Ima li šanse za rehabilitaciju ljevice u Srbiji?

Piše: Filip Balunović

Nekoliko meseci unazad u javnim i manje javnim krugovima govorilo se o tome da će Borislav Stefanović napustiti Demokratsku stranku i osnovati svoju partiju. Na krilima pobede Sirize na grčkim izborima u januaru ove godine, evropski entuzijazam prelio se i u Srbiju, pa je tako Stefanović politički mudro odlučio da popuni prazan prostor koji mu je ostavila “apolitična” klima u životu koji se nostalgično naziva političkim. Taj prostor na koji se fokusirao Stefanović nije samo prostor srbijanske levice, već prostor političkog, odnosno prostor koji bi trebalo da zauzme neka politična snaga.

Iza ovoga što govorim stoji, naime, tvrdnja da se političko delovanje u Srbiji, kao i u mnoštvu drugih zemalja, svelo na upravljanje (menadžment) i prilagođavanje unapred postavljenim pravilima igre. U izjavama nakon istupanja iz Demokratske stranke, Stefanović je naglasio da želi da vrati ideologiju u tu igru izuzetu od supstancijalnog sadržaja. Ono što bi valjalo da se dogodi jeste, drugim rečima, popunjavanje praznog označitelja melanholično nazvanog politika.

Ako su ideje poput nacionalizacije banaka ili uvođenja principa demokratije u ekonomiju(samo) ideje od kojih levica ne sme odustati, onda je antifašistički ideal onaj koji ona može i mora sprovesti u delo – ako je moguće juče.

Reakcije na ovakav potez (koji su svi očekivali) nisu najvažnija stvar u svemu ovome. Pitanje koje postavljam sebi ne tiče se toga da li je Stefanović “istinski” levičar ili ne, da li jedan mainstream političar može da napravi potez koji označava išta drugo do oportunistički zaokret. Ne pitam se previše u ovom momentu ni da li bi i s kim Stefanović eventualno koalirao na izborima ili u vlasti. Pitanje na koje ovde želim da dam odgovor jeste: Dobija li levica, uz novu partiju, javni prostor u kome može da artikuliše i debatuje svoje ideje i uključi što širi opseg ljudi u tu svoju debatu?

Ovde se, naravno, ne referišem na nekakvo proširivanje javne sfere, kako bi to moglo zazvučati nekom poštovaocu Jurgena Habermasa. Javnoj sferi mogu pristupiti danas svi – i to je, između ostalog, ono što je čini politički impotentnom. Mene, naprotiv, zanima hoće li sa formiranjem Levice Srbije, glas levice u javnosti, što intelektualne, što političke (u nastajanju), a pogotovo “narodske”, dobiti vetar u leđa u pokušaju da počne oblikovati  javni diskurs?

Ako je moguće – juče

Deo leve scene u Srbiji pridružiće se Stefanoviću, jer će misliti da treba stati iza programa koji je u svetlu trenutnih dešavanja drugačiji od ostalih programa stranaka. U njemu piše da je nova partija, primera radi, “načelno antikapitalistička”. Ovo ima smisla, jer ostavlja prostor za manevar u vreme kad manevar spasava glavu, ili politički život u ovom slučaju – ako taj politički život označava i život radništva i socijalno obespravljenih, zbog kojih se, makar deklarativno, ova partija i osniva.

Ovo je u drugu ruku loše, jer, opet, ostavlja prostor za manevar ako dođe vreme kad proradi Mihelsov gvozdeni zakon oligarhije, pa se ne radi o spasavanju interesa radništva, ali ni načinu da suština političke ideje preživi po cenu njene forme – već se radi o pukom pokušaju usidravanja u elitističke vode političko-ekonomske klase. Ipak, deo levo mislećih ljudi svakako će biti voljan da preuzme ovaj rizik.

Druga tačka na kojoj bi se moglo okupiti članstvo nove stranke je antifašizam. U svetlu niza završnih udaraca koje zadaju reakcionarne, pročetničke snage u Srbiji, ovo je takođe važna tačka. Ona je, zapravo, i najčvršće, a ujedno i najnespornije povezno tkivo koje ova stranka, realno, može proizvesti. Ako su ideje poput nacionalizacije banaka ili uvođenja principa demokratije u ekonomiju za sada (samo) ideje od kojih levica ne sme odustati, onda je antifašistički ideal onaj koji ona može i mora sprovesti u delo – ako je moguće juče.

Dakle, dva su principa ključna na kojima bi se mogla okupiti levica unutar Stefanovićeve partije. Ostali ciljevi, kao što je beskomromisna borba protiv premijera Srbije Aleksandra Vučića, može privući liberalni i socioliberalni deo članstva, kao i glasača. On nije od presudnog značaja za levicu, jer personalizacija sistemskog problema gotovo sigurno vodi u personalna, umesto sistemska rešenja, što opet bolje nego išta drugo reprodukuje sistemske temelje.

Drugi deo levice ostaće skeptičan po pitanju nove stranke, što zbog samog Stefanovića i njegove političke prošlosti, što zbog budućeg članstva, koje će, kako je i sam Stefanović naveo, biti ideološki šaroliko i dosezati do liberala i socioliberala, a sve preko socijaldemokrata. Ovaj deo leve scene imaće pravo, čini mi se, taman koliko i onaj drugi deo koji će se eventualno priključiti Levici Srbije.

Proces koji nije čajanka

Međutim, ovde takođe moramo biti oprezni. Sa jedne strane, činjenica je da je Stefanović godinama obavljao što državne, što stranačke funkcije u Demokratskoj stranci i da ga to, ako ne diskredituje u potpunosti, ono mu makar značajno otežava sticanje kredibiliteta na levici. Ovaj je argument protiv učlanjenja više nego validan i deli ga veliki broj ljudi.

Nedavno sam u jednom malom italijanskom gradu posetio hrvatskog filozofa Darka Suvina, koji mi je na pomen Stefanovića rekao: “Ne vjerujem političarima koji mijenjaju stranke.” I u pravu je, ne verujem im ni sam.

Međutim, ako je prvi razlog relevantan, isto se ne može reći za drugi, jer politički život “nije čajanka” (a ni revolucija, kako je to voleo da kaže Mao). Ideološki homogene sredine su one koje osnažuju ideološku poziciju, ali slabe misao. Ovo je vrlo važno napomenuti, jer je u srži Marksove misli o revoluciji njeno konstantno preispitivanje i kritička samorefleksija. Interakcija sa ideološki heterogenijom grupom ne mora nužno značiti nešto loše. Ne mora čak ni značiti deliberaciju (da se stavovi nekako pomeraju pod uticajem druge strane i da se, eventualno, dođe do najmanjeg zajedničkog imenitelja i suglasja oko njega).

Ovo u procesu koji “nije čajanka”, već politička borba, može značiti i dodatni podstrek za osnaživanje argumenata, ali ne po cenu slabljenja misli. Ovo može značiti i igranje ideološke utakmice u kojoj možete pobediti ili izgubiti. Ključna reč ovde može biti hegemonija, a ne sinergija različitih ideologija u jednu, postpolitičku smesu. Druga ključna reč može biti politika, a ona označava politički sukob i slavi ga.

Treći deo levice, naposletku, ostaće da pati od dobre stare leve bolesti na koju je još upozoravao Marks, a to je sektašenje i beznamenska, sirova kritika, koja za cilj ima da sve ostale ubedi da nas šestoro i još dvoje sa Novog Beograda znamo šta je levica, a da niko drugi pojma o tome nema.

Oni koji vjeruju i ne vjeruju

Zašto je ova treća kategorija od presudne važnosti za naše inicijalno pitanje “hoće li levica dobiti vetar u leđa u pokušaju da počne da oblikuje javno mnenje i diktira agendu o kojoj će se raspravljati u javnosti?” Zato što od toga hoće li levica većinski zapasti u ovu treću kategoriju i podeliti se (odnosno, ostati podeljena) u desetine frakcija i grupica, ili će se levica politički podeliti na linijama prve dve kategorije, zavisi odgovor na naše glavno pitanje.

Možda Stefanovićeva nova partija nije najbolji okidač za vraćanje tema o internacionalizmu, socijalnim pitanjima, radništvu, klasi u ortodoksnom i “osavremenjenom” značenju, prekarijatu i antikapitalizmu uopšteno. Sa razlogom mu mnogi ne veruju, a sa razlogom će mu se drugi na levici pridružiti – možda i uprkos tome što mu ne veruju.

Ne pitajmo šta levica može uraditi za Stefanovića, već šta Stefanović (implicitno) može uraditi za nju.

U doba “upravljanja” i apolitičnih menadžerisanja, svaki je, pa makar i potencijalni okidač za skidanje vela neminovnosti sa “političke” scene dobrodošao. U doba kada je progres obavezan, a njegove reprekusije  manje-više nevažne, kada Srbija, kako rekoše u jednom domaćem filmu, “srlja u progres”, u doba kada su “naprednjaci” ocenili da su oni koji su protiv “racionalnosti” postpolitike “nazadnjaci”, u doba kada je “populizmom” proglašeno sve ono što pokušava vratiti političko u politiku, svaku šansu za probijanje čeličnih vrata između alternativa i trenutnog stanja treba pozdraviti.

Ponovo, to ne znači podržati stranku ili njenog lidera, već mogućnost da se u javnosti, sada i institucionalno, nametne novi diskurs, da se, umesto fašizma, u Srbiji rehabilituje levica. Ne pitajmo, drugim rečima, šta levica može uraditi za Stefanovića, već šta Stefanović (implicitno) može uraditi za nju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera