Ima li u Srbiji života prije smrti?

Milutin Mrkonjić i Momir Bulatović predložili su da se bivšem predsedniku Srbije i Savezne Republike Jugoslavije Slobodanu Miloševiću podigne spomenik u Beogradu. Posle kontradiktorne javne medijske debate, zagovornici inicijative su utihnuli, ali nisu odustali od namere koja je odmah podelila Srbiju.

U ovu trku uključio se, takoreći istog dana, i Joška Broz, unuku dugogodišnjeg predsjedbnika nekadašnje Jugoslavije Josipa Broza Tita, zahtevajući ultimativno da i njegov deda dobije prestoničku bistu kakvu zaslužuje doživotni vladar. Pošto je vlast Aleksandra Vučiča najavila podizanje spomenika ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću, a takvi zahtevi postoje i povodom obeležavanja mesta streljanja presuđenog ratnog zločinca Dragoslava – Draže Mihailovića, postavlja se pitanje ima li u Srbiji života pre smrti?

U traganju za odgovorom na ovu dilemu, sagovornici Al Jazeere su inicijatori ovih ideja: Milutin Mrkonjić, Joška Broz i Zoran Živković.

Mrkonjić: Milošević umjesto Tucovića

Nema ravnodušnih socijalista čim se pomene Milošević. Po uzoru na aktuelnog predsednika Socijalističke partije Srbije Ivicu Dačića, zvanog “mali Sloba”, i bivšeg partijskog istomišljenika Uroša Šuvakovića, počasni predsednik srpskih socijalista Milutin Mrkonjić kategoričan je da bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije zaslužuje večito sećanje kao zaštićeno kulturno dobro u Beogradu.

“Svi znamo da Milošević nije kriv. Naš ‘Sloba, Sloboda’ treba da dobije ulicu i spomenik na Slaviji, umesto [Dimitrija] Tucovića.”

Najnovijem pokušaju rehabilitacije Miloševićeve politike “događanja naroda” i očiglednoj nameri “pranja biografija njegovih naslednika” kumovala je, navodno, bezazlena informacija, objavljena na internet stranici Russia Todaya o prvostepenoj presudi bivšem predsjedniku Republike Srpske i osuđenom za ratne zločine i genocid počinjene u Bosni i Hercegovini Radovanu Karadžiću, u kojoj se kaže da “nema dovoljno dokaza da je Milošević deo zajedničkog kriminalnog poduhvata (plana čišćenja teritorija od nesrpskog stanovništva) u Bosni i Hercegovini”.

Apsolutna većina za spomenik Miloševiću

U anketi Nove srpske političke misli, časopisa za političku teoriju i društvena istraživanja, od 8.308 glasača apsolutna većina – njih 6.645 (80 posto), smatra da treba podići spomenik Miloševiću u Beogradu.

Dakle, većina sugrađana podržava ideju i predlaže najbolju lokaciju za spomenik, dok je za svakog petog ispitanika Milošević krivac za sve nevolje koje su zadesile Srbiju u poslednjih tridesetak godina.

Bila je to medijska zavera. Još jedna u nizu igara skrivalica, u kojima je falsifikovan kontekst oslobođenja Miloševićeve krivice, što je suprotno međunarodnim stavovima, u čijim medijima nikad nije osvanula spinovana vest, već samo u srpskim tabolidima i velikosrpskim srcima. Ali, Mrkonjić ne odustaje od svoje inicijative: “Milošević je voljom naroda zaslužio spomenik”.

Sasvim dovoljno da, po ukusu nacional-socijalista i samozvanih patriota Aleksandra Vulina i Dragana Markovića Palme, iznova natera književnika i lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića da upozori vlast kako “komandanta smrti bogotvore u mirotvorca i nastavljaju da se igraju vrućeg kestenja”.

Međutim, protiv izgradnje Miloševićevog spomenika je istoričar i potpredsednik socijalista Predrag Marković, na čiju radost i ponos “SPS je jedna od retkih partija sa unutrašnjom demokratijom, u kojoj ima oprečnim mišljenja, od vatrenih pobornika obelodanjenog predloga do izričitog distanciranja ideji grobljanskog sejanja nekakvih bisti ili realističnih figura, jer bi spomenik trebao da bude ozbiljna intervencija u urbanom tkivu grada ili države”.

“Ovakva Srbija itekako zaslužuje spomenik Miloševiću”, smatraju u Aleksincu. U poharanoj varoši, pored ušća sokobanjske Moravice u Južnu Moravu, već osam godina lome se koplja oko kontroverzne, pa još ispolitizovane ideje socijalista, dok je predsednik Srbije Tomislav Nikolić, suprotno praksi demokratskih zemalja u kojima se o sličnim idejama vode duge rasprave, u intervjuu Kuriru priznao da je “podeljen, kao i cela Srbija, iako je podržavao Miloševićevu borbu, a osuđivao ga zbog bezrazložnog povlačenja”.

Broz: Samo se Srbija odriče Tita

Joška Broz, predsednik Komunističke partije i poslanik na listi SPS-a, unuk bivšeg doživotnog predsednika SFRJ i Saveza komunista Jugoslavije, za Al Jazeeru ocenjuje aktuelne političke tendencije u Srbiji kao “mešavinu nacionalizma, radikalizma, klerikalizma i socijalne demagogije”.

“Srpska politika je, kao i balkanski život, velika tajna. Gubimo vreme oko gluposti, dok život  prolazi, sve većim ubrzanjem. U tom lavirintu sramota je za Srbiju što čitav svet čuva biste, spomenike, trgove i ulice posvećene Josipu Brozu, jedino se Beograd odriče Tita i stavlja ga pod tepih, kao da nije postojao ili bio deo nezaboravne svetske istorije 20. veka”, ocenjuje Joška Broz.

Kritikujući inicijative o rehabilitaciji Draže Mihajlovića, Milana Nedića i Dimitrija Ljotića, Joška Broz priznaje da o podizanju spomenika “najvećem sinu naših naroda” nije razgovarao ni sa koalicionim partnerom Ivicom Dačićem.

“Sve je stalo, samo političari rastu. Stopirana je i naša inicijativa da se podigne spomenik Titu, koji, u konkurenciji sa izdajnicima, nema šanse. Ništa na vredi, ni što se Dačić mnogo promenio. Videlo se to najbolje u poslednjoj izbornoj kampanji, kad je pominjao zasluge Miloševića i Tita, njihovo mesto u našoj istoriji”, rekao je Joška Broz.

Ne tako davno lider socijalista se odricao obojice. Uprkos, naoko bizarnoj, pomalo komičnoj, a zapravo vrlo slikovitoj situaciji, suštinski je zastrašujuće što se uživo debatuje o spomenicima, o nečemu što je “izraz vrhunskog patriotizma” i posao uređenih institucija. Titov unuk naglašava da je nemoguće njihovo poređenje.

“Istorijski se razlikuju. Znao je to Milošević, mada  je godinama bezuspešno imitirao Tita. Posle njega, ne samo u zemlji, nego i u inostranstvu, neki to čine više, a neki manje dopadljivo. Na taj način, podražavanjem njegovih manira, poput cigareta, možda mogu da mu se približe, ali im politika nije ni približna Titovoj.”

To u Srbiji nije najbitnije. I Vučić se, posle pomodarskog citiranja Vebera, poslednjih meseci sve češće rado upoređuje sa Titom, zbog čega Joška Broz i dalje gaji nadu da “nije daleko dan kad će Tito, možda već uskoro, dobiti neko beogradsko obeležje”. Povodom inicijative da se podigne spomenik Miloševiću i Đinđiću, Joška Broz je konkretan:

Zorana Mihajlović: Vikala sam ‘Gotov je!’

Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović, komentarišući Dačićevu izjavu o oslobađanju odgovornosti Miloševića, poručila je njegovom sledbeniku i sadašnjem koalicionom partneru naprednjaka da bi “prošlost trebalo ostaviti istoričarima”.

“Ivice, i ja sam 5. oktobra bila ispred Skupštine i vikala ‘Gotov je!’. Ne mislim ništa lepo o Miloševićevom režimu, koji je, sa ostalim nacionalistima na svim stranama, prouzrokovao samo rat i ljudske patnje”, navela je ona.

“Ko ne poštuje istoriju, ni njega istorija neće poštovati. Pomenute inicijative nisu povratak u devedesete, nego u još raniji period. Međutim, svako ima pravo na spomenike, ako ima i odgovor prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nema veze što se ideološki ne slažemo, ali u višepartijskom sistemu je upravo višeglasje najveće bogatstvo. Na razlikama koje treba da nas ujedine, kao najveće istine.”

Uprkos nekih duhovitih komentara javnosti, pomalo (pod)smeha i uzdaha, uz “teško nama sa ovim vlasnicima vlasti”, Joška Broz, očigledno rezigniran, odgovarajući na dan kad je umro čuveni naučnik Rene Dekart, iza koga je ostao čuveni stav “Mislim, dakle, postojim”, priznao je: “Život je najveća politička škola. Jedna od njegovih glavnih lekcija je da naučimo da se razumemo i kad ne mislimo isto.”

Živković: Vučićeva licemjerna inicijativa

Nišlija Zoran Živković, ekspremijer i bivši potredsednik Demokratske stranke, narodni poslanik i sadašnji lider Nove stranke, ispred demokratske opozicije smatra da je inicijativa SPS-a uvreda za građane Srbije.

“Slobodan Milošević je sahranjen na pravom mestu i ne bih ja tu ništa menjao. Ne vidim potrebu niti razlog da mu država Srbija podiže spomenik, jer bi to značilo dizanje spomenika ubistvima novinara i političkih protivnika, ratovima, žrtvovanju ljudskih života”, rezolutan je Živković.

O Vučićevoj ideji da se iduće godine podigne spomen obeležje Đinđiću, Živković je apostrofirao: “Onaj koji se javno i glasno radovao Zoranovom ubistvu, koji ga je satanizovao kroz medije i koji svojom politikom predstavlja krajnju suprotnost vrednostima koje je Zoran promovisao i demonstrirao, ne zaslužuje ni da izgovori ime pokojnog premijera, a kamoli da ga pominje u ovom kontekstu. Te najave kako će upravo on, Vučić, podići spomenik Đinđiću vrhunac su licemerja i Vučićev jalov pokušaj da opere svoju nečistu savest.”

Posle Vučićeve prozivke, Živković je dopunio svoju izjavu: “Spomenik Đinđiću već postoji – u prostorijama Nove stranke. Pre desetak godina izradio ga je Boban Ilić, poznati srpski umetnik iz Čikaga, kao svoj poklon ideji prvog demokratski izabranog premijera.”

Dilema umjesto pitanja

I, onda, srpska posla. Ili, što reče Živković: “Beogradske vlasti odbile su tada da postave ovo delo, uz obrazloženje ‘da nije za javni prostor (!)’. Platio sam tada troškove prevoza spomenika iz Amerike i sada je spomenik Đinđiću izložen u našim stranačkim prostorijama.”

Što se tiče Tita, Živković je Brozov aktuelni status prokomentarisao rečima: “Tito je već zauzeo dovoljno mesta u istoriji ovih prostora – kako u pozitivnom, tako i u negativnom kontekstu.”

Sagovornici Al Jazeere su otvorili dušu, ali je ostao zaključak da su u podeljenoj Srbiji činjenice poodavno već obešene za svako drvo i zadugo više ne igraju nikakvu ulogu. To što njima još uvek raspolažu brojni svedoci Miloševićeve politike, bili oni u Vukovaru, Sarajevu, negde na Kosovu, porodica Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, ili svi koje je Miloševićeva politika okrznula i ostavila bez vidljivijih fizičkih posledica, ali sa brojnim onim manje vidljivim i jednako bolnim manifestacijama, najmanje je važno.

Kod širom zatvorenih očiju, srpskoj javnosti nedovoljno su pomogle tone dokaza na osnovu kojih su u Haškom tribunalu osuđivali Miloševićeve generale. Na smrt, kao neizlečivu bolest. Zato je posle pitanja ima li života posle smrti ovde obrnuta i tragikomična dilema: “Ima li u Srbiji života pre smrti?”

Izvor: Al Jazeera