Izvor: Al Jazeera